Tragikomedije, trileri i napete drame: Strani filmovi koje ne bi trebalo propustiti na FAF-u

Piše: Dejan Šapić

Tako su na programu od sutra do 28. novembra na 31. FAF-u tri filma koja su dobila najviše nagrada u Kanu, a istovremeno su među favoritima na referentnim godišnjim listama najboljih ostvarenja, i žanrovski se mogu svrstati u domen trilera. To su: „Jedan običan incident“, legendarnog iranskog reditelja Džafara Panahija, drama „Sirat“ špansko-francuskog autora Olivera Lašea i „Tajni agent“ jednog od najautentičnijih savremenih reditelja iz Brazila Klebera Mendoze Filja.

„Jedan običan incident“ za koji je Panahi dobio Zlatnu palmu snimio je posle izlaska iz zatvora u Teheranu u kom je proveo sedam meseci 2023, zbog kritike represivnog sistema Irana. U filmu koji je snimao u tajnosti, kako ne bi morao finalnu verziju da prikaže državnim komisijama zaduženim za cenzuru - prenosi svoja i iskustva drugih političkih zatvorenika sa kojima je provodio vreme. Tragikomičan triler koji započinje kao nesrećan slučaj pokreće niz nadrealnih, grotesknih događaja koji razotkrivaju korupciju i tiraniju. Dok Egbal tokom noći vozi kući svoju trudnu ženu i ćerku slučajno će na putu udariti i ubiti psa... To vodi nizu slučajnosti, jer se automobil ugasi, motociklista u prolazu nudi pomoć, da bi se kasnije umešao njegov šef i tako nastaje priča o eskalaciji nasilja i tenzija. Panahi postavlja moralne izazove pred svoje likove.

Lašeov „Sirat“ je prepun neizvesnosti i opasnosti koja sve vreme visi u vazduhu dok otac sa malim sinom traži odraslu ćerku koja je nestala na tehno žurci u pustinjama Maroka. Njihovo putovanje automobilom koje kasnije, nakon upoznavanja grupe rejvera, nastavljaju s dva kampera otvoriće pitanja odgovornosti i krivice. Biće to suočavanje potpuno različitih svetova - grupe slobodoumnih ljubitelja tehna i uživanja u životu, stranci koji postaju mala porodica nasuprot ocu i sinu koji tragaju za izgubljenim članom porodice. U divljim, nepoznatim pustinjama odvija se životna drama ispunjena saosećanjem i požrtvovanošću. Roud muvi sa zvucima tehna i fotografija impresivne prirode držaće vas u pripravnosti punih dva sata.

„Tajni agent“ otvara čestu temu poslednjih godina u južnoameričkim filmovima - o vojnim diktaturama sedamdesetih godina prošlog veka. Posle mnogobrojnih ostvarenja koja su se bavila političkim represijama u Argentini i Čileu (Argentina 1985, Azor, Hronika jednog bekstva, 1976, El Conde) proslavljeni sineasta Kleber Mendoza posle naslova „Akvarijus“ (2016) i „Bakurau“ (2019) napravio je svojevrsni film noar o diktaturi u Brazilu. Tokom političkih previranja 1977. godine, Armando profesor sa univerziteta u Sao Paulu stiže u Resife za vreme karnevala i krije se u skloništu koje mu pruža prijatelj zajedno s drugim članovima organizacije otpora. Armando nije klasičan politički disident, ali mora da napusti Brazil sa svojim sinom jer je otkrio da ministar koji ima privatnu firmu hoće da zabrani njegova univerzitetska istraživanja zbog interesa te kompanije.

Tako postaje meta tajne policije koja dobija zadatak da ga ubije. Reditelj je imao samo osam godina u vreme kada se radnja odvija - koliko i sin njegovog glavnog lika u filmu i prikazani događaji su inspirisani ličnim iskustvom reditelja. Za razliku od prošlogodišnjeg brazilskog kandidata za Oskara „Još sam tu“ Valtera Salisa, ne svedoči o klasičnim političkim otmicama, već o borbi oca da pobegne, sakrije se i zaštiti sebe i sina. U scenariju je mnogo likova i izmeštaju se u različita mesta i vremenske periode, ali u 160 minuta trajanja filma Mendoza ih vešto prepliće sklapajući složen mozaik istorijskih događaja.

Pomenuti filmovi su najreferentniji za posmatranje ovogodišnje svetske produkcije, ali sa Kana na FAF stiže blizu 20 ostvarenja među kojima su „Nestanak Jozefa Mengelea“ proslavljenog Kirila Serebrenikova, „Romerija“ katalonske rediteljke Karle Simon čiji je „Alkaras“ 2022. prikazan na FAF-u, „Tiha prijateljica“ mađarske autorke Ildiko Enjedi koje se sećamo po malom remek-delu „Na telu i duši“, nezaobilazni Sergej Loznica koji je letos boravio na festivalima na Paliću i u Sarajevu sa „Dva tužioca“ crno-belom svedočanstvu o korupciji u pravosuđu tridesetih u SSSR-u.

Dva filma koja ne bi smeli da propustite su manje poznata, iako su nagrađena u takmičarskoj selekciji Kana „Izvestan pogled“ - kolumbijski „Pesnik“ koji je osvojio priznanje žirija i „Senka moga oca“ nagrađen za kameru. „Pesnik“, kolumbijskog reditelja Simona Mesa Sotoa je tragikomičan portret bivšeg sredovečnog alkoholičara koji je izgubio motivaciju u životu. Supruga i ćerka tinejdžerka su ga oterale, te živi sa starom majkom i traži potvdu pesničkog dara koji je kao mlad pokazao u nekoliko objavljenih knjiga. Izvanredna je uloga profesora književnosti Oskara (Ubeimar Rios) koji traga za kreativnošću i nadu pronalazi u jednoj učenici talentovanoj za pisanje poezije koja može postići sve što on nije. Kroz Oskarove napore da pomogne drugima, reditelj secira savremeno kolumbijsko društvo i neočekivano vodi do razrešenja ove duhovite ali i tužne ljudske drame. „Pesnik“ je svakako jedan od najvećih favorita Takmičarske selekcije ali i celokupnog programa FAF-a.

Tu je i autobiografski film „Senka moga oca“ britansko-nigerijskog reditelja Akinole Dejvisa mlađeg. Ovo je road-movie za koji su scenario pisao, osim reditelja i njegov rođeni brat a govori o tome kako su kao deca otišli s ocem u Lagos na dan istorijskih predsedničkih izbora u Nigeriji 1993. I ovaj film ima izvrsnu fotografiju za koju je nagrađen u Kanu, ali deluje „proračunato” igrajući na tragičan gubitak oca i to da deca ostaju sama. Bogat bojama i šarenilom Nigerije dočarava egzotiku kontinenta koja se često predstavlja evropskoj i američkoj publici kao model za potlačene i obespravljene, one za koje nema nade. To sada već postaje usvojen model gde sama priča i ukupan kvalitet filma nisu toliko presudni. Ali „Senku moga oca“ treba pogledati jer je retka prilika da steknemo uvid u koprodukcije koje dolaze iz Afrike.

Kao i prethodnih godina značajno je prisustvo filmova sa festivala u Lokarnu, posebno rumunske produkcije - pre svega novi trosatni „Drakula“ Radua Žudea, i „Ne dozvoli da umrem“ Andrei Epurea.

Najviše očekujemo od pobednika Lokarna, japanskog filma „Putovanje i dani“ reditelja Šoa Mijakea. Poetska drama predstavlja priče unutar priča gde korejska spisateljica Li živi u Japanu i na početku traži vezu između mašte i pravih reči da bi se izrazila. U njenoj priči mlada žena u mašti stvara neočekivano prijateljstvo s mladićem pored mora, dok se u drugu priču, u kojoj učestvuje i sama Li, oslanja se ne realnost u sopstvenoj kreativnoj borbi sa pripovedenjem.

Nemojte propustiti ni dobitnika Zlatnog medveda, pobednika festivala u Berlinu „Snovi“ - završni deo trilogije norveškog reditelja Dag Johana Haugeruda čija smo prethodna dva nastavka „Seks“ i „Ljubav“ gledali prošle godine na Slobodnoj zoni.