Veliki peruanski pisac Mario Vargas Ljosa najpoznatiji je u Sjedinjenim Državama po svojim romanima, ključnom doprinosu procvatu Latinske Amerike koji je započeo šezdesetih godina prošlog veka i Nobelovoj nagradi za književnost 2010. Takođe, pisano je i o hospitalizovanju nobelovca zbog korone, ali njegov sin je potvrdio da je kod kuće u stabilnom stanju. Međutim, u poslednje vreme o njemu se najviše piše zbog njegovih sve većih desničarskih političkih stavova.
Prvobitno radikalni levičar, Vargas Ljosa je davno prihvatio neoliberalizam, ali je u poslednjih nekoliko godina šokirao mnoge podržavajući autoritarne krajnje desničarske pokrete u Latinskoj Americi i Španiji. U maju, u Gvadalahari, govoreći na uručenju književne nagrade koja je nazvana po njemu, a koja je pripala meksičkom piscu Davidu Toskani, Ljosa je pohvalio ishod nedavnih političkih previranja u Peruu, piše „Njujorker“.
Dina Boluarte, neizabrana i nepopularna predsednica, imenovana je da nasledi Pedra Kastilja, nakon njegovog opoziva i zatvaranja nakon pokušaja samopuča. Kasnija represija njene vlade nad domorodačkim i levičarskim ustancima – tokom kojih je poslala policiju u kampus Univerziteta San Markos, koji je pohađao i Vargas Ljosa – rezultirala je smrću više od pedeset ljudi. (Prema podacima, sedamdeset jedan odsto Peruanaca ne odobrava njenu vladu.) U istom govoru, Vargas Ljosa je osudio „kulturu otkazivanja“ levice; ranije, na vrhuncu pokreta #MeToo, on je izjavio da je „danas feminizam najveći neprijatelj književnosti“.
Tokom predsedničkih izbora u Brazilu prošle godine, on je javno podržao Žaira Bolsonara, Trampovog autoritarnog predsednika, protiv levičara Luiza Inasija Lule da Silve, koji je pobedio. Prethodne godine je izrazio podršku čileanskom predsedničkom kandidatu Hozeu Antoniju Kastu – koji se protivi istopolnim brakovima i pravima na abortus, koji želi „nultu toleranciju sa ilegalnom imigracijom“ i rekao da bi, da je Pinoče živ, „glasao za mene“ protiv levičarskog kandidata.
Još iznenađujuće je da je 2021. Vargas Ljosa podržao predsedničku kandidaturu u Peruu Keiko Fudžimori, ćerke i političke naslednice bivšeg autoritarnog predsednika Alberta Fudžimorija, njegovog političkog neprijatelja od 1990, protiv Kastilja. (Kastiljo je pobedio, ali je sada u istom zatvoru kao Alberto Fudžimori, koji je osuđen po optužbama za korupciju i kršenje ljudskih prava; objekat je postavljen posebno za bivše predsednike Perua).
Takve izjave bi sigurno užasnule mladog Vargasa Ljosu. Rođen u provincijskom gradu Arekipa, Peru, 1936. godine, u porodici srednje klase sa aristokratskim nasleđem, dobio je književno priznanje za svoje rane romane, „Vreme heroja“ (1963), „Zelena kuća“ (1963) i „Razgovor u katedrali“ (1969). Pretvorili su ga u zvezdu „latinoameričkog buma“, književnog pokreta koji je njemu i njegovim vršnjacima Gabrijelu Garsiji Markesu, Huliju Kortasaru i Karlosu Fuentesu doneo svetsku slavu koja je prevazišla okvire književnosti.
– Odrastao sam u svetu u kome je Garsija Markes putovao sa Fidelom Kastrom, Pablo Neruda bi mogao da bude predsednički kandidat, Vargas Ljosa je bio predsednički kandidat, a Fuentes je večerao sa Bilom Klintonom – rekao je peruanski pisac Santjago Ronkaljolo dodajući da „pisci više nemaju te uloge, tu relevantnost. Vargas Ljosa je poslednji.“
Godine 1958. Vargas Ljosa se preselio u Madrid, a potom, godinu dana kasnije, u Pariz. Većina latinoameričkih pisaca njegove generacije bili su glasni levičari, ali Huan E. De Kastro, profesor studija književnosti na Novoj školi koji je napisao i uredio nekoliko knjiga o delu i politici Vargasa Ljose, rekao je:
– Od svih glavnih pisaca „Buma“, od sva četiri, on je bio najbliži Kubanskoj revoluciji. Godine 1967, dok je primao prvu nagradu „Romulo Galjegos“, jednu od najprestižnijih književnih nagrada u svetu na španskom jeziku, Vargas Ljosa je slavno izjavio da književnost „znači nekonformizam i pobuna“. Dodao je: „U roku od deset, dvadeset ili pedeset godina, u naše zemlje će stići čas socijalne pravde, kao i na Kubi, i cela Latinska Amerika će se osloboditi poretka koji je uništava, kasti koje je eksploatišu, sila koje je sada vređaju i potiskuju“.
Ali, kao i mnogi drugi evropski i latinoamerički intelektualci, razočarao se kada je Kastrov režim 1971. zatvorio pesnika i pisca Heberta Padilju, koji je bio kritičan prema revoluciji. Vargas Ljosa je bio pokretačka snaga iza otvorenog pisma koje su potpisale desetine velikih intelektualaca, uključujući Žan-Pola de Sartra… Osudio je „upotrebu represivnih mera protiv intelektualaca“. Do kasnih sedamdesetih, odlučno se udaljio od progresivne politike, ali je nastavio da osuđuje autoritarizam. Od 1976. do 1979. godine bio je otvoreni kritičar vojnih diktatura u Latinskoj Americi, uključujući i Horhea Rafaela Videle, u Argentini.
Godine 1974, nakon skoro dve decenije života u Parizu, Londonu i Barseloni, Vargas Ljosa se vratio u Peru i, šokirajući mnoge fanove u književnom svetu, izjavio da je privržen neoliberalizmu. Podržao je njegov naglasak na individualnim pravima, slobodnom tržištu i maloj vladi, uprkos činjenici da su vojni režimi širom Latinske Amerike nasilno primenjivali neoliberalizam. (Postao je obožavalac konzervativne ekonomske politike britanske premijerke Margaret Tačer.)
Krajem 1980-ih otišao je korak dalje i osnovao političku stranku Movimiento Libertad, u suprotnosti sa pokušajem predsednika Alana Garsije da nacionalizuje bankarski sistem. Na izborima 1990. godine kandidovao se za predsednika protiv Alberta Fudžimorija, vodeći kampanju o programima štednje i privatizaciji državnih industrija. Za razliku od Nerude, čija je kandidatura Komunističke partije bila u suštini simbolična, i većine drugih pisaca njegove generacije, koji nikada nisu razmišljali da se kandiduju za funkciju, Vargas Ljosa je zapravo imao šansu da bude predsednik.
Ubrzo nakon poraza, ponovo se nastanio u Evropi; tri godine kasnije, plašeći se da će mu Fudžimori oduzeti peruansko državljanstvo, Vargas Ljosa je postao španski državljanin. (Od 1990. pisao je dvonedeljnu kolumnu za El Pais; i i dalje većinu svog vremena provodi u Madridu.)
Do 2021. na izborima je podržavao svakoga ko se kandiduje protiv Fudžimorija, a zatim i svakoga ko se kandiduje protiv Keike Fudžimori, koju je nazvao predstavnikom fašizma. Godine 2002. pokrenuo je Međunarodnu fondaciju za slobodu, istraživački centar koji podržava konzervativne političare i biznismene u Americi. Ipak, 2005. godine, kada je primao nagradu „Irving Kristol“ na Američkom institutu za preduzetništvo, za njegov „doprinos unapređenoj vladinoj politici“, Vargas Ljosa je rekao da su „političke i ekonomske slobode“ nerazdvojive kao dve strane medalje, i pohvalio je Lulu da Silvu, koji je tada služio svoj prvi disciplinski mandat na poziciji predsednika. Sedamnaest godina kasnije, podržavajući Bolsonara, Vargas Ljosa je Lulu nazvao „lopovom“.
Kako objasniti ovu ubrzanu transformaciju? Jedna teorija je da je to samo odraz povećane političke i ideološke polarizacije u regionu.
– On sada podržava totalitarne desničarske pokrete – rekao je De Kastro.
Drugi, uključujući Santjaga Ronkagliola, to povezuju sa opštim „razočaranjem demokratijom u Latinskoj Americi“. Kako je rekao: „S obzirom na to da nordijska demokratija nije moguća“ u regionu, značajan deo društva je zaključio da „mora da izabere vrstu autoritarnosti koju voli“, bilo sa leve ili desne strane.
Drugi se pitaju da li se Vargas Ljosa zaista promenio ili mu je promenljivi kontekst konačno omogućio da u potpunosti izrazi ono o čemu razmišlja već neko vreme. Godine 2010. pohvalio je pokret „američke čajanke“, u čijoj je „utrobi“ pronašao „nešto zdravo, realno, demokratsko i duboko slobodarsko“.
Čak i godinama ranije, 1995, kada je još javno osuđivao autoritarce i sa levice i sa desnice, Vargas Ljosa je pisao da je Timoti Mekvej, koji je bombardovao federalnu zgradu u Oklahoma Sitiju, predstavljao „naglašenu deformaciju, štetnu cistu, pokreta sa duboko demokratskom i rastućom političkom tradicijom koja je sama po sebi nadahnuta, američka slobodarska tradicija, koji je gušio individualnu inicijativu.“
Čak se vodi i debata o tome da li su takve ideje bile prisutne u njegovoj fikciji od samog početka.
Ruben Galo, profesor latinoameričke književnosti na Univerzitetu Prinston, gde je 2015. držao čas o književnosti i politici sa Vargasom Ljosom (i napisao knjigu o tome), ne vidi nikakvu vezu.
– Već mnogo godina postoji drastična razlika između romana Marija Vargasa Ljose i njegovih kolumni. Njegova suštinska politička misao je u njegovim romanima: suptilna, puna nijansi, složena. Kolumne prate konvencije žanra; novinska kolumna mora da ponudi brz, jednostavan i jednostran argument – smatra Galo.
Međutim, peruanska spisateljica Gabrijela Viner kaže:
– Otvaram njegove knjige i svuda vidim rasizam i patrijarhat. Njegovi heroji se ističu po svom individualizmu i agenti su napretka protiv andskog, zajedničkog i domorodačkog sveta, koji se iz njegove perspektive uvek smatrao nazadnim i arhaičnim.
De Kastro se slaže da „cilj“ Vargasa Ljose od početka nikada nije bio „jednakost, već modernizacija“. U „Književnost je vatra“, svom govoru o prihvatanju nagrade „Romulo Galjegos“ 1967, De Kastro je objasnio:
– Vargas Ljosa je rekao da treba da tražimo kraj varvarstva i da uđemo u modernizaciju.
Podsetimo, Ljosa je 2015. godine bio počasni gost naše zemlje, kada je sa tadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, prema pisanju medija, razgovarao o raspadu Jugoslavije i ugledu te nekadašnje države u Latinskoj Americi, emigraciji i istoriji. Nikolić je nobelovcu poklonio knjigu „Hrišćansko nasleđe na Kosovu i Metohiji – istorijsko i duhovno središte srpskog naroda“, a kako su agencije tada izvestile, Vargas Ljosa je zahvalio predsedniku na prijemu i „veličanstvenoj priči o srpskom narodu“, ističući:
– Nisam se susretao sa mnogo predsednika koji tako dobro poznaju kulturu i istoriju. Zaista sam očaran njime“.
Prošle godine, objašnjavajući zašto podržava Hozea Kasta, Vargas Ljosa je tvrdio da je „slučaj Čilea veoma važan jer je to bila zemlja koja je za sobom ostavljala nerazvijenost; to je bila zemlja koja je izgledala bliža Evropi nego nerazvijenom svetu“. Frustriran pobedama kandidata kojima se suprotstavio, Vargas Ljosa je više puta kažnjavao glasače Latinske Amerike zbog njihovog izbora.
– Na izborima nije važno da li su izbori slobodni, već da se izabere ispravno – rekao je on 2021.
U svakom slučaju, Vargas Ljosa je „živeo radeći suprotno od onoga što se od njega očekivalo“, zaključuje Ronkaljolo i zato, „u vremenima kada pisci više nisu bitni“, mi „uvek pričamo o njemu“.
Bonus video: Paolo Koeljo – najčitaniji pisac modernog doba
