"Za bruku Srbije u Veneciji odgovoran je Selaković. Zato ima neke poetske pravde što se baš na njemu slomilo da mora da svedoči u Tužilaštvu"

Slikar Predrag Đaković, koji već decenijama živi i stvara u Pragu, predstavljaće Srbiju na Venecijanskom bijenalu s projektom radnog naslova "Preko golgote do vaskrsa", koji je podneo Arhiv Vojvodine. Izbor Đakovića za predstavnika Srbije na najprestižnijoj smotri savremene umetnosti na svetu obrazložen je rečima da je slikarev projekt doprinos međunarodnom "dijalogu o sećanju, identitetu i savesti koji pokazuje da rana može postati mesto preobraženja".

No, ovakav ishod izazvao je burne, uglavnom negativne, reakcije u stručnoj javnosti.

I do informacije o izboru predstavnika naše države na Bijenalu teško je bilo doći. Umesto zvaničnog saopštenja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je organizovao konkurs i biće realizator našeg nastupa na Bijenalu, ta vest bila je skrivena u odeljku Konkursi, na sajtu Ministarstva kulture.

Umetnik i profesor Fakulteta likovnih umetnosti, koji je predstavljao Srbiju 2022. u Veneciji, Vladimir Nikolić i sam ističe za Nova.rs da se ne može, bar formalno, reći da je bila skrivena, ali da je nije bilo jednostavno pronaći:

- Potrebno je bilo dosta truda, jer ga među vestima nema. Usput sam, tragajući za tom informacijom, ustanovio da su sve vesti na sajtu zapravo o ministru Selakoviću, sa njegovom slikom. Deluje nadrealno, kao da ne gledate sajt Ministarstva kulture već njegov privatni blog. Međutim, te vesti nema ni na sajtu Muzeja savremene umetnosti, institucije koja realizuje nastup Srbije na Bijenalu. Nemam objašnjenje. Stiče se utisak da ni muzej ni ministarstvo više ne smatraju da je učešće države na ovoj izložbi javna stvar, već njihova privatna. To zapravo i odgovara realnom stanju u Srbiji, gde više ni sama republika nije javna stvar - kazuje Nikolić.

No, profesor istorije i teorije umetnosti, publicista i kustos Branislav Dimitrijević napominje za Nova.rs da se o takvom ishodu izbora predstavnika za Bijenale govorilo u užim umetničkim krugovima neko vreme:

- Znalo se da ministar Nikola Selaković, kao i u svemu drugom što radi, hoće da preuzme kontrolu. Izabrani predstavnik jeste umetnik, slikar, ali način na koji je biran, bar proceduralno je problematičan - ukazuje Dimitrijević.

Problematičan je, po njemu, i izbor kustosa. U timu Predraga Đakovića su kustosi Tomaš Koudela i Olga Čučković, i fotograf Zvonimir Segi. Koudela je Čeh, profesor Pedagoškog fakulteta Ostravskog univerziteta, dok je Olga Čučković licencirani turistički vodič Rima i Vatikana. A izabrala ih je sve komisija koju su činili istoričarka umetnosti, kustoskinja i v.d. direktora MSUB Marijana Kolarić, donedavna direktorka Muzeja grada Beograda Jelena Medaković, sada gradska sekretarka za kulturu Beograda, koja je bila komesar nastupa Srbije na 60. Bijenalu u Veneciji, v.d. pomoćnika ministra u sektoru za međunarodne odnose i evropske integracije u kulturi Stanko Blagojević, v.d. pomoćnika ministra u sektoru za savremeno stvaralaštvo Miodrag Ivanović i skulptor Miodrag Miša Rogan.

- Izabrani su ljudi koji uopšte ne mogu, ni na koji način da se vežu za kustoski posao kad je savremena umetnost u pitanju. To su osobe za koje prvi put čujem. Olga je turistički vodič u Italiji, a Tomaš, kako su mi rekli moji poznanici u Češkoj i Slovačkoj, predaje na Umetničkoj akademiji ali ne bavi se kustoskim poslom. Nije ovo bila čak, kao prethodnih godina, ni falš procedura. Za ovaj izbor treba pitati kustosa - Nikolu Selakovića. Mislim da je ovoga puta Nikola Selaković i kustos i komesar - odsečan je Dimitrijević.

Komisija je svoju odluku obrazložila, između ostalog, i rečima da Đakovićevo slikarstvo "polazi od dubokog unutrašnjeg svedočenja o istorijskim traumama Evrope, ali ga on prevodi u jezik koji prevazilazi nacionalne i političke granice". Komentarišući obrazloženje žirija Dimitrijević napominje kako je utiska da ga je pisao Selaković, a ne stručni žiri.

- Ili neko ko zna šta Selaković želi. Naziv projekta govori da je to neki klerikalni, nacionalni jezik. Sve je sada bilo kontrolisano. Opet, sve su to pitanja za kustosa i komesara Selakovića - ponavlja Dimitrijević, a Vladimir Nikolić ne želi posebno da se bavi obrazloženjem komisije jer ako je "problematičan sam izbor predstavnika, prateći tekst teško može biti bolji":

- Ne vidim ništa sporno u tome da opus izabranog umetnika nije široko poznat, uvek ostavljam prostor za neočekivane gestove komisija, iznenađenja, pa i provokaciju - pod uslovom da iza njih stoje ljudi sposobni da razumeju umetnost svog vremena ili da prepoznaju novi jezik umetnosti. Nažalost, ovde to očigledno nije slučaj. To postaje jasno već iz teme izabranog projekta, zapravo već iz samog crkvenoslovenskog naslova, koji miriše na domaću patriotsku prerađivačku industriju, rudarenje grobova i narodnog stradanja. Još jasnije postaje kada se pogleda sastav komisije: u njoj većinu čine vršioci dužnosti raznih pomoćnika ministra i jedan umetnik za koga nije vidljivo šta ga preporučuje za odlučivanje na ovom nivou. Sve to je toliko loše da u izvesnom smislu postaje autentično. U zaključku obrazloženja stoji da izbor "nije samo izbor komisije, već i izbor vremena u kojem živimo". Tu se potpuno slažem - kaže Nikolić

Predrag Đaković, rođen 1964. godine, već decenijama živi i radi u Pragu, gde je studirao na Akademiji umetnosti. No, malo se ovde zna o opusu slikara, kog je 2022. Aleksandar Vučić ovenčao Vidovdanskim odlikovanjem, osim da je prošle godine izlagao u Srbiji, u Galeriji Matice srpske, na postavci "Molitva kao Milosrđe" s Alfonsom Muhom. I Branislav Dimitrijević iskreno kaže da je tek pre nekoliko meseci čuo za Đakovića.

- Raspitivao sam se kod svojih kolega u Češkoj i Slovačkoj, koji dobro poznaju tamošnju scenu, i apsolutno niko ne zna za njega. Ne bih dalje spekulisao o njemu, ni odakle su ga "izvukli", niti čime je to zaslužio, ali upada u oči da je naprasno počeo poslednjih godina da dobija nagrade. Odjednom je lansiran. Šalio sam se s kolegama da je posredi panslavistička desničarska internacionala, pošto su u sve umešane i neke konzervativne ličnosti u Češkoj - priča Dimitrijević, dodajući da je ovo još jedan dokaz nepostojanja kulturne politike u našoj državi:

- Iako kulturna politika ne postoji, imamo izdvajanje naših i vaših sredstava za "neku kulturu". Davno su me profesori naučili da ako nije napisana kulturna politika, samo gledate budžet, odnosno za šta se pare daju. Sasvim je jasno onom ko to prati da poslednje dve godine imamo obustavljanje konkursa u savremenom stvaralaštvu. U Gradu Beogradu ih više ni nema, a na republičkom nivou kasne konkursi. I svime time rukovodi Selaković. Bilo je takođe incidenata pa su članovi komisija izlazili iz radnih tela jer je Selaković sve preuzimao. Od kad sam svojevremeno čuo ideju da Selaković bude ministar kulture, delovalo mi je da je ličnost, s takvim kvalifikacijama, za neko nedićevsko vreme. A svakako je najstrašnija pojava među svim ministrima kulture u ovoj zemlji. Na neki način poetska je pravda što se baš na njemu slomilo da mora, ipak, da svedoči u Tužilaštvu, jer zaista jeste jedan od najodgovornijih za kriminal oko Generalštaba - zaključuje Branislav Dimitrijević.

O odsustu kulturne politike, tačnije njenom "pojavljivanju u najbanalnijem obliku, kao iživljavanju političke vlasti nad strukom" govori i Vladimir Nikolić:

- Da se razumemo, ne mislim da struka postoji izvan politike, naročito ne u umetnosti. Ipak, kada pogledate istorijat naših nastupa u Veneciji, videćete da tu nema nikakvog kontinuiteta: jedan korak napred, dva nazad. To je politički nivo. Na nivou organizacije, reprezentacije i odgovornosti operativnih institucija, situacija je još gora. Njihov model realizacije nastupa, nije uopšte usklađen sa uslovima koje diktira Bijenale. Ne postoji ni volja da se uspostavi odgovarajući operativni model. Svaki put se sve lomi preko leđa izabranih autora, i svaki put se nastup realizuje kao da je prvi u istoriji, a radi se o najstarijoj izložbi na svetu, na kojoj učestvujemo još od 1938. godine, otkad imamo paviljon u Đardinima - podseća umetnik i profesor.

Takođe ukazuje da u Đardinima postoji samo tridesetak nacionalnih paviljona i da su to istorijske građevine od kojih su neke s početka 20. veka:

- Sve druge zemlje iznajmljuju prostore širom Venecije, često teško dostupne, ili im se daje prostor u Arsenalima, gde se kao mali kiosci ređaju. Tek mlade države nemaju svoje paviljone. Mi imamo vidljivo i ravnopravno mesto među najstarijim nacijama, u samom epicentru Bijenala. Umesto da to bude ogromna prednost, proistekla iz istorijskog nasleđa, ona se uporno poništava hroničnom nebrigom države o paviljonu, o njegovom održavanju i budžetiranju, kao i nedopustivo malim iznosima koje autori dobijaju za produkciju svojih projekata. Rezultat je da retko kad uspevamo da iskoristimo ono što nam je zapravo dato. A dato nam je mnogo - upozorava na kraju Vladimir Nikolić.