0
Posveta na kraju filma: "Za one koji su otišli, koji su ostali, i za one koji su nestali", vraća nas u istorijsku stvarnost, juče, danas i sutra, jer istorija napetih i povremeno bolnih odnosa između Engleza i Iraca traje stolećima.
Najnoviji film „Belfast“ (97 min. online Netflix) reditelja i pisca scenarija Keneta Brane usmeren je samo na jednu godinu u odrastanju devetogodišnjeg dečaka Badija (Džud Hil), koji sa porodicom živi u sirotinjskom predgrađu Belfasta, u kraju gde su skladno izmešani katolici i protestanti, noseći se sa životnim nedaćama bodro i onako kako se moralo pre nego što se umešala takozvana Velika istorija. Ali u leto 1969. grupa buntovnih protestanata (podsetimo se, to je zvanična religija Ujedinjenog kraljevstva), upada u ulicu Badijeve porodice sa bačenim molotovljevim koktelima, država šalje vojne snage da podele grad žičanom ogradom, dugim cevima, a u času novih nemira, i tenkom koji dopre do kućnog praga Badijeve porodice.
Reditelj i glumac Kenet Brana (1960) je izbio u filmski vrh nizom ekranizacija Šekspirovih drama, stajući uz bok svojim prethodnicima (pomenimo samo Lorensa Olivijea i Orsona Velsa), a onda je odšetao do Holivuda, kao reditelj i često samo kao glumac ogledao se u mnogim filmovima sa nejednakim uspehom. Ništa čudno, mnogi su tamo polomili zube stigavši u zemlju gde su filmovi „veći od života“, ako se ne potone u osrednjost i gole zahteve medijskog tržišta. Ulozi su veliki, neuspesi se teško praštaju.
O toj prelomnoj 1969. godini i bolnim i dramatičnim posledicama (rađanje Irske oslobodilačke armije, koja je često pribegavala otvorenom nasilju i teroru nad mirnim građanima) bilo je nekoliko uspešnih filmova (štrajkovi glađu uhapšenih nasilnika, sve do mučeničke smrti). Brana nije imao nameru da doda još jednu epizodu hronici bolnih sudara sa obiljem nedužnih žrtava, on je u ovom filmu pokazao kako se dramatični događaji prelamaju u svesti malog junaka Badija, kako izgleda odrastanje kad se pojave neočekivani događaji koji ni odraslima nisu mnogo jasni i razumljivi. Sagledan iz tog ugla film Keneta Brane ima i elemente nostalgije (ona uvek podrazumeva suženu sliku doživljenog), ali i istorije koja zakuca na vrata i ostavi neizbrisive, krvave posledice. U tim razmerama, „Belfast“ nije samo posveta detinjstvu, već je i potresna slika o porodici koja se nađe pred ključnim delemama: ostati tu gde si rođen ili otići u beli ili crni svet. Da to neprekidno traje pokazuje činjenica da Iraca ima svuda po svetu.
Velika imena irske kulture su ostajala na rodnom tlu ili birala samonametnuto izgnanstvo (Oskar Vajld, Džordž Bernard Šo, V.B.Jejts, Džejms Džojs, Semjuel Beket), Brana je osetio potrebu da ispriča „svoju“ priču o prelomnoj godini, kad je i sam sa porodicom krenuo u neizvesnost. Film je stilski dosledno urađen (podseća na „Nadu i slavu“ Džona Burmena), i već je našao mesto na listama najboljih dela godine, koje sastavljaju ugledni kritičari i njihova udruženja. Dosad je dobio 37 nagrada i više od dve stotine nominacija.
Film započinje prikazom današnjeg Belfasta, sa gradilačkim kranovima i istorijskim obeležjima, snimljenih iz ptičje perspektive (u boji), a onda se kreće u crno-belu fotografiju sa naznakom avgust 1969, s tim što će nas na kraju vratiti tamo gde je film počeo. U međuvremenu boja će se pojaviti još samo kad Badi sa roditeljima poseti bioskop ili pozorište, sa delima koja u svakom detinjstvu ostavljaju sudbonosni pečat. Direktor fotografije Haris Zambarlukos je znalački doprineo usaglašavanju dečakove subjektivne perspektive i onog delića istorijske zbilje koja u njegovu percepciju sveta unosi neočekivano i opasno.
Badi živi u porodici koja jedva vezuje kraj sa krajem: otac (Džejmi Dorjan) nedeljama radi van kuće, majka (Ketriona Balfi) vodi brigu o dečaku i starijem bratu, dok pod istim krovom žive baka (Džudi Denč) i deda (Kjeran Hajns). Otac i majka u dečjoj percepciji deluju ulepšano, kao da su sišli sa filmskog platna, dok baka i deda svojim smislom za svakodnevne nedaće i neprekidno nadgornjavanje služe Badiju da nauči nešto o tome kako se živelo i trajalo. I odmah da kažem, izbor ovih glumaca i njihov doprinos daje ovom filmu neverovatnu sugestivnost. Sa decom je uvek lepo i inspirativno raditi, ali mali Džud Hil kao Badi obara u svakom kadru, čak i tamo gde se javljaju naznake svačijeg detinjstva.
Atmosfera poznih šezdesetih, sa svim pojedinostima koje nose znake vremena, opsesivna je i zabavna. Posle napada buntovnika nošenih protestantskim fanatizmom, Badi dobija uputstva od lokalnog katoličkog sveštenika kako da izabere između pakla i raja, on to shvati na svoj način, ali ne odustaje od toga da osvoji devojčicu iz razreda (kojom će se oženiti), a dozvoliće sebi da ukrade ratluk u obližnjem dućanu. Nešto kasnije, kad posle novog napada protestantske rulje počne osvetnička pljačka obližnjeg supermarketa, Badi će krenuti kao mali Mujo iz narodne legende, i doneće svojoj majci deo plena – kutiju deterdženta! Majka će ga naterati da vrati ukradeno, tako izgleda kućno vaspitanje. Sa majkom nema mnogo priče, ali dugi razgovori sa dedom u nekom dvorišnom budžaku, to je spoj svega najlepšeg što jedan film o odrastanju može da ponudi.
Badijeva porodica ima stalnu dilemu: otići negde ili ostati tu gde ti je tenk na kućnom pragu. Otac predlaže odlazak (prve mete su Šri Lanka, Mozambik!), majka ne može da zamisli život negde van mesta gde joj je sve prisno, ali konačno biraju odlazak. Badi polazi da se oprosti od devojčice koju je hteo da oženi, daje joj mali dar za dugo sećanje, skrušeno joj saopštava da se nikada više neće videti, ali prethodno kaže ocu: pa ja i ne znam da li je ona katolikinja!
Prethodno su sahranili dedu, baka ih prati do autobusa, vraća se u opustošenu kuću, njena mudra rezignacija i čekanje izvesnosti (eh, kako to izgleda kad Džudi Denč drži nevidljivi čas glume!), nateraju vam suze na oči (a možda i neće, čestitam na mentalnoj snazi).
Na pravim mestima u narativnim zglobovima, pa i na jednoj zabavi uz legendarne irske tekućine, javlja se desetak balada harizmatičnog Vana Morisona (bezmalo sve u punom opsegu). I sada dok pišem ove redove, slušam ponovo ove pesme, preporučujem posebno „Everlasting Love“. Kao lek na ranu.
Bonus video: Roberto Benjini
