Kritika knjige “Sontag - život i djelo” Bendžamina Mozera, Buybook, Sarajevo.
Suzan Sontag je imala unutrašnju moralnu amplitudu i nikada nije podlegala pritiscima, ma sa koje strane dolazili. Kada je umrla 2004, „Gardijan“ je objavio nekrolog sa naslovom „Otišla je tamna dama američke intelektualne scene“. Autor članka je napomenuo da zvanična intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, jer nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima. Bila je samostalni borac, žena samuraj.
Njeni dnevnici, nedavno objavljeni u Srbiji („Kao svest upregnuta u telo“, Službeni gasnik, 2019), posthumno su objavljeni u Americi uz saglasnost njenog sina. U njima je stalno pominjala Josifa Brodskog, koji je za nju bio „katedrala“.
Čitanje knjiga je bilo veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. Počela je da čita sa tri godine, a sa 13 je već savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je “Martin Idn” podstakao da bude pisac.
„Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega“.
Osamdesetih godina dala je intervju „Njujork tajmsu“ gde je, na pitanje ko su joj uzori, odgovorila: Valter Benjamin i Hana Arent, od savremenih Pol Gudman i Donald Bartelme. A van američkog područja, oni koje prati sa golemim uvažavanjem su Italo Kalvino, Danilo Kiš, Đerđ Konrad i Luisa Valensuela.
Bila je neverovatno radoznala osoba koja se hrabro nosila sa svojom bolešću (1975. prvi put joj je dijagnostikovan rak dojke). Kao teško bolesna boravila je u opkoljenom Sarajevu 1992. i ukupno je sedam puta posetila grad, „moralno pogođena što je jedan grad usred Evrope bombardovan sa raznih brda“. Tamo je režirala i predstavu „Čekajući Godoa“. Išla je u Hanoj 1968. na poziv vijetnamske vlade, i u „Eskvajeru“ (Esquire) objavila opsežan dnevnik „Putovanje u Hanoj“. U njemu je napisala je da je to zemlja velike kulture i specifičnog stila života, naslutila je šta se dešava u njenoj domovini i, nije napisala direktno, ali je poručila Amerikancima da ne ulaze tamo gde su Francuzi već bili i osramotili se. Zvanična Amerika ju je prezrela. Hteli su da je uhapse.
U jednom od svojih poslednjih intervjua, 2003. je gostovala na radiju, u programu gde se razgovara sa čitaocima. Polovinu od ta tri sata potrošila je da se brani i objašnjava zašto je išla u Vijetnam. Govorila je da je bila protiv toga da ljudi ginu ali ta osrednja Amerika joj ni dan danas nije oprostila. Otišla je u Kubu kad je zemlja bila pod najstrožim sankcijama i oružanim pretnjama iz SAD, da ohrabri kulturne stvaraoce koji su se borili za slobodu izražavanja. U sličnim okolnostima je posećivala Kinu i Južnu Koreju, pomogavši da neki kulturni disidenti, označeni kao narodni neprijatelji i uhapšeni, mogu da napuste zemlju.
Kad je iranski verski poglavar ajatolah Homeini u februaru 1989. saopštio da je Salman Ruždi svojim romanom „Satanski stihovi“ oskrnavio Kuran i osećanja svih muslimanskih vernika, piscu je upućena fatva, svaki poštovalac islama dobio je zadatak da odstreli „bogohulnika“ i zadovolji Alahovu pravdu. I dok su bombama bile zasut izdavači označene knjige (japanski prevodilac „stihova“ je ubijen), Suzan Sontag je kao predsednik američkog PEN-centra dovela Ruždija u svoj stan i obezbedila da ubrzo njen izdavać Straus-Farar objavi opasnu knjigu. Kasnije je ugledni izdavač priznao da se tresao od straha, ali da mu je Sontag toliko stajala za vratom da joj se nije mogao odupreti.
Naveo sam neke tačke iz dramatičnog života Suzane Sontag, da bih predstavio sa kakvim se teškim i delikatnim zadatkom suočio američki književni istraživač Bendžamin Mozer. Njegova maestralna studija „Sontag – život i djelo“ (708 str. prevod sa engleskog: Suada Kreso, izdavač: Buybook, Sarajevo) nije nikakva hagiografija (žanr – žitija svetaca), niti samo hladan, profesorski presek kroz javne i porodične arhive. Od nekih istraživača je i to dovoljno, dok ne počnu da prećutkuju tamnije strane iz života stvaralaca (a toga uvek ima, u različitim dozama). Ili da brane pisca od neodbranjivog, misleći da time čine dobro delo.
Mozer je krenuo najtežim putem. Istražio je sve što je dostupno, razgovarao sa oko 500 prijatelja spisateljice, kritičara, profesora, javnih radnika čjii se iskazi provlače na gotovo svakoj stranici. Ponekad doznajemo surova svedočanstva od kojih nam se ledi dah. Ali portreti, likovni i književni, moraju da obuhvate i tamnije strane života (uzmimo za primer 65 Rembrantovih autoportreta, ili velikane novije istorije, u prodornoj i kao hirurški skalpel prodornoj paleti jednog Stefana Cvajga).
I, ono što je najvažnije, kad dotiče svako delo Suzan Sontag, a ona je pisala eseje, studije, romane, režirala filmove i pozorišne drame, Mozer uz prvu kritičku recepciju na javnoj sceni, nepristrasno ali ponekad sa oštrim ličnim sudom procenjuje šta je Sontag ostavila u amanet. Za nova čitanja i sudove u novom kritičkom registru.
Reč je o izdanju sa tvrdim koricama, obiljem fotografija i fotokopija raznih dokumenata, sa dodatih stotinak stranica gde su smešteni: spisak oko 500 sagovornika, bibliografija (12 stranica velikog formata), napomene (60 stranica sa delovima priče koji zvuče intrigantnije od osnovnog teksta), i sa izvrsnim indeksom, koji bitno pomaže da se snađemo u ovoj paklenoj Pandorinoj kutiji.
Posle čitanja Mozerove knjige (36 poglavlja, trajalo je bezmalo tri meseca, malo-pomalo, uz sve druge obaveze), ostaje utisak da ću ovoj, olovkom prošaranoj knjizi (moja navika, tu ne štedim knjigu), morati da se vraćam. Ali uvek oprezno, jer je kabasta kao neka cigla od približno dva kilograma, velika opasnost za krevetske čitaoce (taj sam), jer ako popusti koncentracija noćnom čitaču (i to otkrivam o sebi), odoše naočare!
Rođena u Njujorku, u siromašnoj porodici poljsko-jevrejskih doseljenika, Suzan Sontag (16.1.1933 – 28.12.2004) je u šesnaestoj godini doznala da u gradu Los Anđelesu, nedaleko od njene kuće živi Nobelovac Tomas Man, autor „Čarobnog brega“ u čiji sanatorijum se, metaforično, rano uselila. Otišla je u piščevu kuću i ostavila zapise, koji se pomalo razlikuju kako je rasla i sazrevala. A onda je uspela da se školuje na univerizetima u Čikagu, Harvardu, Oksfordu i Sorboni. Uvek među najboljima.
Rano je počela da piše književne prikaze i eseje na najbiranijim mestima, i sve to sabrala u dvema najznačajnjim knjigama „Protiv interpretacije“ (1966) i „Stilovi radikalne volje“ (1969). Kasnije je objavila mnoge knjige, ali nijedna nije više tako bitno pomerile načine kritičkog razumevanja moderne kulture. U prvoj se našao njen prekretnički esej „Beleške o kempu“, u kojem je u kritički registar uvela kulturološki pojam koji dotad nije postojao, sem kao žargonska oznaka za nešto drugo.
A u drugoj se nalaze eseji o Bergmanu, Godaru, Bresonu, Čaplinu, Kubriku, uvek kontroverznoj i podsticajnoj Leni Rifenštal. Ovoj, drugopomenutoj knjizi, Mozer na dvanaest stranica velikog formata posvećuje temeljnu kritičku analizu, koja uz sva priznanja ukazuje i na autoričinu povremenu eklektičnost, sklonost aforističkim prečicama, što sve zajedno čini izuzetnost koju je Sontagova nametnula američkoj kulturnoj eliti kao drski izazov. Tu nam se otkriva da Mozer nije samo prilježan biograf, već i kritički duh kojem koleno ne kleca pred veličinama. Taj duh prožima knjigu u celini, neverovatan domet.
Sontag je bez zazora hrlila ka velikim izazovima epohe, odbacujući okupljanja oko novih pokreta i dogmi. Bila je protiv feminističog pokreta kao partijske zastave, ali je branila osnovne stavove dostojanstva ženskog roda. Bila je protiv oznake žensko pismo, jer je to geto iz kog nema izlaza. U njenim ključnim decenijama, na američkim univerzitetima su harala učenja francuskih postomodernista (Fuko, Derida, Delez, Bodrijar), ali je ona u njihovom intelektualnom svaštarstvu videla kako oni vešto nalaze neologizme koji samo zamenjuju postojeće pojmovne sisteme, poriču kulturno vrednovanje, vode ka „izjednačavanju svega“.
Napisala je nekoliko romana koji nisu doživeli priželjkivani kritički prijem, za kojim je ipak čeznula (uprkos nadmenosti nekih stavova u knjizi “Protiv interpretacije”). Ali kad je 1992. objavila roman „Ljubavnik vulkana“ (Volcano Lover), ušla je konačno na zvanične liste bestselera, o kojima je inače imala najgore mišljenje. Ali gle, kako sujeta radi: počinje da sa potcenjivajem govori o svom esejističkom opusu, insistirajući kako je zadovoljava samo oznaka romanopisca. Tada je njen prijatelj, istaknuti profesor na Njujrškom univerzitetu pozvao da govori njegovim studentima, pristala je, prepun amifteatar mladog sveta.
Ne shvatajući promenu u njenoj proceni sopstvenog dela, profesor je u uvodnoj reči naglašeno pohvalio ono što je Sontag ostvarila u žanru eseja. Dobivši reč, ona je žestoko krenula na profesora, proglašavajući ga neznalicom, neki svedoci kažu da je baš bilo neprijatno. Događa se to, jedan istaknuti naš kritičar (gleda nas sa neba ovog časa) imao je starinski izraz za ovaj fenomen: koli prpošno, toli pustopašno!
Pred kraj života bacala je pogled ka Nobelovom komitetu za književnost (imala je razloga, ali zalud je to). U jednom intervjuu zamerila je Šveđanima da su uglavnom nagrađivali američke pisce doseljenike: Isak Baševic Singer, Josif Brodski, Česlav Miloš… I pošto je u jednom zvaničnom iskazu švedskog komiteta pronašla neoprezan izraz u: Švedska – preostali deo sveta, zagrmela je: otkud pravo zemlji sa desetak miliona stanovnika da sve ostalo tako oslovljavaju! A kako bi drukčije!
Poseban sloj ove uzbudljive knjige čini Suzanin porodični život, skrivene traume i strasti, sve ono što se krilo u duši ove, u javnim poslovima nepokorive ličnosti. Udala se rano, dobila sina Dejvida pre svoje dvadesete, ali ubrzo otkriva da sa muškarcima nema nekog zadovoljstva. Premda je kasnije pokušavala ponovo sa nekim ovejanim muškim macanima (među njima Robert Kenedi, Voren Biti), prave strasti sa žestokim melodramskim prelivima pronašla je među ženama. Imala je dugu vezu sa čuvenom fotografkinjom En Lajbovic, pre toga sa glumicom kubanskog porekla, neprimetnom u svetu glume, ali čuvenom po slamanju ženskih srdaca oba roda, prelepom Marijom Elenom Fornes. Sve je to isplivalo na videlo kad je njen sin pronašao jedan sanduk ispunjen tajnim dnevnicima (ima to u pomenutom srpskom izdanju knjige). Zbog ove kobne Kubanke nekoliko puta je, po sopstvenom priznanju, bila na ivici samoubistva. Privodim kraju prikaz, valja nešto ostaviti čitaocima, da im se ne otkrije baš sve unapred.
Po sopstvenoj želji Suzan Sontag je sahranjena u jednom skromno obeleženom grobu na pariskom groblju Monparnas. Mozerova knjiga je znatno više od spomenika. Ona se nastavlja na njeno delo i čita se naporedo sa njim. Od jedne knjige se ne može više očekivati.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar