1
Rediteljka Tanja Mandić Rigonat povodom vraćanja Ibzenovog komada “Nora” na scenu NP u Beogradu posle 100 godina, o njegovoj aktuelnosti, progonima na srpskoj kulturnoj sceni, tamnoj strani tranzicije.
„Henriku Ibzenu pristupam kao savremeniku. Tragala sam za formom, estetikom, scenskim oblikom, koji bi ‘ozvučio’ Ibzenovu misao, svet ideja i problema koje doživljavam kao naše današnje i važne da ih u pozorištu podelimo. Nalog koji je Ibzen dao i sebi i drugima je biti svoj. Postati svoj! Tema Nore tiče se i žena i muškaraca, tiče se čoveka! Ja imam dužnost prema samoj sebi, kaže Nora. Ja imam dužnost prema samom sebi, pisao je i Ibzen kad je birao da iz jednog pozorišta pređe da radi u drugo pozorište. U Norinom liku čuje se Ibzenov glas, njegova misao, kao što je Flober pisao. ‘Ema Bovari – to sam ja’ „, kaže u razgovoru za Danas Tatjana Mandić Rigonat, u čijoj se adaptaciji i režiji Ibzenov komad “Nora” – Lutkina kuća” posle 100 godina 23. decembra trijumfalno vratio na Veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.
Ako je “Nora” posle 122 godine od nastanka lako ušla u našu stvarnost, šta je za Vas bio izazov u adaptaciji i režiji uprkos njenom odsustvu sa repertoara čitav jedan vek?
„Za mene je “Nora – Lutkina kuća” nulta pozicija, drama od koje se polazi kad razmišljamo o sudbini i pobuni žene. Za Ibzena je žena kontinent, nedovoljno otkriven. Zanimalo ga je sve ono što sputava razvoj žene u njenoj jedinstvenosti. “Norino” nedostajanje na repertoaru više je nego rečito. I danas kad tema žene postaje objekat za lukrativne instrumentalizacije, a žene širom sveta govore o raznim oblicima zlostavljanja, kontrole, neslobode, mislila sam da je važno vratiti se na suštinu, na ključnu dramu – Ibzenovu “Noru”. Adaptacija originala je i jezička i dramaturška. Pisala sam scenario „Nora“ kao kombinaciju dramskog dijaloga i neverbalnih slika. Ibzen je pisac koji je snažno drmao stubove društva svog vremena, surov pisac, dubokih uvida u psihologiju čoveka. Izrazito kritičkog oka, slikao je život onakav kakav jeste, bez milosti. I pre pojave psihoanalize, dok još nije postojao formulisan pojam nesvesnog, duboko je uronio u psihologiju čoveka. Frojd, Jung, Ferenci, Lu Andreas Salome, analizirali su likove iz Ibzenovih drama kao da su to živi, stvarni ljudi. Izazov je bio rad sa glumcima, ospoljavanje Norine unutarnje drame, onog skrivenog, što je razdire, tajni svet žene, njeno nesvesno, ritam emocija. Svaki lik ima svoju intimnu dramu. Te drame se ukrštaju. Izazov je bio i kako ukupno zbivanje prevesti u današnje vreme, da likove prepoznamo kao sebe same ili ljude koje poznajemo. Izazov je bio pravljenje glumačke podele. Nada Šargin je glumica velike suptilnosti i snage. Bila je moja inspiracija. A sad posle otvorenih generalnih proba i premijere sa stajaćim ovacijama, mi kao ekipa predstave znamo da je “Nora” zaživela, da se dogodilo ono nešto – magični trenutak u pozorištu.“
Koliko smo kao društvo spremni da se, kao Nora, suočimo sa lažima, predrasudama i istinom o sebi?
„Savremeni svet je komplikovan, utoliko što smo bombardovani mnoštvom informacija i što je jako teško stići do istine. Živimo u medijskoj kapsuli koja melje, ispira mozak, budi u ljudima ono najgore. Mnogo ljudi koje znam više ne sluša vesti, ne čita novine, ne gleda TV, ne mogu više da podnesu političku propagandu, medijski rat, projektovanu stvarnost, razne analitičare koji vrte priče u korist vlasti ili opozicije ili interesnih grupa. Neki žive na Tviteru i bilduju svoj tviter ego. Mržnja je gusta i otrovna kao i vazduh koji udišemo. A da li smo sposobni da se suočimo sa stvarnošću – naravno da jesmo! Videli smo u protestima, koje su organizovali “Kreni, pokreni” i druga ekološka udruženja, da jasan cilj, insistiranje na pravnim argumentima imaju smisla. Rio Tinto je simbol ekonomske okupacije i devastacije zemlje. Nije poenta u poruci ‘Rio Tinto, marš sa Drine’, nego ‘Marš svi!’ I nemačke i kineske i sve druge kompanije koje uništavaju zemlju, a dobro su se utalile sa propagandistima koji nam objašnjavaju da je sve to za naše dobro, da je tragedija koja nam je namenjena progres. Svet je došao kod nas sa kolonijalnom logikom. Mi o ovoj temi pričamo 2021, a to je trebalo da radimo i prethodnih godina. Odgovornost medija je da pažnju usmere na bitne stvari pogotovo kad opozicija to ne čini, zaneta svojim autističnim borbama oko liderstva. U društvu se moraju plasirati činjenice, a ne obrađene propagandne interpretacije. S jedne strane imate medije u rukama države, gde aktulena vlast, bilo koja, a sadašnja brutalno, kontroliše medije. S druge stane, imate koncetraciju medijske moći u rukama krupnog kapitala. Tako da je istina žrtva. Zato je tu umetnost, pozorište kao društveno mesto gde preispitujemo sve. I u njemu istina i dijalog zaista postoje.“
Bonus video: Svetozar Cvetković o Faustu i aktuelnom trenutku