0
Meni je uvek najveće uzbuđenje premijera u gradu u kome sam rođena i u kome živim, zbog toga što su tu moji prijatelji koji će biti najiskreniji prema onome što vide, ali i najveća podrška, kaže za Nova.rs rediteljka Tamara Drakulić, pred večerašnje (20) premijerno prikazivanje novog ostvarenja "U slavu ljubavi" u okviru festivala Slobodna zona.
Tamara Drakulić diplomirala je filmsku režiju na Akademiji Umetnosti u Beogradu, a magistrirala vizuelnu antropologiju na Filozofskom fakultetu. Do sada je potpisala filmove „Ljuljaška“, „Okean“ i „Vetar“, sa kojima je učestvovala na nekoliko značajnih svetskih filmskih festivala, kao što su Torino, Geteborg, Jihlava, Kotbus…
Film „U slavu ljubavi“ rediteljke, koja trenutno radi i na doktorskoj tezi iz vizuelne antropologije, prikazuje scene iz svakodnevnog života jednog pustinjskog sela u Meksiku, kroz naraciju starog meštanina Beta, kao i grupu seljana adolescenata koji spremaju Šekspirovog „Romea i Juliju“. Prateći Beta na putu ka „centru njegovog sveta“, gledaoci otkrivaju kako je briga o sebi povezana sa brigom o bićima oko nas…
Iako je večeras od 20 časova u Kombank dvorani ovo srpska premijera četvrtog filma Tamare Drakulić u okviru takmičarske selekcije Slobodne zone – „Horizonti Balkana“, zvanična se desila letos na Sarajevo film festivalu, ali, kako rediteljka naglašava u razgovoru za naš sajt, samo onlajn.
– U poslednji čas je odlučeno da se Sarajevo film festival održi onlajn, što mi nimalo nije bilo drago. Iako je bilo strepnje da li će uopšte biti festivala, konačno se radujem „normalnom“ prikazivanju filma u Beogradu. Ne želim da ljudi moj film gledaju na kompjuteru. Jer taj film, kao i mnogi drugi, nije namenjen za takvo gledanje.
Kako vama deluje ta selidba umetnosti u novu onlajn realnost?
– Nisam sigurna da je ovo naša nova realnost, pre bih rekla da je ovo prelaz ka nekoj istinskoj novoj realnosti. Mislim da ukoliko budemo primorani da filmove gledamo preko komjutera, a ja se najiskrenije nadam da ćemo se izboriti da to tako ne bude, onda i filmovi treba na neki način da promene formu. Ili da ih prilagodimo tom formatu. Nemam problem sa drugim formama, i jedna od veština nas reditelja jeste da svoje sadržaje uklopimo u postojeće mogućnosti. Daleko od toga da podržavam bilo kakvu vrstu neodgovornosti prema epidemiološkim merama, ali mislim da svi treba da budemo svesni da su ovo situacije koje se najlakše iskoriste za različite manipulacije nad narodom. Setimo se 11. septembra, zbog koga i dan danas moraš da bacaš vodu pre ulaska na aerodrom, i plaćaš je tamo pet puta skuplje.
Tragajući za ljubavlju dospeli ste čak do Meksika?
– U Meksiko me je odvela drugarska ljubav mnogo pre filma. Namestilo mi se nekako u životu da dosta putujem, i u različitim periodima se vezujem za neki deo sveta. A u tom trenutku bila sam vezana za Meksiko. Nije mi bila ideja da moram da snimim film u Meksiku, ali s obzirom da je ta zemlja, u tom trenutku, bila sastavni deo mog života i moje trenutne stvarnosti, ispalo je tako. Filmove uvek pravim tako što gledam šta se trenutno dešava oko mene, ali i u meni, i onda birem elemente od kojih ću da krojim priču. Zato je izabran Meksiko.
Kako su se „Romeo i Julija“ nametnuli kao neka vrsta polazne tačke za film?
– U trenutku kada sam shvatila da je ljubav ta kojom hoću da se bavim u svom novom filmu, Šekspir i njegovi junaci su mi pali na um. „Romeo i Julija“ je romantična tragedija, ali s druge strane Šekspir njome daje divan prikaz odnosa pojedinaca sa svim tim „mehanizmima“. Polazeći od Šekspira i njegovog dela, motiv su mi bile potrebe i želje pojedinca, s jedne strane, i s druge ono što su potrebe društva i društvenog sistema. Ljubavlju se u filmu bavim polazeći od toga da su romantična ljubav i ljubav prema partneru jedna stvar, ali da je ljubav mnogo interesantnija kao princip delovanja. Jako puno pričamo o ljubavi i čini mi se da je stavljamo na visoko mesto na vrednosnoj lestvici, ali realno svi mi imamo različita shvatanja o tome šta je ona. Za mene ljubav nije nešto što pada sa neba, pa mogu da kažem – ja sad volim. Želela sam da ustanovim šta je to što ih objedinjuje, u svim tim različitim pristupima ljubavi, I da li je smislen moj predlog da bi ljubav možda mogla da bude neka mnogo univerzalnija osnova delovanja, a da se ne tiče samo personalnih relacija.
Koji su vam odgovor ponudili junaci vašeg filma?
– Mnoštvo odgovora, puno sam naučila od njih. Celo to selo, u kome smo snimali, funkcioniše kao aktivan deo većih društvenih zajednica, ali istovremeno još uvek evolutivno korača od primitivne zajednice do civilizacije. Samim tim, bar mi se tako činilo, čuva u sebi nešto čega bi trebalo da se setimo. To je nešto što sam radeći na ovom filmu pronašla. Beto koji je narator u filmu, i koji je postao moj omiljeni seljanin, još pre nego što sam počela da snimam, i njegov pristup prema svetu i drugim ljudima je ono za čime sam tragala.
Uprkos tome što je smešten u Meksiko, koliko se film „drži“ narativa Balkana?
– S obzirom na to da sam Balkanka – da (smeh). Naravno da u Meksiku postoje lokalni problemi, s tim što su oni lokalno obojeni samo našim različitim kulturama, ali su zapravo univerzalni. Svi se borimo sa istim stvarima i meni je to jako bitno da istaknem u filmu. To jeste dokumentarni film, međutim meni je sve vreme bilo važno da ne krijem svoj subjektivni pogled. Da stanem na neku etičku poziciju i pokušam da prikažem druge ljude i „koristim“ ih unutar nečega što je moj film. Iako premijera „U slavu ljubavi“ označava kraj ciklusa što se tiče filma, čini mi se da istraživanje daleko od toga da je završeno. Dakle, temu, kojom se bavi ovaj film, nastaviću da istražujem. Meni je ova situacija još više pojačala osećaj, koji sam imala i pre nego što je počela korona, da je neophodno da revidiram svoju poziciju i da vidim gde stojim, zbog koga, ko sve ima korist od te pozicije i na koji način ona može da bude pozitivno i negativno iskorišćena. Generalno mi se čini da nam je potrebna temeljna promena paradigme. Ako se već sva društva, naročito naše, nalaze u situaciji u kojoj se nalaze, ne znam kako je moguće da mi nemamo nikakvu odgovornost u tome. Zbog toga ne mogu sad samo reći: E, pa idem ja dalje…
