Sterijino pozorje - kritika: Novi kraj, stari početak

Kao da kraj nije ni sasvim blizuZamisao Maje Pelević i Nikole Zavišića upućuje gledaoca na višestruko - formalno, značenjski, tehnički - ambiciozno putovanje. Pošto najpre biva opremljen "zaštitnim" najlonskim odelom i obućom, manji broj gledalaca (do pet) biva uveden u prostoriju oblika kocke, a potom (u prvom delu "događaja") izložen nisu vizuelno zvučnih senzacija (sa izborom da li će ih pratiti odmarajući se na ležaju ili slobodno se krećući) koje se projektuju na vertrikalnom platnenom zastoru, ali i na podu pod gledaočevim nogama.Ponuđena "struja slika" se kreće od (kompjuterski generisanih) lica, do apstraktnih oblika ili kombinacija svetlo-zvuk koje predočavaju prirodni fenomen (recimo, kišu). Sve je to prožeto nizovima/grozdovima off-teksta koji pretežno upućuju na teme prolaznosti, preobražaja, traganja kao smisla po sebi. Ovaj "generalni putokaz", teza da je , kako sažeto ukazuje Derida, "smrt samo još jedna slika" u beskrajnom odvijanju ljudske pustolovine, na još radikalniji način se realizuje u drugom delu predstave, kada gledaocima, nakon što ih "digitalni stjuard" opremi VR (virtual reality) naočarima, bivaju predočeni maštoviti, ali pažljivo dozirani skupovi sasvim apstraktnih vizuelnih senzacija - zvezde i molekuli, virusi i "crne rupe".

Ono što je, međutim, još važnije u pogledu tog svojevrsnog vizuelnog "krešenda", jeste činjenica da pomenute senzacije ne izazivaju u gledaocu samo osećaje izmeštanja, lebdenja, već jedan generalni utisak novostečenog pripadanja, saučesništva koje ubedljivo pomera granice delovanja teatra.Poetika gledanjaOdlučujući se da - naizgled - ostane "s ovu stranu" virtuelnog, dakle na klasičnoj pozornici, Andraš Urban sa svojom izvođačkom (namerno ne kažem: glumačkom!) ekipom u projektu "Poetika gledanja" nastoji da sam pozorišni čin razloži i iščita na, takoreći, "nultom nivou". Ovo iščitavanje je paradoksalno, I uprkos svojoj jednostavnosti i povremenoj opsesivnosti, krajnje uzbudljivo.

Naime, upotrebljavajući glumce u većini faza ovog procesa kao tehničke izvođače, reditelj nam pokazuje stvarnje pozorišnog prostora "ex nihilo": sve otpočinje (kao u svakom ritualu!) pojavom svetlosti - ali i njenim doterivanjem, merenjem, prikrivanjem. Uporedo sa tim se "rađa" zvuk - tačnije, muzička matrica Silarda Mezeija koja će, tokom razgradnje/izgradnje provesti publiku kroz sva raspoloženja, ali i sve stilske dimenzije (od Sezara Franka, preko Stravinskog do Kejdža i dalje). Naseljavajući, postepeno, sa duhovitošću jezive neminovnosti, prazni scenski prostor lutkama/maketama životinja, riba i ptica, Urban, ustvari, iznova stvara i rastvara pred našim očima elemente "zanatskih" procesa/postupaka koje smo, usled dugog podrazumevanja, ne samo prestali da primećujemo, već i da osećamo: od usmeravanja dramske pažnje i gradiranja svetla, preko određivanja tempa pokreta i opterećivanja rekvizitom, do uobličavanja osnovnih dramsko-mizanscenskih sastojaka - kao što su pojedinac, grupa, napetost, odraz, itd.Poentirajući ovu "destruktivnu izgradnju" prezentacijom glumaca (Timea Filep and others) kojima su konačno otkrivena lica - a ubrzo potom i tela! - Urban pristupa finalnom "oživljavanju" scenskog prizora koji nam se ukazuje i kao konačno pronađeni, drevni predpozorišni ritual, ali i kao njegova suprotnost. Jer, sve himere hiljadugodišnje povesti teatra su ponovo tu, zajedno, na sceni i sa nama u gledalištu: simbol Prometejevog orla i kraljica Amazonki na konju, fantazma poludelog Edipa i Fedrina nedohvatna čežnja. Ali Urban je lukaviji od ovakve sinteze: jer, svaki atom ove naizgled krasne slike istovremeno kao da viče, urla Ofelijinim bolom i gnevom Majke Hrabrost: ovo je samo, kako kaže Dona Haravej, skup kiborga i "spektar utvara", ovo je sve za nas mrtvo, ništa od ovoga nam više nije dovoljno. Ali, upravo je to i prag opasnog pitanja na koje se Urban usuđuje: možemo li, uopšte, krenuti dalje?