Naše generacije krivci su za to što se mladima dešava, mi smo ih naveli na to, nismo ih uputili dobrim putem, već smo ih kao nejač dojili ratom, raspadom zemlje, mržnjom koju smo primali i imali kome da je odašiljemo, kaže u razgovoru za Nova.rs glumac Svetozar Cvetković.
Svetozar Cvetković odigrao je više od 80 uloga na filmu i televiziji, radio je sa najvećim domaćim rediteljima, za njim je i desetine uloga u pozorištima. Od kada je diplomirao, pre tačno 40 godina, član je beogradskog Ateljea 212, a na prelazu dva milenijuma bio je i upravnik ovog teatara. Gledamo ga i u „Žigosanima u reketu“ kao vlasnika tabloida, ali Cvetković u javnim istupima uvek bira reči i kloni se teških i vulgarnih kvalifikacija. Nagrađivan je na svim važnijim pozorišnim i filmskim festivalima u regionu, a pre tri godine osvojio je i nagradu na „Worldfestu“ u Hjustonu za ulogu u filmu „You Go To My Head“ belgijskog reditelja Dimitrija de Klerka. Taj film publika od subote može da gleda u onlajn bioskopu Moj OFF.
– To je sigurno najnagrađivaniji film koji sam snimio, fascinantno dobre kritike u svetskoj, pogotovo američkoj štampi. I sam sam dobio priznanje kritike koje nije bez značaja, bar u svetu filmske industrije. Neverovatno je da vas slučaj dovede u situaciju da, nekako iz nužde samog reditelja da realizuje film, uletite u dobru kombinaciju koja se pokaže isplativom – kaže Cvetković.
Kako je došlo do toga da igrate u „You Go To My Head“?
– To je ljubavni film, Dimitri de Klerk pravio ga je kao neku vrstu percepcije sopstvenog života i odnosa prema jednoj ženi. Glumica Delfin Bafort mu je rekla da bi za tu ulogu trebalo da uzme glumca, da ona neće da snima pod drugim uslovima. Reditelj je, nemajući kud, pozvao prijatelja Zorana Tasića u Pariz, ispričao mu da ima problem i Tasa mu je rekao da ima glumca za njega. Pričali smo o filmu mesec dana onlajn, a onda ga snimali pet meseci u Sahari. Bilo je to zaista neverovatno lepo iskustvo, neponovljivo.
Rekli ste i da ste bili iznenađeni nagradom u Hjustonu?
– Imate te festivale za koje i ne znate da postoje, a onda vam jave da ste dobili nagradu. U tom smislu sam bio iznenađen, mislio sam da se neko šali sa mnom, tražio sam da mi slikaju nagradu. Taj film imao je prvo premijeru kod nas, a onda je prikazivan na više od 50 festivala u svetu. To je umetnički film, za njega važe drugačija pravila što se tiče prikazivanja. Početkom februara je imao premijeru u Njujorku, ali je onda situacija sa pandemijom sprečila dalje prikazivanje u bioskopima, pa i tamo sada publika može da ga gleda onlajn, na platformama.
Upozoravali ste i sami na opasnosti koronavirusa, a mogu se čuti i najave novog talasa pandemije. Koliko nam je sve to promenilo živote?
– Pa da nam je neko u trenutku novogodišnje noći, kad se 2019. pretvarala u 2020. godinu, uz najlepše želje rekao: „Ljudi, čeka vas najveće iskušenje od Drugog svetskog rata naovamo na globalnom planu i nećete znati kako da se borite sa njim“, ne bismo ni pretpostavili da je to moglo da izgleda baš ovako. Svašta u životu možete da zamislite da je moguće i to sve na osnovu nekog ili nečijeg iskustva, ali baš da zamislimo borbu sa nevidljivim neprijeteljem koji na dnevnom planu ostavlja smrtonosne tragove, e to verujem da niko nije mogao da pretpostavi. Osim, recimo, Bila Gejtsa koji je to doslovno nacrtao u svom predavanju u TED-u pod nazivom „We are not ready“ („Nismo spremni“) pre tačno pet godina. Izgleda da moraš imati u sebi zrno genijalnosti da bi svet upozorio na ovakve događaje. I da, sve to nam je izmenilo živote. Zamislite samo sopstvene misli u januaru ove godine u odnosu na one s kraja marta ili sad. Zamislite!!! Nezamislivo!!!
Pandemijska kriza odrazila se i na pozorišta. Čuju se i predviđanja da posle nje pozorište više neće biti isto. Vi pratite i prilike u teatrima u Evropi i SAD-u. Kako zamišljate pozorište u budućnosti?
– Nema pozorišta. Hm. I izgleda ljudi i mogu bez toga, a mi smo živeli u toj utopijskoj ideji svrsishodnosti našeg posla da se bez pozorišta ne može. Pa ako su Čačak ili Gornji Milanovac mogli, što i Beograd ne bi. Njujork, ušuškana kolevka biznis Brodveja, eto, i Njujork živi bez pozorišta i puno ga košta. Dakle, bez nas se može. A nemamo vremena za plakanje. Mora se reagovati i hitno, a ne površno nešto realizovati. Gde smo sada? Virus „u odlasku“, pozorište u nepostojanju, na stendbaju. Iskreno, ne verujem da će ljudi, i ako do toga dođe, bezbrižno ulaziti u dvorane teatra.
Svetozar Cvetković, Foto:Nemanja JovanovićU seriji „Žigosani u reketu“ gledamo vas kao vlasnika tabloida. Kako ste gradili lik, kako vam izgleda medijska scena u Srbiji?
– Vlasnik tabloida i glavni i odgovorni – prepoznatljivo mesto. Gledao sam malo oko sebe i konfiskovao neke karaktere u jedan, što je sam tekst omogućavao. Lepo mi je bilo, imao sam izvanredne partnere, Dubravku Mijatović, Mionu Marković, Petra Benčinu, Borisa Komnenića, Đorđa Stojkovića… Što se tiče medijske slike u zemlji, pa uzajamno se reflektuje sa onim što radimo u „Žigosanima“, zar ne? Kako padne – malo politike, malo skandala, red grudi, zadnjice, rijalitija, pa onda skupština i tako u nedogled, do Kosova i nazad. Prilična bruka za ovaj narod.
Kako vam izgledaju Beograd, Srbija i region danas?
– Beograd je divan grad, u dobroj meri devastiran estetski površnim idejama, sačuvanog duha svemu uprkos. Srbija je prelepa zemlja, sa blatom do kolena i ljudima koji dalje od svoje tarabe ne vide.
Ređe ste igrali negativce, a i kad jeste, uspevali ste da im date crtu topline, pa i šarma. Da li je to slučajnost da ih je bilo manje ili ste odbijali uloge negativaca?
– Nisam mnogo odbijao, a kad sam odbijao, to je u većini slučajeva bila greška što sam to učinio, ali dobro – platio sam.
Igrao jesam i protagoniste i antagoniste – sve ima svojih čari u ovom poslu, pa vas to ispunjava i na neki način zaista čini srećnim. Pre neki dan priđe mi čovek na ulici i reče: „Molim vas da se slikamo, vi ste mom sinu omiljeni negativac“. To baš lepo zvuči!
U jednom intervjuu rekli ste da smo „okruženi jednom igrom, igrom ljudi i predstavljanjem i mi njima verujemo čak i kad nam serviraju laži“. Gde prepoznajete te dobre i loše glumce van scene?
– Pa svi u životu igraju, glume, mada nisu svesni toga, a gluma je stanje svesti. E kad imate sposobnost to da osvestite, onda ste glumac, a kad prosto to usvojite, onda bogami to „pretvaranje“ živite kao svoj život. U našem javnom, da ne kažem političkom životu, puno je dobrih glumaca, ali ima više onih prevaranata. Sad možda mi što smo se školovali to lakše zapažamo od ostalih, ali to je naša podla privilegija. Nećemo vam otkriti dobre i loše, jer su svi loši, retki su oni koji čine život stvarnim.
Ocenili ste i da ste sa političke strane gledano uvek na strani gubitnika. Kako oni koji se osećaju kao gubitnici da u tom smislu artikulišu svoje potrebe i stavove? Da li kroz „gajenje svog vrta“, ulične proteste, izbore ili nešto četvrto?
– Zli jezici će reći „pa nisi baš uvek na strani gubitnika, a kad su tvoji drugovi bili na vlasti?“… Pa nisu nikad bili u većini, uvek su morali sa nekim, što je kompromis – ali zdrav. Politika je umetnost kompromisa. To kod nas skoro pa da niko ne želi u ovom trenutku da čuje. Ja ne vidim više mogućnosti da se moj glas čuje, niti da će on nekome promeniti njegovo zatucano, takozvano, političko mišljenje. Meni je sve to postalo vulgarno, tako da se bojim da moja deca to ne čuju i ne vide, zato sebično gajim svoj vrt, ako mislim da treba izađem na izbore, izgubim, nisam time srećan, ali bar znam da sam svojim glasom pokušao. Ne ubijam zbog toga!
Gledali smo vas i u brojnim ulogama istorijskih ličnosti, od Nečajeva i Pere Popovića Age, preko Molera, Tome Vučića Perišića ili Tesle do Živojina Mišića. Da li bi nam neka od njih danas dobro došla?
– Kad ovako poređate, zbilja dosta pameti i mudrosti na jednom mestu, pa ipak ne mislim da bi u ovom trenu ikakva mudra glava mogla da ispravi krivudavu liniju reke kojom plovimo. Mislim da u populizmu mudrost ne pomaže.
#related-news_1
I film „Izgrednici“ nudi prilično crnu sliku. Vidite li i vi tako ono što nam predstoji ili u nečemu, u nekim postupcima mladih ipak vidite nadu?
– Pa nisam ja ophrvan defetizmom, ali nekako realno razmišljam. To u čemu se nalazimo nije baš neko polarno osvetljenje, i dan u nas ne traje 20 sati, ali lično vidim budućnost u individualnim akcijama koje će morati nešto dobro da porode. Grupne akcije se kod nas završavaju fijaskom i žao mi je zbog toga, ali to je i istorijski nacionalno tako. I kao i u Zečevićevom izvrsnom filmu „Izgrednici“, jesu naše generacije krivci za to što se mladima dešava, mi smo ih naveli na to, nismo ih uputili dobrim putem, već smo ih kao nejač dojili ratom, raspadom zemlje, mržnjom koju smo primali i imali kome da je odašiljemo. Ponavljam vam, i kod mladih, jedinu moguću dobru budućnost vidim u individulanoj akciji. To može poroditi neku progresivnost za zemlju u kojoj smo uhvatili koren.
Snimali ste sa brojnim velikim rediteljima (Žika Pavlović, Dušan Makavejev, Bata Čengić, Puriša Đorđević, Miša Radivojević, Goran Marković, Goran Paskaljević, da spomenemo samo neke), nekima od njih ste, čini se, bili i omiljeni glumac. Sa kim od njih ste uživali u radu, a šta vam je bilo najteže na snimanjima sa njima?
– Kao i one „likove“ koje sam tumačio, i sada ovde vidim odveć mudrih i jedinstvenih glava, ličnosti koje su zbilja opredelile kulturu ovog naroda i zemlje kojoj pripadamo. Apsolutno veliki umetnici. Moja je privilegija da sam neke poznavao i poznajem, da su mi neki prijatelji i da sam imao tu čast da budem u njihovom društvu i, eto, čak radim sa njima. To su jedinstveni ljudi i ni knjiga o bilo kom od njih nije dovoljna da opiše duh, znanje i kreativnost koju su ispoljavali i ispoljavaju. Njihova dela jesu trajna i hoću da verujem da nije slučajno što sam ja baš bio njihov izbor u filmovima koje smo zajednički radili. Dakle, teško mi nije bilo, jedinstveno je i neponovljivo uvek bilo. To su prosto takvi ljudi i umetnici.
Postoji li posle svih uloga koje ste odigrali neka koju priželjkujete?
– Boris Liješvić i ja se već dugo dogovaramo da radimo jednu predstavu po antologijskom tekstu najvećeg nemačkog pisca. I tome se baš radujem! Biće to, verujem, u Ateljeu 212.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar