Kad počne oluja, vrištaćete kao nekad: Kritika hita za koji se traži karta više, filma "Trougao tuge"

Slobodna zona: "Triangle of Sadness" (2022, r. Ruben Ostlund)

Šveđanin Ruben Ostlund u ovogodišnjem "kanskom pobedniku" nije naročito suptilan u svojim porukama, ali to nadoknađuje ekstremno nesuptilnom zabavom, koja, morate priznati, nije tako česta u slučaju "festivalskog filma".

Junaci njegovog filma, u najvećoj meri, su Yaya i Carl, dvadesetogodišnji manekeni, u nekakvoj ljubavi, i sa različito uspešnim karijerama (njena je, naravno, profitabilnija i protegnuta i na poziciju "infulenserke"). Film ima tri dela - prvi nas upoznaje sa njima, drugi i najveći provodimo na luksuznoj jahti na kojoj su Yaya i Carl besplatno zahvaljujući njenom influenserskom angažmanu, a u trećem i poslednjem završavamo na ostrvu, gde se sve uspostavljene uloge i pozicije silom prilika menjaju.

Yaya je očigledno sigurna u sebe i otuda je problem za Carla, koji se u vezi oseća i finansijski i "kao muškarac" inferiornije i to pokušava da sakrije iza vatrenih navijanja za jednakošću i ravnopravnošću. Kada dođu na jahtu, sve to se produbljuje (Carl demonstrira nesigurnost time što poseže za kupovinom vereničkog prstena baš u trenutku kada Yaya počne da očijuka sa polunagim članovima posade), ali, srećom po nas i nesrećom po fokus filma, Ostlund odlučuje da se u ovom delu pozabavi i brojnim drugim likovima i proširi svoju analizu "ekonomskog područja borbe".

Yaya i Carl odlaze u drugi plan, a u prvom nas dočekuju pijani i bahati "Rusi", zatim stariji par koji je pare zaradio na prodaji oružja "u ime demokratije", šlogirana bogatašica koja sada ume da kaže samo dve stvari: "Ne" i "Gore, u oblacima"... A njima su suprostavljeni siroti članovi posade, koji su u trci za velike bakšiše, poslušni kao psi i koji u plovidbi uživaju tek kada to bude hir bogate Ruskinje. Ali, kada počne oluja, vrištaćete kao nekad gledajući Blake Edwardsov "The Party", kada Sellers popije koju više...

Ostlund je socijalista, odrastao u zemlji gde se isti možda najbolje praktikuje i u svojoj karijeri ima dovoljno filmova (ako već i svi nisu) u kojima se pretresaju "muke belog čoveka" u, za njega, sve komplikovanijem svetu u kome on nije sebi odrekao samo ljudskost, već, kako to ovaj film bizarno poručuje, i elementarnu sposobnost da brine o sebi samom.

"Trougao tuge", nazvan po modnom izrazu za "lažnu ozbiljnost" koja se kreira između obrva i čela mrštenjem, zapravo je aluzija na muke koje (mi, beli zapadnjaci) imamo, na našu melanholičnu razmaženost, na apstraktnost naših života u kojima se emocije automatski praktikuju zavisno od cilja i potrebe. Na bolnu činjenicu da tek kada se srozamo na "primitivne nivoe" mi, zapravo, i sebi i drugima pokazujemo da u nama ima nekakve kohabitativne ljudskosti. Ili one samo-preživljavačke.

https://www.youtube.com/watch?v=15kXU0632_M

Drugim rečima, "beli čovek" je neuništiv. I tužan stvor.

OCENA: 8/10Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mikelsenautogramisarajevogp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3969308"]