4
U predstavi "Karolina Nojber" pokušali smo da odbranimo dostojanstvo pozorišta i to je bio krik, let u mestu. Ona je bila glumica koja je usred predstave stala i rekla: "Sram vas bilo, stoko, neću više da igram za vas". Uvek se setim Anite Mančić, koja je igrala Karolinu, i taj monolog izgovarala jako emotivno i u svoje ime, i smeh gledalaca koje zabavlja lik koji tumači Pera Božović, prisetio se Nikita Milivojević govoreći na književnoj večeri u Budvi.
Predstavljanjem monografije „Nikita Milivojević – Ja ovde silazim“ autorke Olivere Milošević završen je književni program festivala „Grad – teatar“ Budva, a događaj je zbog najavljenog nevremena premešten sa Trga pjesnika u crkvu Santa Marija. Nakon prikazivanja inserta iz emisije o predstavi Narodnog pozorišta u Beogradu „Henri VI“ koja je izvedena u Globe teatru u Londonu, novinarka i teatrološkinja Olivera Milošević, otkrila je da je radni naslov bio „Razgovori u četiri oka o životu i pozorištu“.
Milivojević je kazao da su se Olivera i on upoznali na počecima svojih karijera i da su nakon tri decenije prijateljstva shvatili da bi, nakon velikog broja intervjua, emisija i priloga, mogli da napišu knjigu.
– To je bila stidljiva ideja, ali me je ona vrlo strpljivo podsećala na nju i shvatio sam da ozbiljno razmišlja o tome pa sam i ja tako počeo da se odnosim prema tom materijalu. Dve godine smo sakupljali slike i materijale, na kraju smo stigli do knjige – otkrio je reditelj i dodao da je sve što je radio poslednjih trideset godina dobilo novi smisao kada je pogledao ovo izdanje.
Knjiga ima deset poglavlja koja su posvećena najznačajnijim periodima u stvaralaštvu Nikite Milivojevića, a jedno od njih je o festivalu „Grad teatar“, gde je 1995. došao predstavom „Život je san“. Autorka je napomenula da je ta predstava bila znak da je na našu scenu stigao jedan potpuno osobeni rediteljski rukopis.
– To je vrhunac tog perioda, ta predstava je bila monumentalna, impresivna sa scenografijom koja se menjala pred našim očima. Likovi kao da su izašli sa slika, a opet u svemu tome je bila učitana naša stvarnost. Onda je Nikita došao u Budvu sa tom predstavom i našao se u problemu kako da sve to prenese na Citadelu jer ta scenografija nije mogla tu da se postavi – istakla je Miloševićeva.
Milivojević je naglasio da je „Grad – teatar“ i tada bio najprestižniji festival i biti deo njega je već samo po sebi značilo uspeh.
– Sve najbolje sa prostora bivše Jugoslavije je dolazilo u Budvu. Citadela je bio najuzbudljiviji prostor, ali bio sam na Čelobrdu, u ovoj crkvi, sada evo i u sportskoj hali sa „Magbetom“. Kad bih mogao da vratim neko vreme, voleo bih da vratim to vreme devedesetih u Budvi. Imao sam strast, energiju, zaljubljenost u sve što radim i to je za mene najlepši period tih godina. Kasnije su mi neke druge destinacije postale značajne, ali kada pomislim na „Grad – teatar“ srce mi igra na drugačiji način. Sećam se samo lepih stvari, na primer „San ljetnje noći“ smo počinjali ispred hotela „Avala“, pa ga nastavljali na Trgu pjesnika, zatim na Citadeli. Međutim, pozorište devedesetih i pozorište danas nije isto, ali nismo ni mi isti, ni država, ni stvarnost, a ni ovaj grad. To je kao neki san za mene. Pozorište je bilo mnogo važnije svima, ali je i život bio drugačiji – ispričao je Nikita Milivojević i dodao da je se gubitkom Citadele, koja je za njega označavala srce ovog festivala, na neki način izgubio identitet.
Olivera Milošević je istakla da je Milivojević u Budvi režirao neke od najznačajnijih predstava u svojoj karijeri.
– One su donele i najviše nagrada festivalu, a jedna od najvažnijih je „Banović Strahinja“ koja je bila revolucionarna predstava, proglašena za jednu od najboljih u regionu. Taj komad je imao zanimljiv odnos prema mitu, a Nikita ga je rekonstruisao i napravio predstavu o nama danas i o nama u budućnosti.
Reditelj je otkrio da je tokom rada mnogo razgovarao sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom, piscem „Banović Strahinje“.
– Dosta toga sam menjao u tekstu pa sam ga često zvao da pitam da li to smem da radim. On je odgovorio – „Sine, menjaj šta hoćeš, samo napravi odličnu predstavu, jer vidim da znaš šta hoćeš“. Komad je doživeo veliki uspeh, i Mihiz mi je rekao da uživam u tom uspehu i mladosti jer to sve vrlo brzo prođe. Vrlo je važno i da u jednom trenutku u životu i karijeri imate nekog ko će da podrži vašu maštu i poveruje u to, a ja sam imao sreću da je naišla Brana Liješević i ja sam napravio pet predstava, jednu za drugom, pa su me prozvali rediteljem „Grada – teatra“. Tako se kasnije pojavila i Milena Lubarda Marojević koja je bila mladi novinar i sada me ponovo pozvala da radim za festival.
Prisetivši se „Karoline Nojber“ po tekstu Nebojše Romčevića u produkciji „Grad – teatar“ Budva, jedne od najomiljenijih predstava publike, Milivojević je objasnio da su tada pokušali da zaustave nešto što je nezaustavljivo.
– U to vreme glumac koji snima reklamu, znači da mu ne ide dobro, nema šta drugo da radi. Moji studenti sada sanjaju da snime reklamu. To su dve planete koje se nikada više neće sresti u galaksiji, potpuno druga etičnost vremena. Mi smo u predstavi „Karolina Nojber“ pokušali da odbranimo dostojanstvo pozorišta i to je bio krik, let u mestu. To je prva glumica zabeležena u istoriji pozorišta koja je prekinula predstavu. Borila se da se igraju veliki klasici i to niko nije slušao u divljoj sredini, pa je usred predstave stala i rekla – „Sram vas bilo, stoko, neću više da igram za vas“.
Dodao je da se uvek seća Anite Mančić koja je igrala naslovnu ulogu, i dobijala aplauz nakon što bi to izgovorila.
– Govorila ga je jako emotivno i u svoje ime. Pred kraj monologa joj uvek glas zadrhti, krenu suze, ali je to bilo potpuno lično i neverovatno uzbudljivo. Uvek sam bio iza scene dok su se odvijale predstave i ona nakon tog monologa nije mogla da se smiri, sedela je i plakala. Dok se ona smiruje, Petar Božović već izlazi na scenu i zabavlja publiku, i kreće smeh. Kroz kulise vidim, kao na Pikasovim slikama, publiku koja se smeje i nju koja plače.
Nikita Milivojević se ovom prilikom osvrnuo i na Branka Plešu, jednog od naših najznačajnijih glumaca, kojeg je, kako je rekao, vratio u teatar zbog jedne rečenice u tekstu.
– On je već bio legenda, promenio je stil glume u srpskom pozorištu. Nestao je petnaest godina sa scene i bio je profesor na mojoj Akademiji. U tekstu „Karolina Nojber“ bio je jedan lik za koga ona kaže da je najveći živi nemački glumac. Ja sam hteo da najveći živi srpski glumac igra to i kad se izgovori ta rečenica hteo sam da ima dostojanstvo i smisao. Razgovarao sam sa njim o tome i on nije hteo, ali sam mu objasnio da on mora da igra taj lik zbog te rečenice ili ću zvati Ljubu Tadića. Zatim je prihvatio. Njih dvojica su bili veliki rivali i glumci na sceni i zbog toga ovo pričam. Kada je Branko Pleša umro, njegovu ulogu je nastavio da igra Ljuba Tadić. Isto sam tako otišao kod Ljube i rekao mu da je Branko to igrao i da on mora da nastavi. Gde god smo igrali, prvo krene aplauz pa on krene da govori tekst. Mnogi od naših velikih glumaca sa kojima sam imao čast da radim više nisu tu, mogao bih samo o njima da pričam celo veče.
Knjiga „Nikita Milivojević – Ja ovde silazim“ Olivere Milošević puna je ovakvih priča i ličnosti, i deo je istorije našeg pozorišta. Po svemu sudeći, doživeće dopunjeno izdanje jer je Milivojevićeva režija Šekspirovog „Magbeta“ (koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta, ITAKA Art centra iz Inđije, Újvidéki Színház (Novosadskog pozorišta) i JU „Grad teatar“ Budva, doživela ovacije na premijernom izvođenju u Budvi. Beogradsku premijeru „Magbet“ će imati 24. septembra u Beogradskom dramskom pozorištu.
Bonus video: Podcast Snaga uma i gošća Anita Mančić
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
