4
Naš režim je tako plodan i maštovit u lansiranju besmislenih provokacija da uspeva da nas upeca baš na svaku. Mi se zgražavamo na njihovu beslovesnost, a ne znamo gde je državni tužilac i zašto ne radi svoj posao, makar da nam pruži privid da živimo u pravnoj državi, kaže pisac Dejan Tiago Stanković.
„Ružno je, pokazuje nedostatak dobrog ukusa i ne odgovara velegradskom duhu, jer Beograđani nisu mrzitelji. Tako makar ja smatram. Zato, pustite naše ulice na miru“, poručio je, između ostalog, Dejan Tiago Stanković nakon što su predstavnici gradske vlasti najavili da će promeniti nazive beogradskih ulica sa imenima i toponimima sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Stanković je proletos objavio roman „Zamalek“, smešten u jednu četvrt Kaira. Pre toga su mu objavljeni roman „Estoril“, nazvan po portugalskom gradu, i zbirka priča „Odakle sam bila više nisam“. „Sve što sam pisao je o gradovima, jer bez ljudi nema priča, a gradovi su mesta gde žive ljudi“, rekao nam je pisac, inače arhitekta po formalnom obrazovanju, kada smo razgovarali krajem aprila. U međuvremenu, iz Lisabona, svoje druge kuće, pažljivo prati šta se dešava u Beogradu, i veoma je aktivan na društvenim mrežama.
Reagovali ste na najavu promena imena ulica u Beogradu, pre svega Sarajevske. Važi li taj vaš stav i za druge ulice čija je promena naziva najavljena?
Gradski oci hoće opet da krste krštene ulice, kao da je to od životnog značaja a znamo da nije, jer da im je to zaista bitno radili bi to u tišini i po mraku, kao Savamalu što su rušili. Međutim, režim galami jer im je očigledno cilj da naprave džumbus, da podele javnost, da nam skrenu pažnju sa svoje nesposobnosti. Sad su malo preterali, javnost je loše reagovala, i u arenu utrčao je sam Kaligula u ulozi Boga iz Mašine i lično je izrekao pomilovanje Sarajevskoj. A sve što taj čovek radi u javnosti je fingirano. Naš režim je tako plodan i maštovit u lansiranju besmislenih provokacija da uspeva da nas upeca baš na svaku. Mi se zgražavamo na njihovu beslovesnost, a ne znamo gde je državni tužilac i zašto ne radi svoj posao, makar da nam pruži privid da živimo u pravnoj državi. Ništa od toga, oni su se razbahatili, jer im se tako može. Mi dramimo oko sitnica dok nam iza leđa prolaze brodovi krcati plenom, prolazi kršenje Ustava, prolazi policijsko nasilje, krupne afere s državnim novcem. Ali kako da se ne upecaš kad neki čovek neobičnog i nepredvidivog ponašanja, poznata štetočina koja drži vlast, javi da je odlučio da će da sruši Kalemagdan, da ukine saobraćaj u gradu ili otvori metro kojeg nema? Šta je sledeće? Ako objave da će da ruše VMA ili Hram Svetog Save, moraćemo da reagujemo, iako znamo da samo dižu prašinu jer prikrivaju svoju nekompetenciju i korupciju.
Doživljavate li te toponime kao „svoje gradove“, da li je nakon raspada Jugoslavije preživela ideja o zajedničkom kulturnom prostoru?
Nije bitno kako ja doživljavam jugoslovensko nasleđe, nego da li je njemu mesto u Beogradu. A jeste. Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi, mnogo stariji od Srbije. Neukusno je i neozbiljno za takav grad da briše tragove istorije iz bilo koje epohe. Zar je trebalo da prekrstimo Terazije i Tašmajdan kad smo oterali Turke? Ili kao Talibani da brišemo sve što je bilo pre nas? Imena vezana za nasleđe Jugoslavije su imena iz vremena kada je Beograd, rekao bih ja, doživeo svoj vrhunac. Tada se najviše i izgradio, i najviše ulica je bilo kršteno. Ko smo mi da menjamo istoriju milenijumske varoši? Šta fali da ostane Sarajevska? Pitanje je zdravog razuma, stila i dobrog ukusa ne brisati sa mape ni Maribor i Hvar, kad su to toponimi koje su ostavila neka druga vremena. To je, mislim, jako, ali jako ružan gest, nezreo, nepotreban.
Osećate li se vi kao srpski ili kao regionalni pisac?
Nije relevantno za umetnika čiji je, nego za kakav se sistem vrednosti zalaže. Ja bih iste stavove imao i da sam neke druge nacionalnosti.
Lisabon, gde živite, važi za kosmopolitski grad. Da li bi ovakav način promene imena ulicama prošao?
Moja ulica je najstarija u kvartu, kad su tu još bili vinogradi, strma je i kaldrmisana, vodi do vidikovca na vrhu brda. Ona se od, u najmanju ruku, 14. veka pa do početka 20. zvala „Kaldrma ka Špicastom brdu“. I onda je, odmah po kraljeubistvu i rušenju monarhije, 1911. godine, ubijen izvesni novinar, što je naciju jako rastužilo i vlasti su, u postrevolucionarnoj pometnji, našu ulicu nazvale po njemu. U međuvremenu smo zaboravili i ko je on, i šta je radio, a najmanje znamo za kakve je ideale umro. A osim toga, kad zovem taksi moram da diktiram adresu slovo po slovo, jer mu je ime dugo i neobično. Jednom sam sreo gradonačelnika i izneo mu problem. Rekao mi je da je sasvim svestan da je ime naše ulice čist promašaj, da je grehota što je tako lepo, renesansno ime promenjeno, ali da se tu više ništa ne može. U gradu se ulicama imena menjaju jako, jako, teško, skoro nikako. Izmena toponima je loša i arogantna praksa, nije ovaj grad od juče da mu svaka vlast menja ime. A to i košta para, treba menjati dokumenta.
Kada govorimo o velegradskom duhu Beograda, šta prvo imate na umu? Da li je taj duh ugrožen?
Velegrad je velegrad kad je multikulturalan, kad ima raznog sveta. Beograd je, kad sam bio klinac, bio bliži pravoj metropoli, bilo je ljudi iz cele Jugoslavije, bilo je čak i Nesvrstanih, a sad smo ostali samo mi Srbi i društvo nam prave Romi, dok svi ne uteknemo. S druge strane, Beograd ima vitalnu umetničku scenu i meni je jako zanimljiv.
Gradske vlasti najavile su i postavljanje spomenika Stefanu Nemanji kod nekadašnje Železničke stanice. Neki od stručnjaka javno istupaju sa ocenom da mu tu nije mesto, te da je u pitanju grandiozni estetski promašaj. Kako vama izgleda to rešenje?
Znate kako sad izgleda Skoplje, posle epohe njihove narodnjačke vlasti? Trista čuda su potrpali u taj mali grad, razne skulplture, građevine, panađur čitav. Izobličili su grad da sad izgleda kao razvašarena dečja soba. A zar narodnjačka vlast, prosti ljudi, iz naroda, baš tako vole umetnost da im treba i galija, i slavoluk, i konjanik od bronze vidljiv sa Meseca? Umetnička dela su zgodna za malverzacije jer je teško odrediti koliko šta košta. I onda vlast umetniku ponudi ogroman hororar, ugradi se za procenat, i super. Niko ne zna koliko košta spomenik, kao ni gondola, kao ni kvadrat trga. Dakle, to će više biti spomenik korupciji i neukusu nego našoj slavnoj prošlosti, taj Spomenik na Štajgi.
Kad smo kod Železničke stanice… Kako vama, s obzirom na to da ste po obrazovanju arhitekta, a u prilici ste da Beograd gledate i sa distance, izgledaju urbanističke promene na licu grada u poslednje dve decenije?
Ja na to gledam isključivo kao na korupciju i kolosalnu nekompetenciju, čak verujem da gradski oci nisu zlonamerni, samo su neuki i nezainteresovani za javni interes. U pitanju su nesposobni ljudi lakomi na tuđ novac, sa neograničenom vlašću, oni mogu da budu velike štetočine. Valjda će budućnost uspeti da popravi njihove brljotine.
Možete li da povučete neku paralelu sa tim kako se menja lice grada u Lisabonu, a kako u Beogradu?
U Lisabonu se sve radi polagano, vlast opipava puls građanstva da nas što manje uznemiri, pa su nas uverili da su razumni, da ne kradu, makar ne bezočno, i da ne kolju narodnog vola za kilo mesa sebi za večeru. Ulice se stalno isto zovu, otkad su dobile imena, i svako gleda svoja posla.
Šta vam se u Beogradu dopada, a šta biste promenili?
Dopada mi se grad, a promenio bih vlast koliko danas.
