44
Ovaj narod ima potencijal, ali je ubijen u pojam. I sad ja maštam, zamislite kad bi postojao neki nacionalni program da se, evo, decom rođenom 2020. godine, i svakom novom generacijom posle nje, bavimo narednih 20 godina u kulturnom i u smislu obrazovanja i prosvećenosti, za 30 godina bismo imali armiju mladih ljudi koji bi mogli da promene ovo društvo. Ali to nije nikome u interesu ovde, kaže u razgovoru za Nova.rs glumac Marko Janketić.
– Imao sam probu za sitkom po motivima „Dva i po muškarca“ koji treba da snimam sa Sekom Sablić i Petrom Benčinom, režira ga Pavle Vučković. Bio sam ranije i na kastingu za njegov film „Panama“, ali nisam dobio ulogu – kaže glumac Marko Janketić, objašnjavajući zašto je trebalo više puta da se čujemo da bismo našli vremena za intervju.
Deluje žustro i zaposleno, čak i sada kada su pozorišta zatvorena, a nema teatra u gradu u kom nije igrao. Igraće početkom jula u predstavi matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta na letnjoj sceni na Tašmajdanu, uskoro mu počinju probe za „Beogradsku trilogiju“ Biljane Srbljanović („ta predstava je evergrin, evo i sada mladi odlaze iz zemlje“), čeka i premijeru filma „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića u kojem igra Maksa Lubururića, a priprema se i za prvi sitkom u kom će igrati jednu od glavnih uloga.
– Sitkome nikad nisam radio, izbegavao sam to, nisam hteo da tako počnem, uslovno rečeno. Skupo me je koštalo finansijski, ali bili su mi na početku mog razvoja bliži pozorište i autorski filmovi, sa Srdanom Golubovićem, Bojanom Vuletićem, angažovani filmovi gde i nema nekog novca, ali možeš da radiš nešto što te kao glumca zanima suštinski, da se baviš društvenim problemima, koji mogu da budu uzbudljivi. Do sad sam radio jednu seriju za RTCG koja nije baš najbolje prošla, zove se „Dojč kafe“, tu sam nešto malo odigrao, ali ovo mi je sad prva glavna uloga. A pošto sa Sekom igram, onda mi je to nekako bilo lakše – priča Janketić.
U filmu „Dara iz Jasenovca“ igrate Maksa Luburića. Kako je došlo do toga?
– Tihormir Stanić je hteo da napravi film o Jasenovcu i on mi je rekao: „E, ti si isti Maks“, jer ja pomalo likom podsećam na njega. On je bio niži od mene i zdepast, građom smo daleko jedan od drugog, međutim podsećam malo. On je imao 28 godina kada je nastala NDH.
Kako ste se pripremali za tu ulogu, kako vam Luburić izgleda kao ličnost?
– To je kontroverzna ličnost, osvedočeni zlikovac. Volim istoriju i volim da je proučavam iz različitih uglova, uvek mi je bila bliska i za mene je to fakultet nastavljen posle mog fakulteta. Maks Luburić je psihopata, ali ne tipičan. Tragao sam za tim da vidim koji su izvori i poreklo te mržnje. Pročitao sam njegove biografije, i sa jedne strane i sa druge, od korica do korica. Deluje mi kao izuzetno inteligentan i sposoban čovek. Njegov otac je bio švercer duvana, uhapsili su ga žandarmi u Kraljevini Jugoslaviji, a tada su u žandarmeriji uglavnom bili Srbi, i krvnički su ga pretukli. Maks je imao tada možda pet godina. Oca su mu bacili u tamnicu u Trebinju i polivali ga hladnom vodom u decembru da bi otkrio jatake i tamo je umro, smrzo se. I ta patološka mržnja ide, zapravo, od te traume. I Maks Luburić je bio hapšen, kao već politički aktivan, a potom je pobegao preko granice, u kamp gde su regrutovane ustaše i onda je napredovao. Ali je zanimljivo kako je napredovao. Uvek bi se zbližio sa prvim u hijejarhiji, dok ga ne prešiša. A to jeste osobina psihopate. Psihopata je neko ko će biti šarmantan, manipulativan, a kad dođe do svog cilja, onda one iznad sebe ili ubije ili otpiše ili proda. I zaista tako napreduju psihopate. Pre nego što je ubijen u Španiji, bio je u rivalstvu sa Pavelićem, vratio mu je orden, jer je mirisalo da će biti novi vođa.
Istorija mi je stvarno pasija i volim da čačkam i da idem na portale bukvalno od nacoša hrvatskih i nacoša srpskih, pa do osvešćenih ljudi. Volim da nađem informacije i da ih uporedim, da odem do istorijskih arhiva, išao sam dosta puta. Ovaj put sam imao priliku da se bavim time. To nije velika uloga, ali je značajna, jer je film koncipiran oko Dare, tako da je priča ispričana iz perspektive deteta i gledate taj užas koji se dešava u tom logoru odakle su ih posle pada Kozare pokupili.
Rekli ste da biste učestvovali i u drugim filmovima koji se tiču žrtava i genocida?
– Nemam nikakav problem s tim. Uloga glumaca – a ispalo je da je glumac tako nepotreban čovečanstvu, to vidimo sad kad je ova kriza, znate, „bez glumaca se može“ – jeste da progovorimo o društvenim problemima i patnjama svakog individualca. Ko je ta osoba, koje je političke ili verske provenijencije, to mene ne zanima. Mi pričamo o ljudima i problemima koji se tiču ljudi. Samo tako možemo i doći do lustracije, zbližavanja i katarze, a to je zadatak glumca. Ako se glumac baci u neke propagande, to mi je amoralno.
Kako gledate na politički angažman svojih kolega?
– Ovde je sve pod velom neke tajne. Tu negde smo ozbiljni krivci i mi, mediji i ljudi koji se bavimo kulturom. Jer, šta je kultura? Nisu to samo muzeji, pozorišta, bioskopi, nego i pitanje identiteta, negovanja društvene svesti u narodu, kroz kulturne sadržaje usađuje se jedan nivo svesti kako treba da se ponašate, razmišljate, šta je šta u svetu. Jedno je kada si stranački opredeljen, ti si tu već okrnjen. To su sve moji divni prijatelji, ali sa kojima se u izvesnim stvarima ne slažem. Moj otac je 1991. bio na listi SPS, i to kao nezavisni kandidat, i zbog toga se dugo kajao. Bio je angažovan i u DPS-u u Crnoj Gori, zbog čega se isto kajao. Dakle, to nosi neke posledice, to je sve podložno nekoj duhovnoj prostituciji, gde kao neki autoritet sa integritetom date neki mali značaj, a mnogo manje vam se vrati. Nikada se ne bih politički angažovao, možda bih društveno delovao i pričao o problemima ljudi, jer želim da živim ovde, ne želim da idem nigde, iako sam milion puta razmišljao o tome.
Društveno angažovan u kom smislu?
– Prosto je obaveza svakog iole osvešćenog čoveka da progovori o problemima. Evo primera: moja majka ima opstrukciju pluća, moj otac je umro od toga. Mi smo dve, tri godine pre nego što je moj otac umro u sezonama gripa nosili maske. A pakovanje od 50 komada još tad je koštalo više od 1.000 dinara. To su možda banalne stvari, ali na njih ti kao pojedinac treba da ukažeš. Koji to penzioner sa 15.000 ili 25.000 dinara penzije, a neka izlazi dvaput dnevno, može da odvoji 3.000 do 4.000 samo za maske?
Igrate na filmu, u pozorištu, sinhronizujete crtane filmove, sad će ponovo snimanja… Kako postižete sve to?
– Pa, padam s nogu, kao i svi glumci. A nismo baš tako plaćeni, to je zabluda da glumci žive fenomenalnim životom. Mi uradimo neke projekte, zaradimo neki novac, pa krckamo te parice. Ima jedan užasno mali procenat ljudi koji se bave estradnim glumačkim poslom, rade i kao voditelji, ali to je tako mali procenat u odnosu na armiju nezaposlenih, naročito mladih glumaca koji su fenomenalni. Ima tako divnih mladih glumaca koji nemaju priliku ni da rade, a kamoli da žive od toga. I onda čovek mora da se polomi kao životinja. Mislim da sam igrao u bezmalo svim pozorištima u Beogradu. Sad imam 10 naslova. Zbog obaveza prema mom teatru, recimo, vratio sam tri uloge u Narodnom ove sezone, u predstavama „Derviš i smrt“, „Naši sinovi“ i „Elektra“, jer ne može da se napravi repertoar, a imam obavezu zbog plate u mom pozorištu, i bilo je užasno komplikovano. Zamolio sam da nađu alternaciju.
Kad pričamo o mladim ljudima, mnogi odlaze odavde. Kako gledate na to?
– Idu odavde zato što završe škole, budu izuzetno dobri u onome što rade, imaju potencijal, a ne mogu da ostvare ni minimum dostojanstva u ovoj državi. Evo, sad ide ova priča o doktorima koji su se vratili zbog epidemije, kasni im uplata i nisu im ni dali ovo što je trebalo da im daju. Znači, ovde je sve jedna šarena laža. Ovde nema života. Ne želim da budem pesimista, ali ovo toliko dugo traje da su ljudi ubijeni u pojam. Gomila mojih prijatelja je otišla da živi u Ameriku, u Nemačku, u Švajcarskoj živi četiri, pet mojih prijatelja. Jedan od mojih najboljih drugara u Ženevi konobariše, jedna moja drugarica iz pozorišta živi u Los Anđelesu i bavi se potpuno drugim poslom. Svi rade neke druge poslove, ali žive tako da mogu sebi da obezbede neki komfor, neki život bolji nego što bi im ovde bio. I naravno da im nedostaju Srbija i njihove porodice. I ja sam razmišljao o tome, ali mislim da bez pozorišta ne bih mogao da živim. Govorim engleski, ali on nije dovoljno dobar da bih bez akcenta igrao ono što bih voleo. Mogao bih da igram ono što igraju naši glumci napolju, istočnoevropske teroriste.
Postoje li, evo standardnog pitanja, uloge koje priželjkujete?
– Ne. Postoje komadi u kojima bih želeo da igram. Uopšte nemam problem sa tim da želim da igram Raskoljnikova, da igram Hamleta, te neke velike uloge. Meni je uvek bilo zanimljivo da imam priliku da se bavim problemom društva ili čoveka, pa makar bio i soldat pešadinac. Ne moram da budem general.
Igrali ste, pred zatvaranje pozorišta, Filipa Trnavca u novom čitanju „Putujućeg pozorišta Šopalović“…
– Da, to smo igrali dva, tri puta. Filip Trnavac je lik koji se suprotstavlja fašizmu, zlu, nesreći kroz literaturu i kroz uloge i negira ovu stvarnost veoma često, pa onda izgleda kao ludak. A zapravo je to njegova pobuna, pa i po cenu života. Tako i završi. To je Ljubomir Simović napisao kao neki ideal glumački. To je pobuna protiv sistema, kakav god da je bio u tom trenutku, a to je bio rat, nemaština, pomor, zlo. To je priča o nekom glumačkom idealu.
Da li taj komad korespondira sa ovim vremenom?
– Korespondira uvek. To su univerzalni komadi, kao Šekspirovi. To su veliki pisci, a ti komadi se bave univerzalnim problemima koji su uvek aktuelni.
Da li vidite filipe trnavce negde u svom okruženju?
– Vidim. I to ih skupo košta. Vidim ih i među rediteljima, i među piscima, i među glumcima, i među baletskim igračima, i među operskim pevačima. To su ljudi za koje uglavnom ne znate.
U tom komadu se pozorište opisuje i kao „ceo kosmos u četiri kvadrata“.
– Pa jeste, zato što to jeste mikrokosmos. Gluma je stvar mašte. U svojoj mašti možete da se smestite na bilo koji kontinent, na bilo koju planetu, zemlju, porodicu, sa bilo kojim ljudima. I zato je gluma tako nešto čarobno.
Menja li umetnost nešto ili je tu da pruža utehu?
– U pozorištu i na filmu je jako teško da se desi umetničko delo, jer ljudi to doživljavaju kao zabavu. A kad se desi nešto tako jako, to sigurno ostavi utisak i tome se vraćamo kad god želimo neku vrstu katarze ili lične lustracije. Znam gomilu filmova koje pogledam kada mi je potrebno da se osetim bolje, da nešto ponovo pogledam, da progledam.
Kad pričamo o promenama, šta biste vi menjali ovde?
– Sve. Postoje određene televizije ovde kod nas koje biste u nekom zdravom društvu komotno mogli da osudite za kulturni genocid. To je kampanja koja traje decenijama, to zatupljivanje i ponižavanje ovog naroda, negovanje neprosvećenosti, primitivizma, svega onoga što je retrogradno. Ovaj narod ima potencijal, ali je ubijen u pojam. I sad ja maštam, zamislite kad bi postojao neki nacionalni program da se, evo, decom rođenom 2020. godine, i svakom novom generacijom posle nje, bavimo narednih 20 godina u kulturnom i u smislu obrazovanja i prosvećenosti, za 30 godina bismo imali armiju mladih ljudi koji bi mogli da promene ovo društvo. Ali to nije nikome u interesu ovde. To je utopijska ideja. Ma neka i trećina te generacije bude zadojeno ispravnim vrednostima, imali bismo to. Pa, Bizmark je najviše novca trošio na prosvetu, da tu zemlju koju je ujedinio podigne na noge.
A kod nas sve manje para za kulturu…
– Ima ona priča da je Čerčil, kada su Nemci zapretili Britaniji, pa je predloženo da se novac za odbranu obezbedi iz budžeta za kulturu, pitao: „A šta ćemo onda da branimo?“. Mi, zapravo, nemamo ni svest šta je kultura. Suština je negovanje svesti, kako da razmišljamo, kako da se postavimo prema određenim problemima, negovanje jezika. Ja pišem ćirilicom, ne zato što mi je to rekla crkva, nego zato što volim, ali pišem i latinicom. Sve je to deo mog kulturnog nasleđa. Deo mog kulturnog nasleđa je i džamija, i sinagoga, i katedrala, ali i pravoslavna crkva i ono što je deo tradicije moje porodice. Sve je to nešto što pripada meni. Tako i jezik. Volim poeziju. Kad kažem domaću poeziju, mislim na jugoslovensku litaraturu. Volim i Tina Ujevića, i Krležu, i Miku Antića, i Ivu Andrića, i Mešu Selimovića, i Duška Kovačevića…
Ivu Andrića ste i igrali…
– Da, u filmu „Branio sam Mladu Bosnu“. A sad sam skoro, u filmu koji Slobodan Šijan sada snima, imao jedan dan snimanja. Zvao me Šijan, kaže: „Hoćeš da igraš Crnjanskog, samo jedan dan?“ Rekao sam: „Ma, da je i pola dana“. To su neki glumački fetiši. A Krležu obožavam. Kad sam studirao u Novom Sadu, voleli smo da gledamo „Glembajeve“. Moj profesor Boris Isaković igrao je Leona Glembaja, a Peca Ejdus je maestralno odigrao starog Ignjata Glembaja, Jasna Đurić je igrala barunicu Kasteli. To je Egon Savin režirao, malo knjiški, ali fenomenalno i to je bila tako intenzivna predstava. Sećam se, kad god bismo na Akademiji izgubili nadu da možemo da napravimo neku scenu, mi odemo pa odgledamo tu predstavu i ona nam dođe kao neki motivacioni govor.
Kažete da mnogo dugujete Borisu Isakoviću kao profesoru. Šta je najbolji savet koji ste dobili od njega?
– Bilo je raznih saveta. On je poštovao program na Akademiji. Verovatno najdragocenije što sam naučio, a to prepoznajem i kod svojih kolega sa klase, to je da znamo zbog čega radimo to što radimo. Zbog čega se bavimo time čime se bavimo. To možda zvuči banalno, ali je užasno važno. Da mi progovorimo kao ljudi kroz određene karaktere. To onda zvuči malo plemenitije, a ne kao neka zabava.
Pretpostavljam da ste takve savete dobijali i kod kuće…
– Od oca sam dobijao savet da se uopšte ne bavim glumom. On je znao koliko neizvesnosti ta profesija nosi sa sobom, koliko je to jedna velika avantura, a i koliko nekada emotivno i duhovno koči. Dešava se da se nekada emotivno potrošite dva i po meseca spremajući ulogu i onda to ne ispadne dobro ili se ne dopadne publici. Ali nije se mnogo mešao u moj glumački razvoj. Uglavnom, sve što sam od njega i majke pokupio bilo je pitanje etike i radne etike. Etika je zanemarena. Trudio sam se da se radujem svom poslu, da radim najbolje što mogu. Nekada sam bio uspešan, nekad nisam, imao sam i strašne debakle. Na početku svoje karijere, 2010. smo radili Sartrove „Prljave ruke“, igrao sam ulogu koju je moj otac Miša igrao šezdeset i neke sa Ljubom Tadićem. Ta predstava je bila debakl, od režije do naše glume. Prosto se nije desila predstava.
Šta je potrebno da se, kako kažete, predstava desi?
– Nekad se skupi ekipa glumaca, reditelj i vrhunski tekst i bude debakl. A nekad se oko komada koji je u povoju okupi ekipa glumaca i reditelj i desi se predstava. To nikada ne znate. Mora da vas pogleda neko odozgo. Neka viša sila mora da to malo posoli.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare