1
Desiće se 31. marta nešto sasvim neobično u životu slavnog britanskog pisca Ijana Makjuana. Naime, tada će prvi put stati na scenu ne sam, na nekoj književnoj večeri, već na velelepnu binu sa jednim simfonijskim orkestrom.
Za 31. mart u prestižnom londonskom Barbikanu zakazan je koncert, na kojem će nastupiti BBC-ijev simfonijski orkestar i laureat Bukerove nagrade, danas 74-godišnji pisac Ijan Makjuan. Uz pratnju 80 muzičara Makjuan će govoriti odlomke iz dela koja su mu obeležila karijeru. Biće tu delići iz 16 romana, od psihološkog horora kakav je njegov debi roman iz 1978. „Betonski vrt“, do tragičnih romansi, oličenih u njegovim bestselerima, poput „Iskupljenja“ ili „Čezil Biča“. Ili pak dela, kao što su „Crni psi“, „Amsterdam“, „Solar“…
Nedavno je objavio „Lekcije“ (Lessons) poluautobiografsko delo u kojem secira i istorijske trenutke za svoga života. Nije mu nimalo lako, kako priznaje u razgovoru za „Indipendent„, pred ovaj neobičan nastup, a naročito mu je teško palo da izdvoji odlomke iz svog velikog opusa:
– Kao da sam pravio recenziju sopstvenog života. Bilo je trenutaka kada bih zamišljao kako uzimam u ruke plavo penkalo i kažem sebi: „Ne bih to baš tako… “ A u sledećem momentu bih pomislio: „Čoveče, bilo je to baš dobro? Zar sam sad gori pisac?“
A postao je „ime“ već sa prvom zbirkom pripovedaka „Prva ljubav, poslednji obredi“, za koju je dobio nagradu „Somerset Mom“, a usledila su priznanja „Bolindžer Evrimen Vodhaus“, Nacionalna nagrada književnih kritičara, Bukerova, Vitbred i prevodi dela na više od 30 jezika.
Vrlo rano je postao, na neki način, i ozloglašen. Još 1979. godine BBC je prekinuo rad na televizijskoj adaptaciji Makjuanove kratke priče „Solid Geometry“ zbog briga oko toga kako bi gledaoci protumačili antikvitet iz viktorijanskog doba koji je u središtu priče – s „ukiseljenim penisom“. Zato mu je čudno što se danas, posle toliko vremena, dela nekih njegovih pokojnih kolega, poput Roalda Dala, Ijana Fleminga i od pre koji dan i Agate Kristi prepravljaju zbog „provokativnog sadržaja“ u doba političke korektnosti.
– Ne znam da li bih mogao da kažem da sam bio srećne ruke, ali osetiljivi čitaoci nisu bili deo mog profesionalnog, a ni privatnog života. Čitam stalno o tome, ali na sreću izbegao sam tu vrstu bičevanja.
Ako mu pomenete neke njegove kolege, poput Salmana Ruždija koji su „prepravljanje“ literarnih klasika nazvali „apsurdnom cenzurom“, Makjuan ističe da trenutno ima važnijih stvari o kojima treba brinuti:
– Život je isuviše kratak. Ono što mi trenutno ledi krv u žilama jeste ruska invazija Ukrajine. Trebalo bi biti veoma selektivan oko toga što vam diže krvni pritisak i nervira vas danas.
Makjuan dugo pomno prati evropsku geopolitičku situaciju, i na nastupu u Barbikanu će pročitati odlomak iz „Lekcija“ u kojem glavni protagonista Roland Bajns putuje u Berlin zbog tog čuvenog dana 1989. kada je pao Berlinski zid. Taj uzbudljivi trenutak koji je pre 34 godine ulivao mnogima nade danas mu deluje tako daleko…
– Sopstvenu skalu političkog optimizma-pesimizma merim od 1989, preko devedesetih, a sve počinje da se raspada u ovom veku. Kao što i pišem u „Lekcijama“, postoji jasna distinkcija kojom razdvajate političke trenutke. Mislio sam da je 1989. godina trenutak koji predstavlja put ka sasvim novoj budućnosti, kao i mnogi drugi. A ispostavilo se da je to bio vrhunac, i onda je usledio pad. I da, osećam užasnu depresiju zbog toga kakve su stvari danas i kakve su već neko vreme – priznaje pisac, koji je žestoko, kod kuće, kritikovao Bregzit, pretočivši to u satiru koju je nazvao „The Cockroach“ 2019. godine.
Nije preterano entuzijastičan ni zbog skorog krunisanja kralja Čarlsa Trećeg, mada napominje da bi to moglo da podigne raspoloženje Britanaca. Memoari princa Harija ga apsolutno ne zanimaju, jer „mora da sačuva svoje neurone za bitnije stvari“. Čak uoči krunisanja kralja Čarlsa Trećeg 6. maja u Vestminsterskoj opatiji Makjuan pominje kako mu se sviđa ideja da Velika Britanija bude republika. Priseća se koliko je tokom devedesetih bio impresioniran irskom predsednicom Meri Robinson:
– Pomislio sam – a zašto da ne? Tu je jedna veoma iskusna advokatica koja se razume u ustavno pravo. Problem s monarhijom jeste taj što manje ili više mora da radi po vladinim nalozima, jer nije direktno izabrana. Tako je kraljica Elizabeta Druga potpisala dozvolu za prolongiranje mandata Parlamenta pre Bregzita. Meri Robinson to ne bi uradila. Ona bi ih sve raspustila!
I dok će nastup u Barbikanu označiti prvo pojavljivanje Makjuana na sceni s orkestrom, klasična muzika se oduvek provlačila kroz njegov život, ali i rad. Rođen u Alderšotu 1948. godine, detinjstvo je proveo na različitim lokacijama na kojima je njegov otac, inače vojni oficir, razmeštan. Živeo je tako u Singapuru, Nemačkoj, Libiji…
Ali, kada je kao poklon za 16. rođendan dobio magnetofon bilo je to otkrovenje za Makjuana:
– Tada je počelo moje samoobrazovanje. Počeo sam da gajim takvu strast prema muzici. Snimao sam džez, mnogo rokenrola, toliko Dilanovih pesama s trake na traku. Na sreću, pa sam tada išao u veoma „muzikalnu školu“ u Safoku, i bilo mi je super što sam sam otkrivao stvari – seća se.
Muzika i muzičari su neodvojivi deo i Makjuanovog opusa, od majke u „Detetu u vremenu“ koja svakoga dana vežba Baha do slavnog britanskog kompozitora kojeg je izmislio za potrebe „Amsterdama“, koji mu je doneo Bukerovu nagradu 1998. godine. Otuda i ne čudi što kaže:
– Muzika je deo mog mentalnog sklopa, onoga što jesam i ko jesam.
Makjuan je završio Univerzitet Saseks, odsek Engleska književnost 1970. I samo koju godinu kasnije, kada je „New American Review“ objavio njegovu kratku priču o tinejdž incestu nije mogao da veruje:
– Najveće uzbuđenje u životu doživeo sam kada mi je poslat primerak. Na omotu je stajalo: Filip Rot, Ginter Gras, Ijan Makjuan, Suzan Zontag. Pomislio sam: “Vauuu!”
Rani uspeh katapultirao ga je u tada nadiruću litetarnu scenu koju su činili i Martin Amis, Džulijan Barns, ili Kristofer Hičens.
– Svi smo se upoznali kada je trebalo da objavimo prve knjige. Nismo tada, nijedan od nas, razmišljali o budućnosti. Uostalom, ko pa razmišlja u svojim dvadesetim? Dovoljno ti je da objaviš knjigu!
Nakon nastupa u Barbikanu Makjuan će se zabraviti u svoj dom u Kotsvoldsu kako bi radio na novom romanu:
– Rano je još uvek pričati, ne želim da nešto izbaksuziram. Sve još uvek nije u rečima, više je nekih naznaka.
Ali, dok ne počne da piše novi roman uživa, kao i mnogi, u poslednjoj sezoni serije „Naslednici“ koja je upravo počela da se emituje.
– Podržavam Brajana Koksa, koji igra osamdesetogodišnjeg medijskog mogula Logana Roja. Mislim da će nastaviti svojim putem. Pa, pogledajte samo Ruperta Mardoka… Ti ljudi izgleda ne umiru. Kao da moć daje neki hormon mladosti koji sve te starce, metuzaleme drži daleko od groba.
I dok i danas oseća jednaku slobodu da piše, kao i kad je počinjao, opet uviđa razlike koje su nastupile s razvojem tehnologija, pre svega interneta:
– Bilo je više mira sedamdesetih. Bilo je više prostora za sanjarenje, bar mi se tako danas čini. Svet nije delovao tako prenatrpano, bučno, nametljivo. Ali, opet pišem kao nekad. Ništa mi se ne može isprečiti na mome putu – poruka je Ijana Makjuana.
Bonus video: Najbogatiji pisci
