Glumac Stefan Vukić: Ovom društvu danas potrebna je kritika

Piše: Nikola Marković

Stefan Vukić, jedan od zaposlenijih glumaca mlađe generacije, dobio je priliku da tumači glavnu ulogu u igranom filmu „Izlet“ reditelja Nenada Pavlovića, koji će svetsku premijeru imati 21. decembra u 19 sati u Sava centru, u okviru događaja "Najduža noć filma" produkcije Digimedia. U ovom filmu, baziranom na istoimenom romanu čuvenog slikara, filmskog reditelja i književnika Miće Popovića iz 1957. godine, Vukić igra mladog slikara Tomu koji polazi na avanturističko putovanje niz reku, bežeći od totalitarnog društva i lične tragedije koja je pogodila njegovu porodicu. Ovaj film evocira ključne epohe srpske umetnosti - književni zenitizam, likovnu medialu i crni talas u domaćem filmu, kao i stvaraoce koji su ih obeležili: Miću Popovića i Živojina Pavlovića.

Pred premijeru "Izleta" Stefan Vukić u razgovoru za Nova.rs objašnjava kako je došao do prve glavne uloge u filmu u karijeri i seća se da li ga je direktno kontaktirao reditelj Nenad Pavlović ili je, pak, prošao kroz proces kastinga:

- Nenad se pre svoje rediteljske karijere bavio kastingom. Nenad i ja smo se tako dobro znali sa kastinga za razne projekte. S obzirom na to, nije mu bio potreban kasting. I to je divan osećaj, kad te neko pozove i kaže ti: „Hej, snimam neki film i voleo bih da ti igraš glavnu ulogu.“ Mislim da je Nenad baš ove reči upotrebio.

Šta ti se posebno dopalo u ulozi koju tumačiš? Kako si doživeo poziciju glavnog lika, njegova osećanja, dileme, razmišljanja?

- Najinteresantniji deo u izvedbi ove uloge mi je bio da lepo dočaram promenu, koju glavni lik doživi. To je mlad čovek koji polako treba da uđe u svet odraslih ali, budući da je umetnik, shvata da ne bi voleo da bude stavljen u kalup u koji ga gura društvo. Zbog toga odlazi na put niz reku ne bi li pronašao svoj identitet i izraz, i istražio šta je zapravo sloboda. Pored toga što je svakako planirao, životna tragedija ga prerano stavlja u poziciju da preuzme ulogu glave porodice, što predstavlja dodatni pritisak na njegovu već krhku prirodu.

Roman „Izlet“ je napisan 1957. godine, a ekranizovan skoro sedam decenija kasnije. Da li si možda čitao ovu knjigu pripremajući se za ulogu i kako vidiš odnos tog vremena i ovog u kome živimo danas? Da li su tadašnje dileme i previranja, i na koji način, važne današnjim gledaocima, ali i umetnicima?

- Često mislimo kako je ovo vreme drugačije, i zamišljamo prošlost kao neko drugo vreme u kom su ljudi bili drugačiji. Međutim, kad krenete da čitate neka dela koja su nastala čak i pre nekoliko vekova, shvatite da su ljude oduvek mučili isti problemi. Ista je stvar i sa ovim romanom. Scenario za film se direktno oslanja na roman. Pošto film snimamo po scenariju, onda mi je to glavni materijal za rad. Da sam naišao na neki za mene nedovoljno jasan deo u scenariju, morao bih da konsultujem i roman po kom je scenario pisan. Međutim, to ovde nije bio slučaj, tako da sam se držao isključivo scenarija, tokom pripreme.

Kako si doživeo atmosferu na setu i saradnju sa glumačkim ansamblom, koji je u velikom delu filma zajedno na barži?

- Atmosfera na setu je bila jedna od najlepših stvari na ovom snimanju. Snimati sa ovim glumcima i ovom ekipom je za mene bilo pravo uživanje. Pored toga što su privatno divni ljudi, oni su i veliki profesionalci, što je za glumca od ogromnog značaja. Od toga da imate partnere za igru, koji će vam u kadru dosta toga dati, da biste vi mogli da im uzvratite, do svih ostalih sektora koji su se sa velikom spretnošću snašli na tako neobičnoj lokaciji kao što je barža koja plovi rekom. A posebno bih naglasio divnu saradnju sa Nenadom Pavlovićem koji mi je bio tačka oslonca i vodič tokom cele ove avanture.

Koliko je bilo izazovno glumački „izneti“ scene samoće na ostrvu, gde se gledalac oslanja sa jedne strane na tvoju naraciju, a s druge na neverbalnu ekspresiju?

- To je bio najizazovniji deo za snimanje. Tu se prepliću unutrašnji monolozi koji su snimani u studiju i pričanje naglas sa samim sobom. Posebno ti razgovori sa samim sobom nisu nešto na šta se nailazi često na snimanju, pa je bilo potrebno uložiti poseban napor da bi se oprirodile sve te replike. Takođe je bilo izazovno to što sam imao nekoliko snimajućih dana tokom kojih sam bio jedini glumac na setu. To je, pored toga što je umno i fizički naporno, takođe i jako neobično, pošto su svi sektori, sve vreme, usmereni samo na tebe. Bukvalno moraš da se boriš za trenutke privatnosti, koji su ti automatski obezbeđeni kada na setu ima više glumaca. Ali imao sam sreću da snimam film sa divnom ekipom, koju sam već pomenuo, tako da ove stvari više postale predmet šale, nego pravi problem.

Film referira na zenitizam, medialu, crni talas, različite „velike epohe“ u domaćoj umetnosti. Kakav odnos imaš prema ovom umetničkom okviru? Koliko je današnja umetnost u našoj zemlji sposobna da iznedri nešto pojednako veliko i značajno?

- Pored toga što je su ove epohe bile ključne za razvoj jugoslovenske kulture, one su se bavile i kritikom sistema u kojima su bile aktuelne, kojima je ta kritika i te kako bila potrebna, kao što je i ovom društvu danas. To je jedan od razloga zbog kog mi je drago što sam deo ovog filma. Drugi razlog je ličnije prirode, i odnosi se na to da su se filmovi crnog talasa često bavili marginalnim ličnostima, uglavnom na realističan način, što je prava poslastica za jednog glumca.

Poslednjih godina si veoma aktivan kako na filmu, tako i u serijama. Koji dosadašnji projekti su ti bili najdraži ili najvažniji u karijeri? Šta nas sledeće čeka od tebe?

- Definitivno je serija „Kljun“, koju su režirali Uroš Tomić i Jelena Gavrilović, nešto što je najviše uticalo na moju karijeru. I pored toga što sam dobio razne uloge samo zato što je neko gledao tu seriju, najdragocenija stvar je ta što sam radeći na „Kljunu“, upoznao (pored Uroša i Jelene) i Gvozdena Đurića i Nemanju Ćeranića, koji su mi postali veoma dragi i bliski prijatelji i sa kojima sam radio moje najdraže i najznačajnije projekte kao što su serija „Liberta“, koja tek treba da izađe, film i serija „Nedelja“, i „Volja sinovljeva“. Ako bih morao jednu stvar da izdvojim, to bi bila serija „Poseta“, priča „Požar“, koju sam radio sa Urošem, i sa profesorom Borisom Isakovićem, koja je nažalost prošla neopaženo, usled čudnog termina u kom je bila prikazivana. Svim ljubiteljima „Kljuna“ predlažem da pogledaju ovu seriju ako uspeju, jer mislim da je Uroš otišao korak dalje u odnosu na „Kljun“, koji se mnogima svideo.

Što se tiče novih projekata, trebalo bi da izađe gore pomenuta „Liberta“, u režiji Gvozdena Đurića, kao i film „Biće novih leta“ koji bi trebalo da premijerno bude prikazan u februaru.

https://www.youtube.com/watch?v=UGFWc-E57TA&t=1s