4
Nije normalno da se jedna industrija potpuno uguši, da pozorišta budu otvorena, a bioskopi ne, kao što je to bilo ovde. Neko mora da se pozabavi ozbiljno ovim velikim problemom. Ako su se već prikazivači filmova toliko puta žalili jer bioskopi godinu dana umiru, neko mora da reaguje. To nije problem koji postoji od juče, a već je trebalo da bude rešen, kaže za Nova.rs Marko Stanković iz producentske kuće "Stanković i sinovi".
Poslednje ostvarenje iz kataloga ove produkcije, koja je od osnivanja 2009. godine realizovala veliki broj projekata, od kratkih igranih i dokumentarnih filmova, preko TV emisija i reklama, do muzičkih spotova, jeste „Jedini izlaz“. Film Darka Nikolića, koji je premijerno prikazan početkom prošlog meseca, uoči još jednog u nizu zatvaranja bioskopa zbog restriktivnih mera Kriznog štaba, imao je, uprkos svemu, zapažen start u bioskopima, priča za naš sajt Marko Stanković:
– Imali smo veliku kampanju, podršku i Filmskog centra Srbije i cele javnosti. U trenutku premijere spale su brojke obolelih, počinjala je vakcinacija, i čini mi se da smo u pravom trenutku ušli u bioskope. Odjednom je taj film dobio neku dodatnu vrednost, jer je shvaćen kao neki poziv na život, nešto lepo, povratak na neke stare okolnosti… Svi su ga prihvatili oberučke i sa velikom ljubavlju, jer je sve to imalo primesu nečeg drugog, ne samo filma. Uložili smo toliko puno vremena, pažnje, ljubavi, novca i to se vidi u svakom kadru filma. Posle te prve i druge udarne nedelje prikazivanja filma, kada smo mislili da ćemo zaista otići visoko, očekujući da pređemo cifru od sto hiljada posetilaca, restriktivne mere koje su usledile praktično su nas „ubile“. Najpre je skraćeno radno vreme, pa više nije bilo četiri projekcije dnevno, već jedna, maksimalno dve, a onda su svi bioskopi zatvorili vrata vikendom – podseća Marko Stanković.
Priča našeg sagovornika svojevrsno je svedočanstvo na kakvoj se klackalici nalaze ne samo prikazivači filmova, već i producenti poslednjih godinu dana. Kao i svaka producentska kuća koja stoji iza jednog domaćeg filma teži uspehu, ali s druge strane neizbežna je dilema kako razmišljati o uspehu kada ljudi oboljevaju i umiru od koronavirusa.
– Film „Jedini izlaz“ je imao kakav-takav bioskopski život, zbog čega mi je drago. Izašli smo u pravom trenutku da na neki način dignemo moral, ali kada su ljudi postali ozbiljno životno ugroženi zbog korone nije mi više padalo na pamet da razmišljam o filmu. Uprkos svemu, napravili smo pristojan uspeh, došli do 70 hiljada gledalaca, a verujem da će cifra biti veća kada se film pojavi u regionu, dijaspori… Nije mu bioskopski život još okončan.
Iako deli brigu zbog korone, naš sagovornik opet naglašava da bioskopi jesu sigurna mesta, što pojašnjava ovako:
– Ogroman je protok vazduha u bioskopskim salama, zbog specifičnih filtera koji su ugrađeni u tržne centre gde se danas nalazi većina bioskopa. Takođe, veliko je rastojanje među posetiocima, ogromne su sale, duboke, visoke zbog plafona, tako da teze da se niko nije zarazio u bioskopu zaista stoje.
Pominje i da su samo u prošloj godini bioskopi više od šest meseci bili zatvoreni zbog čitavog haosa sa pandemijom, kao i da se mnogo ljudi prosto uželelo odlaska u „mračnu salu“.
– Bilo je rizično da li će uopšte početi da rade. Film „Jedini izlaz“ jedan je od mnogih čija je premijera zbog svega prolongirana. Moj stav je jasan – bioskopi treba da rade, jer su sigurna mesta, ali mora neko da se pozabavi time. Mogu da razumem da bioskopi možda još nisu došli na dnevni red, ali opet mislim da nije normalno da se jedna industrija potpuno uguši. Nije normalno da se pozorišta otvore, a bioskopi ne, kao što je ovde donedavno bio slučaj. Ne postoje jasne procedure i zaista ne vidim razliku da li će projekcija biti u 16 ili 22 sata, dovoljno je samo ograničiti broj ljudi. Ali, neko mora da se pozabavi ozbiljno ovim velikim problemom. Ako su se već prikazivači filmova toliko puta žalili jer bioskopi godinu dana umiru, neko mora da reaguje. To nije problem koji postoji od juče. Već je trebalo da bude rešen. Ne mogu da budem ljut zbog čitave zdravstvene situacije, ali same odluke i mere su mogle da se donose na mnogo jasniji i jednostavniji način. Nije normalno da bioskop umre, jer smo taman imali neku nadu da krećemo napred… Ne vidim razliku između pozorišta i bioskopa – odsečan je Stanković.
Na našu napomenu da su prikazivači od Kriznog štaba dobijali obrazloženja da su bioskopi, za razliku od pozorišta bili zatvoreni jer se u njima konzumiraju hrana i piće, što povećava rizik od prenošenja zaraze, Marko Stanković ima spreman odgovor:
– Na to mogu odmah da dam kontraargument. Pozorišta uglavnom imaju niske svodove, manja su, sedišta su zbijenija i imate u proseku kubni prostor slobodnog vazduha po čoveku daleko manji nego u bioskopu. Šta je bio problem ukinuti konzumaciju pića i hrane u bioskopima? Zašto se nije napravio koridor do bioskopa? Ili ako već bioskopi ne mogu da rade, onda je trebalo da se donese jasna odluka – gasimo bioskope na tri meseca. Ali, iza toga mora da stoji rešenje. Nenormalno je da više od godinu dana, koliko traje ova situacija, ne može da se nađe rešenje – smatra Stanković.
Uprkos lošoj situaciji i neizvesnosti sa kojom se, kao producent, suočava, njegova kuća trenutno je u fazi razvoja dva filma, ali i izrade dve TV serije:
– Mnogo očekujemo od tih projekata, ali samo da se situacija sa pandemijom smiri… I kad radimo, sve je na „klimavim nogama“, neodrživo, čak opasno. Primera radi, na snimanju koje je zakazano od 40 ljudi koji treba da se pojave na setu, svaki put se desi da nekolicina ne može da radi jer se zarazila. Uprkos svemu, jedan od projekata na kome trenutno radimo jeste film „Kao da nikad bilo nije“ u režiji Stanislava Tomića – kaže na kraju Marko Stanković.
