0
Kod nas je sve napravljeno da te ukopa. Ili si na ulici ili si večno zbrinut od države, kaže glumica Tamara Krcunović s kojom smo razgovarali povodom nove predstave radnog naziva “Soba 69", čija je premijera predviđena za drugu polovinu juna.
Jednu od najangažovanijih domaćih glumica Tamaru Krcunović donedavno smo gledali u seriji „Južni vetar“.
Igrala je i u prvoj sezoni „Senki nad Balkanom“, kao i u serijama „Urgentni centar“, „Vojna akademija“, „Nepobedivo srce“, „Jagodići: Poslednji valcer“, „Sumnjiva lica“, „Ubice moga oca“.
Detinjstvo u Alžiru naučilo ju je da ne pravi razlike među ljudima, a studiranje na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu, nakon beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, i igranje u predstavama i filmovima u Francuskoj, kako se vrednuje talenat i napreduje sopstvenim zalaganjem i radom.
Pomenute serije kao i filmovi „Čitulja za Eksobara“ Milorada Milinkovića, „Rezolucija 819“ Đakoma Batijatija, „Vlažnost“ Nikole Ljuce, „Teret“ Ognjena Glavonića učinili su je prepoznatljivom najširoj publici, ali nije zapostavila ni pozorište.
Predstave „Red vožnje Andreasa Sama“ u režiji Ane Đorđević u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića u Ateljeu 212, „Hipermnezija“ Selme Spahić i „Lepa Brena Project“ Vladimira Aleksića i Olge Dimitrijević u Bitef teatru, deo su njenog opusa.
Do uvođenja vanrednog stanja publika je Tamaru Krcunović gledala u komadima „Hotel 88“ u istoimenom hotelu i „Scene iz bračnog života“ u Jugoslovenskoj kinoteci i bioskopu „Balkan”, a za portal Nova.rs govori o novoj predstavi koju priprema u hotelu „Mona“, o tome kako izgleda realnost jednog slobodnog umetnika i zašto ne veruje političarima.
Nova predstava u drugom hotelu. O čemu se radi?
– Ista ekipa iz „Hotela 88“ – Jelisaveta Orašanin, Vladimir Aleksić, Andrija Kuzmanović i ja pripremamo predstavu radnog naziva “Soba 69”. Radnja se odvija u hotelu. Za sada mogu da kažem samo da postoje četiri priče i svako od nas igra više likova.
Da li su muško-ženski odnosi ponovo u središtu priče?
– Kao i uvek. Kada sam kolegi rekla šta radimo, njegov komentar je bio: Pa to liči na Bergmana, na „Scene iz bračnog života“. Uvek se sve vrti oko partnerskog odnosa i ljubavi.
Da li se taj odnos promenio u savremenom društvu?
– Odnos se nije uopšte promenio, ali se promenio okvir. Došlo je do emancipacije žena, a muškarci se još nisu snašli u tome i kao da živimo u nekom međuprostoru. Nešto ne štima i zato se dešava toliko razvoda. Ne mislim da je razlog to što su žene finansijski nezavisne, iako je ovo patrijahalna sredina i delimično ima i toga, ali mislim da mnogo stvari utiče na ljubav. Kao da smo generacija koja treba da se žrtvuje zbog nečeg što će se tek desiti, zbog nekog novog oblika porodice. Suštinski se, pak, ništa nije promenilo. I dalje smo, kada volimo, ranjivi i posesivni i ne želimo da delimo partnera sa bilo kim.
Da li je i konstantna borba za egzistenciju jedan od razloga za to?
– Mislim da su ranije bila gora vremena. Ljudi su teže živeli, ali su, možda, imali ideale. Ne znam da li mi danas imamo ideale. Naše bake i deke su se borile protiv fašizma. To je bilo crno i belo. Ili si na strani onih koji ubijaju ili si protiv njih. Znalo se šta je dobro, šta nije. Danas ne možeš tako crno-belo da iščitaš koja je opcija dobra i šta je pravi put. Pre su se ljudi mnogo više borili za svoju egzistenciju, nego mi danas. Često zaboravljamo da je imati krov nad glavom i sredstva za osnovne potrebe oduvek i svuda bio luksuz. Tako je i danas.
Šta je sa današnjim idealima?
– Sve zavisi od slučaja do slučaja. Ne postoji nešto čemu svi zajedno težimo. Sve što sam pomislila da radim, bilo je dobro za mene – moj posao, moj život – ali onda se zapitam šta bi bilo dobro za druge. Kad god sam imala neku inicijativu, nisam nailazila na podršku ljudi oko sebe, a oni koji su bili dobronamerni savetovali su me da ne gubim vreme, da radim za sebe. Isto su mi govorili i za ove predstave koje radimo. Kada sam došla iz Francuske, terala sam kolege da radimo i odgovor je uvek bio: „Kako ćemo, gde ćemo da igramo?“ Pripisivali su sve mojoj mladalačkoj energiji i snazi, ali ja mislim da prava snaga ne dolazi iz mladosti, već iz stvarnog htenja i nečega što je dubuko usađeno u tebi. Govorili su mi da će biti nemoguće, a ja sam radila predstavu u stanu, na livadi, u hotelu, Kinoteci, Balkanu. To je moj put i osećam da time krčim put i drugima.
Posvećeni ste nezavisnoj sceni. Zašto je ona važna? Šta vam igranje izvan institucija donosi?
– Državna umetnost ima slobodu samo do određene mere. Nju država kontroliše i finansira, a umetnost je sve samo ne kontrola. Mora da postoji umetnost koja je potpuno nezavisna. Za mene je umetnost ekvivalent slobode. Za državu je zdravo da ima nezavisnu scenu. Mora narod da se opismeni da bi razmišljao i odlučivao, međutim, to obično nikome ne ide u prilog.
Zbog toga ste slobodni umetnik?
– Bila sam samostalni umetnik, ali kada si samostalni umetnik godišnje smeš da zaradiš 400.000 dinara. Za sve preko toga sam plaćaš doprinose, zdravstveno, tako da ja već tri godine plaćam reprogram duga državi za tu razliku. S druge strane, nisam mogla da snimam i radim zato što su od mene tražili da otvorim agenciju. To je telo koje je država izmislila da na mene poslodavac ne bi plaćao porez, tako da sam ja sada preduzetnik, a ne umetnik. Da postoji zdrav sistem, država bi više para zarađivala, ljudi bi normalno plaćali poreze, pozorišta bi lakše radila. Sve bi bilo lakše da postoji zakon koji štiti ljude koji rade. Ovaj naš zakon kao da je sklepan od pet različitih kutija slagalica koje su na silu složene. Samostalni umetnici su sada dobili tri puta po 30.000 dinara i grad im plaća doprinose. I ja sam, kao preduzetnik, od države dobila tri puta po 30.000 dinara, ali ja za svoju firmu plaćam 30.000 dinara mesečno. Dobila sam novac da bih isti vratila državi. Država mi je zabranila da radim zbog korone, ali mi nije ukinula dug. U istoj situaciji su mnoge moje kolege: Miloš Timotijević, Vladimir Aleksić, Marko Janjić, Hana Selimović…O njima se ne govori, oni su preduzetnici.
Zabrana zapošljavanja u javnom sektoru je povećala broj umetnika bez stalnog angažmana…
– Nijedno novo pozorište nije otvoreno, ali su dopustili otvaranje 40 fakulteta glume. Nemaju problem da zarađuju pare i zamazuju oči nekim, možda divnim, mladim ljudima, a i dalje ne može niko da radi ukoliko nije završio Fakultet dramskih uemtnost. Eventualno se desi da jedan student u pet generacija sa privatne akademije počne da radi. To je strašno nepravedno. Onda su glumci prinuđeni da predaju glumu na fakultetima, a biti profesor glume je ozbiljna stvar. Nekada je posao profesora glume bio kao posao predsednika države. A danas svako kome treba plata pride, postaje profesor. Naravno, ima tu genijalnih ljudi, ali ne može da postoji 40 fakulteta glume, 150 profesora i 1.000 klinaca koji studiraju glumu, a imamo samo pet pozorišta.
U Francuskoj je postojalo nešto genijalno. Kada izađe generacija sa akademije, organizuje se ispit i direktor Narodnog pozorišta na osnovu toga bira koga će te godine primiti. Kada dođe novi direktor, on pravi svoj tim za naredne četiri godine. Bira ljude iza čijeg kvaliteta može da stane i kojima veruje. To rađa zdravu konkurenciju u ljudima da se trude da budu bolji. A ovde brisanje pravila dovodi do toga da svako može da se provuče na svaki način. Mora da postoji sistem bodovanja u svemu, pa i u umetnosti. Kod nas je sve napravljeno da te ukopa. Ili si na ulici ili si večno zbrinut od države.
Da li ste nekada pomišljali da napustite Srbiju?
– Posle našeg fakulteta studirala sam i radila u Francuskoj i zahvalna sam na tom iskustvu. Videla sam da svuda postoje nepravda i problemi, ali svuda postoji i šansa da napreduješ ako vrediš, radiš i talentovan si. Ja sam tamo svaku ulogu dobila na kastingu i na audiciji. Pored Francuskinja sam dobijala glavne uloge. To znači da za sve ljude postoji šansa. Kod nas toga nema. Mi smo malo tržište i onda se to popuni neregularnim stvarima u svakom aspektu našeg života. Talentovani ljudi propadaju i u pozorištu i van njega.
Šta vas podstiče da istrajavate u takvoj državi?
– Kao mala sam otišla iz Jugoslavije i stalno sam imala želju da se vratim svojim korenima. Nikada se nisam pokajala što sam se vratila u Srbiju. Ovo je, jednostavno, moje mesto. Odavde mogu da odlazim, da upoznajem ljude i kulture, ali važna mi je baza i ukorenjenost. Zato sam ovde.
Na koji način vas je odredilo odrastanje u Alžiru?
– Ja ne znam za granice i različitost. Ne razumem razdvajanja ni po kojoj osnovi. Navikla sam da ljudi različito izgledaju, da su različitog karaktera, religija, interesovanja, društvenog i materijalnog statusa i to ne određuje moj odnos prema njima. Vrlo sam osetljiva na ugnjetavanje manjina, na nesreću, siromaštvo, nepravdu.
Podele u ovom društvu su posebno došle do izražaja sa izbijanjem epidemije. Kako gledate na to?
– Samo je izašlo na videlo ono što je bilo ispod površine. Kao da su nam poručili: „Mislili ste da ne pripadate nijednoj grupi? E, sada ćete videti šta su razlike“. Boje su postale jarke, nisu više bile zamuljane. Nadala sam se da će nas korona izjednačiti, da se nećemo vratiti na isto. Međutim, mislim da smo došli do toga da sve treba da izgori i da iz pepela izraste nešto novo da bi nam bilo bolje. Ovo je bio samo predah za Zemljinu kuglu, da malo udahne vazduha. Moralo bi ovo mnogo duže da traje da bi se sve loše survalo, da svi postanemo siromašni, da niko nema ništa. Onda bismo ostali ljudi.
Kako izgledaju probe u ovoj novoj situaciji uz sve propisane mere?
– Nas je četvoro na probama i u velikoj smo prostoriji, i dalje za stolom. Mislim da će više problema biti na snimanjima. Država mnogo gubi ako se ne nastavi snimanje, prvenstveno serija. Tu ima mnogo para i to je prvo dozvoljeno, upravo zbog toga. Na filmskom setu ima više od 100 ljudi i neizvodljivo je da se primene sve mere. Kako snimati serije bez ljubavnih scena i glumce koji igraju bez kontakta? Ali mi smo takva država – ili je policijski čas ili je džungla. Kada pogledam proteste na ulici, ako može to, onda i ja mogu da napravim predstavu za 5.000 ljudi.
Vidite li mogućnost za neku promenu? Verujete li nekome od političara?
– Ja ne znam da li sam ikada u životu verovala nekom političaru. U vreme Zorana Đinđića nisam bila svesna šta se dešava. Tek posle sam otkrivala šta je Đinđić značio. Ja sam njega otkrila mnogo posle ubistva. Ne mogu da kažem da sam nekada bila za nekog političara. Možda je to u mojoj prirodi. Uvek sam opozicionarka, u svim životnim okolnostima. Čak i kada se radi, uvek tražim neku kontru. Trenutno ne mogu na silu da iskopam veru da će biti bolje, jer ja i dalje živim u egzistencijalnom strahu šta će biti sa čovečanstvom. Pitam se kako je moguće da ni ova korona nije nešto promenila u ljudima. Uvek imam nadu da će bitni ljudi razumeti i nešto promeniti, ali vlast i moć su strašan porok. Obuzmu čoveka kao droga i više ne može čisto da vidi stvari.
Kada je premijera predstave „Soba 69“?
– Trebalo bi da bude 25. juna, ali kod nezavisnog rada dobro je što je vreme naše i kada osetimo da smo spremni, izvešćemo predstavu. „Hotel 88“ igramo 11, 12, 13, 14. i 15. juna u „Hotelu 88“ u Beogradu, pa 16. juna u hotelu „Sheraton“ u Novom Sadu. Meni je super da osvajamo ceo grad sa pozorišnom predstavom, da se pozorište seli svuda, da ulazi u stanove, hotele, da je napolju. Cilj nam je da osvajamo teritorije umetnošću. Dešavalo nam se da nas pozovu iz hotela i kažu da više prodaju karte za predstavu nego noćenja u sobama. Dolaze i ljudi koji obično ne idu u pozorište, što je meni predivno, jer u našoj zemlji svega dva odsto ljudi posećuje pozorište.
Da li je teško uskladiti igranje predstava i snimanje serija i filmova?
– Nekada je teško. Bude trenutaka kada ne znam gde sam krenula i dešavalo se da dođem pet minuta pre početka predstave, a sva drhtim od umora. Nekada imam više vremena, što nije slučaj poslednjih godina. Sve su to lekoviti trenuci, i kada imate mnogo posla i kada nemate, pa se okrenete sebi i preispitujete se. Ja sam od onih koji konstantno sumnjaju u sebe i mislim da je to vrlo bitno u umetnosti.
Koje uloge su uticale na vaše lično i profesionalno sazrevanje?
– Pre neki dan sam čitala knjigu o Mariji Crnobori. Pitali su je koja joj je uloga najdraža. Rekla je: „Molim? Pa vi nemate pravo to da me pitate. To su sve moje uloge. Nema tu deljenja. Pogrešno vam je pitanje“. Složila sam se s njom.
Kakvo je bilo iskustvo rada na seriji „Senke nad Balkanom“?
– Opet sam tu igrala sa svojim večnim pozorišnim i filmskim supružnikom, Milošem Timotijevićem, i bilo je lepo. Moj lik, Violeta, gine prva, na kraju druge epizode, ali toliko sam radila na tome, na njihovom odnosu, da sam imala utisak da sam provela u seriji mnogo više vremena. Svakoj ulozi prilazim na isti način bilo da imam sedam ili 77 dana snimanja.
U seriji „Južni vetar“ igrali ste Mariju, suprugu kriminalca. Zbog čega ste mislili da ta uloga nije za vas?
– Nekada je dobro da reditelj ne uzme glumca koji na prvi pogled odgovara određenoj ulozi, nego da uradi upravo suprotno, jer dođe do dobrog i neočekivanog spoja. Mislila sam da postoji bolja glumica za ulogu Marije, međutim, glumca to ne treba ni pitati. Kao što glumac ne treba da gleda snimljen materijal niti da prisustvuje montaži filma u kome je igrao, jer ne može da stvori objektivnu i širu sliku. Zato ja sebe nikad ne gledam u seriji ili na filmu.
Da li glumcu znači da igra što više različitih uloga?
– Ne znam. Meni to daje apsolutnu slobodu, da ne budem u bilo kakvim okvirima, ukalupljena. Možda nekome to ne smeta. Imate Alena Delona koji je uvek igrao sebe i bio je fenomenalan. Ne verujem da mu je to smetalo. Mislim da je glumac srećan šta god glumio.
Koji su vam dalji planovi?
– Nemam nikakve planove. Ko zna šta će biti sa ovom situacijom? Ponekad i nije loša ta potpuna neizvesnost, kao da imaš stalnu tremu od života dok ga živiš. Svi generalno imamo tu tremu, na koju smo se navikli pa skoro da je više ne osećamo. Sada je korona stvorila još veću neizvesnost. Dosadašnji oslonci, možda, više ne postoje. Mi nismo zaradili ni dinar od kraja februara. Pitam se da li ćemo i moći, da li će se moj posao promeniti, da li će se promeniti pozorište, šta će biti, u šta će život mutirati…
Da li vam je odmor tokom izolacije prijao?
– Prijao mi je, ali to osećanje je bilo prožeto strahom. Ne može čovek da uživa dok drugi oko njega umiru. Na sve vrste promena, bile one nabolje ili nagore, pokušavam da gledam kao na dar. Nikada sebi nisam ulepšavala stvarnost. Velike promene sam imala tokom života i svaki put sam iz njih mnogo učila. Mislim da je to bogatstvo života, kao film u kome igramo i u kome se munjevito menjaju događaji. Čovek tome treba da se adaptira, ali mora da bude tu, a ne da živi u snovima ili prošlosti, već da bude prisutan u ovom trenutku. To je i suština glume. Ovaj trenutak ne može da se ponovi i cilj velikih reditelja je da uhvate sadašnji trenutak.
Da li je, onda, glumcima lakše da se nose sa životom?
– Ne. Što ljudi imaju veću introspekciju, bolje poznaju mračne strane, i svoje i društva, i osetljiviji su. Za glumca su najvažnije dve stvari – uobrazilja i empatija. Kada imaš empatiju, boleće te više i stvarnost i život. Glumci samo ponekad kažu: „Sada ćemo da odemo u svet mašte, da napravimo nešto i onda ćemo dva sata zajedno da maštamo i da bežimo od svega ovoga ili ćemo vam okrenuti ogledalo da vidite sve što se dešava, a to neće biti baš tako lepo“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
