0
"Ako želite da napišete autobiografiju, ne možete to da uradite za nedelju dana. To vas poprilično troši. Mnogo je potrebno da bi se ponovo proživele emocije, prijateljstva, usponi i padovi… Jednostavno mi se nije dopadao ceo taj proces", rekao je Mik Džeger, govoreći o tome zašto nikada nije objavio memoare. Međutim, njegova autobiografija bila je spremna još 1983. godine, a njeno objavljivanje povučeno je u poslednji čas.
Priredio: Matija Jovandić
Kit Ričards objavio je „Život“ pre više od decenije, njegova autobiografija odmah je postala svetski bestseler i u vrhu je mnogih lista sa najboljim ikada napisanim knjigama o rokenrolu. U tome da ispriča svoju životnu priču za knjigu legendarnom gitaristi Rolingstonsa pomogao je „pisac iz senke“ Džejms Foks, ali je knjiga tako dobro prihvaćena pre svega zato što se Ričards potpuno otvorio i iskreno govorio o svom burnom životu. Njegova knjiga samo je ponovo potakla pitanje da li će i kada Mik Džeger uraditi nešto slično. On svakako ima šta da ispriča, ali će po svemu sudeći ljubitelji Stonsa i memoara morati da sačekaju, ako se frontmen Stonsa uopšte i reši da memoare objavi.
Malo je nedostajalo da se Džegerova autobiografija nađe na policama knjižara još 1983. godine, samo da se on nije predomislio, pa je ta knjiga ostala jedna od naželjenije iščekivanih „poslastica“ među izdavačima, čitaocima i ljubiteljima rokenrola. Beri Kolmen, nekadašnji muzički kritičar „Gardijana“ i već verzirani biograf bio je pozvan tada da kao „pisac u senci“ dovrši Džegerovu već započetu autobiografiju. Nakon što je Džeger u jednom gostovanju na radiju otkrio da je odustao od knjige, Kolmen se ovih dana javio redakciji svog nekadašnjeg lista i u razgovoru sa novinarom Dejvom Simpsonom otkrio zašto ona nikada nije objavljena i šta je pisalo u rukopisu koji je dobio da sredi.
Kolmen pamti dan kada ga je pozvao urednik iz izdavačke kuće „Vajdenfild end Nikolson“, rekao mu da imaju problem i da hitno dođe. Pomislio je da je „očigledno nešto pošlo po zlu“, a kada se pojavio, suočio se sa grupom ljudi koje je nazvao „delegacijom“ i oni su mu rekli da je Mik Džeger vratio milion funti avansa pošto očigledno ne uspeva da završi autobiografiju.
Izdavač je znao da Kolmen piše brzo i da je za samo 10 nedelja napisao biografiju šampiona motociklizma Kenija Robertsa, pa su ga pozvali da uradi šta može i spase celu stvar, jer je i izdavačka kuća ušla u veliki finansijski rizik i pretila joj je propast.
„Priča koja je meni ispričana je da je on odlazio na mnogo žurki sa poznatima i sretao ljude kao što je Majkl Džekson, pa je na kraju izgubio nit. Ne znam da li je to bilo zbog pritiska oko knjige“, priča Kolmen za „Gardijan“.
Sam Džeger je pre nešto više od godinu dana u emisiji Meta Evereta na radiju BBC setio se pisanja autobiografije i naveo je da tako nešto ni danas ne želi da uradi.
„Kada sam konačno počeo da se upuštam u to, nisam uživao u ponovnom proživljavanju svog života. I prosto sam rekao: ne mogu da se gnjavim time i vratio sam novac. Ako želite da napišete autobiografiju, ne možete to da uradite za nedelju dana. To vas poprilično troši. Mnogo je potrebno da bi se ponovo proživele emocije, prijateljstva, usponi i padovi… Jednostavno mi se nije dopadao ceo taj proces“, rekao je Džeger.
Kolmen kaže da je priča ipak nešto složenija od one kakvu je Džeger otkrio javnosti, ali da je siguran da ništa od toga što je Mik rekao nije svesno pogrešno.
„Samo mislim da ni on sam ne zna šta se sve događalo“, kaže uz osmeh.
Kolmen je tri godine pre nego što je pozvan u „spasavanje“ knjige, pisao o Stonsima i njihovoj svirci u Mančesteru kao muzički kritičar „Gardijana“. Džeger se, srećom, nije toga sećao, pa je Kolmen odleteo u Njujork, gde ga je čekao računar, što je te 1983. godine bila retkost. Bio je to prvi put da je video kompjuter. I dok je prvi „pisac iz senke“ te knjige bio smešten u otmenom hotelu, Kolmen se obreo u nečemu što opisuje kao „spremište za metle sa pogledom na kanalizacione cevi“. A onda je i saradnja sa prvim „piscem iz senke“ izostala.
„Jednom smo porazgovarali, a onda je prestao da se javlja na moje pozive. Izdavač mi je potom rekao da ima ugovor za tržište u Americi, ali da je potrebno da knjigu završim za dve nedelje ili ceo posao otpada“, priča Kolmen. A onda je, kaže, shvatio i da su postojali samo delovi rukopisa.
„Dva poglavlja bila su manje-više završena. Ostalo je bila gomila transkripta intervjua i nije bilo ničega što je imalo veze sa bliskom prošlošću. Povezivanje svega toga u smislenu celinu bilo je jezivo iskustvo“, opisuje on šta je zatekao, dodajući da je nesuđena knjiga zahtevala „užasan nivo koncentracije“.
„Pisac iz senke“ otkriva „Gardijanu“ da su transkripti intervjua pokrivali ključne periode u Džegerovom životu: odrastanje u Dartfordu u Kentu, susret sa Ričardsom na stanici u tom gradu, čuveno hapšenje zbog droge 1967. i užas na festivalu u Altamontu dve godine kasnije, kada su „Anđeli pakla“, angažovani kao obezbeđenje, izboli i pretukli do smrti osamnaestogodišnjeg Meredita Hantera. U dokumentarcu „Gimme Shelter“ postoji scena u kojoj pevač Stonsa gleda snimak incidenta i deluje potreseno do srži, ali u rukopisima nije bilo ni traga njegovom razmišljanju o tome.
„Sve velike stvari bile su tu, samo prosto ništa interesantno nije bilo rečeno. Sve vreme u tim transkriptima provejavao osećaj da se Mik suzdržava ili pokušava da ne povredi nečija osećanja“, opisuje Kolmen.
Ipak, uspeo je nekako da sredi rukopis i pošalje ga na vreme, iako mu je cela noć bila potrebna da ga iskopira na štampaču „veličine kofera, sa vlažnim peškirima na vratima, jer je hotelsko obezbeđenje stalno dolazilo zbog žalbi na buku“. Lord Vajdenfeld lično ga je pozvao telefonom da mu čestita na tome što im je spasao posao, ali je poziv umesto njega primio potrčko u hotelu.
Ali Džeger je tada već počeo da se hladi od cele ideje. Kolmen priča da je u razgovorima sa Džegerom koji su usledili tek po završetku knjige upoznao čuvenog Stonsa sa mnogo humanije strane od one predstavljene u rukopisu. Pevač bi pozvao pisca dok je „pisao pesme i gledao kriket“ da bi otkrio zajedničko zanimanje u detinjstvu za motociklizam.
„Rekao mi je da je gledao trke u Kristal palasu kad je bio dete i izdeklamovao je imena svih vozača iz pedesetih godina. Opisao je dečaka koji je bio na putu da postane ser Mik. Stvari koje bih voleo da sam imao i mogao da stavim u knjigu“, priča Kolmen.
I dok je pisac u tim telefonskim razgovorima stekao utisak da je rok legenda „šarmantna, zainteresovana i iskrena osoba“, sastanak licem u lice sa predstavnicima Stonsa spustili su zavesu na objavljivanje memoara.
„Mnogo smo pričali o tome da li želi da nastavi ili da li bi hteo da to uradimo ponovo, ali drugačije. Mik me nije krivio. Samo nije hteo da to uradi“, navodi Kolmen i ističe i danas da se Džeger poneo sa uvažavanjem i časno.
„Mislim da je poštovao publiku time što nije hteo da im pruži nešto obično o svom neobičnom životu. Živeo sam sa ovom pričom 38 godina donekle frustriran, ali na neki način ona govori više o Miku nego bilo šta drugo što bi se pojavilo u nekakvoj osrednjoj knjizi. Trebalo je da neko bude u stanju da sa Mikom govori kao neka vrsta terapeuta, da priđe njegovom životu sa strane. Umesto toga, završili smo sa nečim što je bilo nedovoljno za Mika Džegera“, tvrdi on.
Pre nekoliko godina, podseća Simpson, pojavile su se tri stranice, navodno iz nikad objavljene knjige, na aukciji. Kolmen kaže da ih ne prepoznaje iz rukopisa na kom je radio.
„‘Počeo sam da se seksam kao patke u vodi?’ Ne mogu da zamislim Mika da priča tako. Bio je mnogo dostojanstveniji“, navodi on primer.
A onda je, 2017 godine, izdavač Džon Blejk ustvrdio da ima rukopis od 75.000 reči, memoare koje je opisao kao „rokenrol ekvivalent svicima sa Mrtvog mora“.
„Mik tu govori o kupovini istorijski važne vile Stargrouvs dok je bio pod dejstvom esida i da je isprobavao da živi kao jahač konja u prirodi. Pošto nikada pre toga nije jahao konja, skočio je na pastuva, dok je on njištao i rzao ‘kao Ferari'“, naveo je taj izdavač.
Kolmen se, opet, ne seća ni takvih anegdota, ali ih je Džegerov menadžment potvrdio kao tačne, pa priznaje da je moguće da Blejk zaista ima jednu kopiju tog rukopisa. Ili je onaj rukopis koji je on sređivao „možda doradio pisac u senci pisca u senci pisca u senci“.
