Šta žive žene kažu: Poezija Ane Ristović i proza Ljiljane D. Ćuk

Ana Ristović, „Tu”, Arhipelag, 2023.„Nevažeće novčanice naći ćeš / zaboravljene u knjigama”, stoji na početku pesme „Nulta strana” – poetski subjekt Ane Ristović otkriva da „bivši novac” najčešće nalazimo u romanima Dostojevskog ili jednom od tomova „Tihog Dona”. Ponekad „okreneš novčanicu / kao da je stranica knjige”; ali susret sa ovim neobičnim obeleživačima dovodi te do osvešćenja da tako „čitaš bescenje”.Ne radi se, međutim, o predmetima, utiscima ili mislima koji su nevažni, bezvredni ili potcenjeni: radi se o dubokom poniranju u svet i svest, u kritičko pesničko mišljenje koje mora da prozove suzdržanost onih koji, kad zlatnom kašičicom svoje škrte procene zahvate ponor, to čine obazrivo i malo. Novac zaboravljen u knjigama nekad je vredeo koliko crvena haljina na Svetski dan poezije, ili ona samoća koja pesnikinji liči na list kupusa na kom bi se mogla odmarati „odiseja vrlo plemenitih vaši”.

Ana Ristović čita predele, predmete i razgovore, običaje i raspoloženja, nepravde i zastranjivanje, proniče u njih istovremeno strasno i smireno; vodi nas kroz misli o književn(ičk)oj svakodnevici, karantinu, tržnim centrima, svetovima današnjice i sutrašnjice. Sa njene osmatračnice bacićemo pogled i na svece u novčaniku i na recepte za „brzometno kiseljenje kupusa”, a poetska panorama će se protezati od Korčule do Vuhana. Naš pogled zaokružiće poslednja pesma, napisana uz pomoć veštačke inteligencije, pesma o mački kao čuvaru noći: pesma pod fusnotom i sama na samom kraju, post scriptum sveta i svesti.Ljiljana D. Ćuk, „Uslovi nisu bitni”, Partizanska knjiga, 2023.U svojoj drugoj knjizi priča, Ljiljana D. Ćuk parodira slatko a nekontrolisano savetodavlje vremena veštačke inteligencije i stvarnog partnerstva sa tehnologijom – vremena u kom se živi „od notifikacije do notifikacije”. Obrušava se i na šatro jadnu figuru nasrtljivog muškarca, koji nam na sopstvenom primeru potapanja ruku u mlaku vodu ili proganjanja jedne žene od Srbije do Holandije nudi mogućnost da prepoznamo obrasce samoobmane u kojima smo ogrezli.

Svi junaci i junakinje jure za spasonosnom rutinom, hitaju svakom dostupnom prečicom iz jedne priče u drugu: hteli bi svaku izvodljivu bol i radost da osmisle tako da im glava ostane iznad vode – ili makar iznad šanka – koristeći u tom procesu i sažaljenje nad sobom, i nasilje nad drugima. Recidivi doba korone vidljivi su i u pričama fantastike i korporativne tematike, ali i u povestima marginalaca. Neke su ambicije ove čudnovate skupine ostale neispunjene, neke su potisnute i zaboravljene; prijatelji su oslonac, ali i teret izlivenog otrova ili nesmirene zavisti.Neuspešna traganja za smislom ovih junaka i junakinja ne otkrivaju samo da je ukupno internetsko sveznanje falično i nepodesno, već i da je nešto tradicionalniji ritual „knjiga, čaj i potraga” neefikasan, jer se istina od njegovih praktičara odbija „kao filozofija od dvogodišnjaka”. U uvodnoj priči „Uredi desktop po savetima Paula Koelja” ritual pisanja podvrgava se besmislenom tumaranju od jedne pozajmljene i isforsirane navike do druge. U priči koja zatvara knjigu, „Uredi tekst po savetima ChatGPT-ja”, projekat umetničkog stvaranja raspada se pod teretom automatizma nikad stečene rutine. Taj raspad nosi snagu samospoznaje, koja ipak ostaje neprimećena.Bonus video: "Sa Cvejom", knjiga o Branku Cvejiću