2
Mogla bih sada da prepišem jedan deo očevog testamentarnog pisma. Bez svojih komentara. Nije ostavio nijednu nedoumicu. Bio je jednostavan i jasan. Pisao ga je u dva navrata. U drugom je potvrđivao prvi. Povremeno me je opominjao gde se nalazi. Verovatno onda kada bi ga čitao i razmišljao o eventualnom dopisivanju, piše Ana Ćosić u knjizi "Vreme sa ocem" (Vukotić media).
7. juni 2003.
Poslednja molba mojoj Ani, mom jedinom detetu,
U mom svakojakom životu najvažnije mi je bilo izvršavanje ljudskih dužnosti koje mi je nalagala savest u službi ljudskom dobru i srpskom narodu.
Umirem sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla. Najviše bola zadavao sam onima koje sam najviše voleo. Napisao sam koliko su mi dar i životne okolnosti omogućavale. Nisam nesrećan što svoj književni plan nisam ispunio, jer, vidim, nastupa vreme protiv knjige. U civilizaciji u kojoj knjiga nema ulogu i značaj koju je imala od Biblije do sadašnjeg internetskog doba, ja ne želim da živim. Po svemu ja sam čovek 20. veka u kome su sve stvaralačke moći i svi ljudski podvizi bili mogući. O ljudskoj patnji i zlima toga veka i ja sam pisao. Bio je to veliki vek.
Rukopisi koje nisam objavio, sve svoje zapise i beleške, ostavljam Tebi Ana, da s njima raspolažeš po svojim uverenjima sa savetom: da što manje objaviš od neštampanog. O tome smo više puta razgovarali i postupi kako smo se dogovorili.
Tebi Ana, koja si mi ponos i najznačajnije delo, upućujem molbu koja se tiče moje sahrane.
Pripadam hrišćanskom pravoslavnom narodu. To su bili moji preci, moji roditelji, moji književni junaci. Ja sam, dakle, hrišćanin duhovnim bićem i moralom. Koliko sam verovao ili neverovao u Boga Tvorca, kazuju moji romani i ja nemam razloga da ti svoja shvatanja kao moći moga uma naknadno razjašnjavam i dopunjavam motivisan strahom od smrti ili saznanjima pred njom. Hristos je bio moj Bog. On je ljudima postavio najteži i najneostvarljiviji cilj. Žao mi je što nisam imao vremena da napišem roman o njegovom ulasku u Jerusalim, noći u Gestminskom vrtu, oproštaj s prijateljima i razgovor s Judom, raspeću i velikoj sumnji u Oca i Ljubav. Mojim tumačenjem Hristove sudbine, možda sam mogao s nekom rečju da dopunim Dostojevskog. O tom nenapisanom romanu, Hristu i njegovoj religiji, govorim zato što svojom sahranom po pravoslavnom, crkvenom običaju želim da potvrdim svoju pripadnost srpstvu, svojim precima, roditeljima i svojim književnim junacima i čitaocima.
Ana, sahrani me sa dva sveštenika kako je sahranjen moj deka Jeftimije, kako su sahranjeni moja majka Milka, otac Žika, brat Radoslav, moji vršnjaci i Drenovci, moji prijatelji.
U svom dobu i svojoj zemlji, bio sam građanin s najvećim policijskim dosijeom i najnapadaniji pisac srpskog jezika. Oni koji bi imali razlog da govore nad mojom rakom, pomrli su pre mene. Neka me isprate reči sveštenika koje ispraćaju sve Srbe pesmom Svjeti Bože i Vječnaja pamjat.
Zabranjujem, ako taj pojam imam pravo da upotrebim, svaku komemoraciju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Udruženju književnika Srbije i na svakom javnom mestu. Želim da se ljudi ne muče sa sentimentalnom retorikom i neuverljivim veličanjem mog života i mojih knjiga. Jedino mrtvi zaslužuju da se laže o njima.
Moja sahrana je isključivo dužnost moje porodice – Božice (prvi testament je pisao dok je mama još bila živa, prim. AĆV), Ane, Milene i Nikole. Sahranu ne slede nikakvi pomeni i parastosi, sa hranom, pićem, četrdest dana, pola godine, godina… Ništa!
Grob treba da bude jedan meni i Božici. Kameni beleg što skromniji i da po mogućnosti liči na grobni spomenik mojih roditelja.
Svako dobro koje ostaje od mene, Tvoje je Ana; sva nedela i sramote koje se pamte i koje će se saznati – samo su moje. U mojoj svesti one su beznačajne. Sada mi je značajna samo ljubav prema Božici, tebi i tvojoj deci.
Dobrica Ćosić
P.S. Slede pismo Akademiji, pismo Udruženju književnika
Na poleđini istog papira ispisao je dodatak („Dodatak na drugoj strani“):
Trećeg decembra 2012, odlazeći u VMA, slutim da se neću kući vratiti pa sam pročitao moj testament Ani. Zadovoljan sam što nije književni i „filozofski“ tekst. On je praktično uputstvo o mojoj sahrani. U „Ličnoj istoriji jednog doba“ a naročito u ciklusu „U tuđem veku“ – biće tri ili četiri knjige, kako Ana odluči, ja sam dosta govorio o sebi i to će biti moja dopuna moje biografije.
Ja imam punu svest o beznačajnosti moje brige za moje rukopise. Znam: sve ljudsko sagori vreme. Sagoreće i mene i moje rukopise. Do svog kraja, do konca moje svesti patiću za mojom Anom, žaleći što ne mogu da joj pomognem u brizi za svoju decu i budem rame na koje može da se osloni kada joj je teško.
Ana, ne pati zbog neminovnosti mog kraja. Smrt je ljudska sudbina.
Svom dušom grli te i ljubi
Tvoj otac
P.S. Predaj odmah pisma Akademiji i Udruženju!
Da ne ostane tajna, a ne znam da li su sačuvana u Akademiji i Udruženju pisaca, prepisaću ovde i ta očeva pisma.
Sekretaru Odeljenja jezika i književnosti
Srpske akademije nauka i umetnosti
Običaj je u Srpskoj akademiji da se umrlim članovima održavaju komemoracije. Oduvek je u mom iskustvu taj događaj bio teret i mučna obaveza živim akademicima da govore o pokojnicima i njihovom delu.
Ja molim i zahtevam od članova Odeljenja jezika i književnosti da moj odlazak iz Akademije ne proprate nikakvom komemoracijom. Valjda sam zaslužio da mi se ta molba uvaži.
S nadom da ćete ispuniti moju molbu, želim Vam pravovremenu, lepu, brzu smrt.
Juni 2003.
Dobrica Ćosić
Beograd
Predsedniku Udruženja književnika Srbije
Poštovane kolege,
Znam koliko je naporno i neprijatno organizovati komemoracije umrlim članovima Udruženja. Ja vas molim i zahtevam da se lišite tog napora u mom slučaju. Ne ispraćajte me komemorativnim govorima. O meni je mnogo govoreno za moga života (podvukao Dobrica Ćosić). Od smrti govoriće moje knjige ako zaslužuju da ih ljudi čitaju.
Sa zahvalnošću za druženja u Francuskoj 7 koja su nekada imala mnogo smisla. Želim vam radost i nespokojstvo stvaranja.
Juna 2003.
Dobrica Ćosić
Ubrzo posle očeve smrti, krajem juna, ili u julu, pozvali su me iz Akademije da ispraznim njegovu sobu. Inače, moj otac decenijama nije imao sobu nego sobičak u tavanskom prostoru blizu ateljea Miće Popovića. Verujem da mu je baš tu, u tom „ćumezu“, kako je sam govorio, bilo dobro i da je bio srećan što se i tom sobom distancirao od taštine.
Bilo je u tom zahtevu, koji mi je saopštila neka anonimna službenica, nečeg meni uvredljivog. Možda sam u tim danima bila osetljivija. U redu, to je sve normalno, osim zašto se toliko žuri, a i ne znam ko žuri. Zabrinuo me je i taj posao, jer sam znala da je u očevoj sobi bila gomila knjiga iz različitih struka koje ni on, najrevnosniji čitalac poklonjenih knjiga, nije mogao da pročita, zatim razni priručnici, knjige štampane za prijem u Akademiju itd. Sve što nam je bilo interesantno i što su mu poklanjale kolege iz njegovog odelenja, donosio je kući i nudio mi da ih prelistam. Na taj način me je posredno kritikovao što ne čitam „stručnu“ literaturu i kad ne moram za rad u Institutu za književnost.
Sačekala sam jedan mesec, a onda su me ponovo pozvali. Smislila sam plan. Baš nisam iz inata htela da pakujem knjige u kutije, angažujem ljude da ih iznose. Otišla sam u Akademiju kod Dobričinog najvećeg prijatelja i neformalnog sekretara, telefoniste Branka Levića. Popili smo kafu, otišli do sobe. Otvorila sam fioke njegovog stola koji je pre njega pripadao nekom važnom akademiku i izvukla hartijice, bombone, olovke, sveščice za zabeleške, nekoliko ceduljica sa zapisanim brojevima nečijih telefona. Sve te sitnice stavila sam u kesu, nepopijenu flašu rakije dala Branku, koji ju je uzeo sa suzama u očima, i predala ključ nekoj sekretarici. I gotovo. Tako je sve bilo jednostavno.
Knjigu po povlašćenoj ceni od 900 dinara možete poručiti na ovom linku.
Bonus video: Ljiljana Kapor o knjizi „Kaporova školica“ i suprugu Momi Kaporu
