Kako je ponuda novih naslova u bioskopima dosta tanka (animirani film koji nema smisla gledati bez dece i prikvel osrednjeg horora), pomislio sam da je daleko zanimljivije posvedočiti još jednom primeru kraja naše civilizacije i pozabaviti se novim “najskupljim filmom koji je Netflix ikada snimio”, za neverovatnih 200 miliona dolara.
Pišem “neverovatnih”, jer danas ni bolje stojeći studiji ne troše toliko para za neki film, niti u klimi epidemija, inflacija i ratova ima ikakvog smisla bacati toliko para “na zabavu”.
Netflix ponovo demonstrira svoju imbecilnu politiku time što misli da se “velike stvari” prave tako što se na gomilu nabacaju “veliki sastojci” koji onda, valjda po prirodi svoje “veličine”, bez mnogo problema treba da kreiraju nešto “veliko”. Tako su za potrebe The Gray Man angažovana braća Russo, čiji netalenat je nakon par prosečnih indi komedija nadmašen megablokbasterima Captain America i dvama nastavcima Avengers u kojima je megalomansko takmičenje sa samim sobom jedino što se može izvući kao bilo kakva “estetika”.
Zatim su za glavne uloge angažovana tri aktuelna “macana”, valjda kako bi se film instantno učinio obaveznim za gledanje i kod ženskog dela publike. I tako stigoše Chris Evans, stari pajtaš Russoovih, Ryan Gosling koji je pravo niotkuda samonikao kao akcioni heroj i Rege-Jean Page, hebač iz Bridgerton. A nešto malo “kredibiliteta” stiglo je kroz sramno-minijaturne epizode za Billy-ja Boba Thorntona i Wagnera Mouru.
Priča je nešto što bi Christopher Nolan iskoristio za premisu u prvih petanest minuta svoga filma, a mi smo morali da se u njoj davimo tokom puna dva sata- Gosling je agent supertajne američke organizacije koji postaje meta iste kada se dočepa dokaza koji kompromituje njenu vrhušku. Ceo film je pokušaj da se ovi potom dokopaju Goslinga, od Bankoka preko Turske i “Hrvatske” (slikani “Zbrka” zamak je zapravo u Francuskoj) do Beča i Praga, u kome se dešava akciona mega-sekvenca koja, priznajem, ima svojih impresivnih delova.
Međutim, Russoovi su mega-netalenti koji ni s toliko para i takvim glumcima ne umeju da naprave iole markantan film. The Gray Man nije ni sirovi akcijaš, niti pokušaj ikakve stilizacije, već “ništa između”. Junaci su papiranti, klišeizirani i dosadni i jedino (i neočekivano!) Chris Evans stilizuje svog negativca u pravcu “bro” verzije Jokera, ali usled toga i igra u “svom filmu”.
Ženski likovi su mahom patetični i kastingom neuverljivi i bukvalno služe samo za podmirivanje “inkluzivnih” filmskih propisa. Što sve zajedno Netflixov perjanički blokbaster čini indikativnim primerom našeg civilizacijskog apsurda u kome mnogi nemaju ništa, a oni retki koji imaju sve jedino umeju da to uništavaju.
OCENA: 1/10
Bonus video: Alessandro Egger: Kako sam postao deo filma „House of Gucci“?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare