1
Stalno me pitaju: imamo li mi našeg Benksija, a moj odgovor je ne. Ali, ne zato što nemamo sposobne, inteligentne i kvalitetne umetnice i umetnike koji rade na ulicama, već zato što je situacija u Srbiji potpuno drugačija u odnosu na Evropu, kaže za Nova.rs Ljiljana Radošević, istoričarka umetnosti koja se već dve decenije bavi istraživanjem grafita i strit-arta u nas.
I možda nemamo srpskog Benksija, međutim Ljiljana Radošević ocenjuje da je grafiti i strit-art scena na ovim prostorima veoma jaka:
– Grafiti scena nam je uvek bila dosta dobra, a strit-art scena se osnažuje od 2006. godine. I jedna i druga funkcionišu prilično dobro i rekla bih da su apsolutno na jednom evropskom nivou, u vrhu. Ne zato što je scena velika, već zbog toga što je kvalitet dosta visok. Umetnici i umetnice koji rade na našim ulicama stvaraju nešto zaista dobro – ističe za naš sajt istoričarka umetnosti, koja je istraživanjem naše „ulične scene“ počela da se bavi još 2000. godine.
Iako su se prvi grafiti na našim ulicama pojavili još osamdesetih godina prošlog veka, zvanična grafiti scena nikla je u Beogradu, i to u Bloku 45 krajem 1995. godine, u deceniji koja je simbol društvenog haosa, raspada države, sankcija, ratova, u vremenu kada je politika preuzela sve medije i upravljala svime što se u našim životima dešavalo. Upravo zbog toga naša scena ima, kako primećuje Radoševićeva, jedan specifikum:
– Kod nas postoji trend od pojave grafiti kulture da se o političkim stvarima ili ne razgovara, a ako se i raspravlja, onda se to radi svedeno. Sveopštem haosu umetnici su se suprotstavili time što su rešili da se izoluju iz toga. Poenta je bila da ne žele da pričaju o politici i da se aktiviraju na taj način, već da izbace sve što je vezano za politiku iz svog stvaralaštva. Pošto nam se od tada dešava 1999. i bombardovanje, pa ubistvo Đinđića 2003, zatim ulazak liberalnog kapitalizma koji je poremetio sve, a onda stvaranje novih političkih frakcija i turbulencija, nismo zapravo imali period mira da se odmorimo i razmislimo. I taj otpor prema političkom angažmanu i dalje postoji. Ukoliko i postoji neka vrsta diskusije o našim socijalnim prilikama u uličnoj umetnosti, ona je uglavnom usmerena na ekologiju, reinterpretaciju ženskog pitanja, na manjinske zajednice – priča naša sagovornica.
Već neko vreme istoričarka umetnosti sa kolegom Aleksandrom Đorđevićem organizuje „Street Art Walks“. Uglavnom vikendima rade ture, ili kako ih naziva predavanja na otvorenom, na kojima posetioce pokušavaju da nauče da gledaju grafite i strit-art:
– U tim predavanjima na otvorenom mi im objašnjavamo kako se razvila grafiti kultura, šta je tag, šta je pis, šta je trou ap… Približavamo im način na koji se razvio strit-art, kako funkcioniše, šta određeni umetnici ili umetnice žele da kažu svojim radovima – pojašnjava naša sagovornica, a ture organizuju diljem Beograda, od donjeg i gornjeg Dorćola, preko novobeogradskih blokova, do Topčidera.
Kao neko ko se više od dve decenije bavi proučavanjem ulične umetnosti, srpsku, naročito beogradsku grafiti i strit-art scenu zna „u prste“.
– Kod nas je trenutno radno aktuelno oko 35 umetnika, i muškaraca i žena. Ranije smo imali jako mali broj umetnica koje su se time bavile, dve-tri. A trenutno imamo kritičan broj žena koje se bave umetnošću na ulici – desetak. I to je dosta značajan procenat, ako uzmemo u obzir sve aktivne umetnike koji se bave strit-artom – kazuje istoričarka umetnosti sa kojom smo se sreli baš na festivalu koji je u fokus stavio žensko stvaralaštvo „All Girls Street Art Jam„.
I dok su umetnice iz pet zemalja, danas, na kraju drugog izdanja festivala, finiširale murale u bašti Dorćol platza, započete u petak, Ljiljana Radošević ukazuje na značaj ovakve manifestacije:
– Žensko stvaralaštvo na svim nivoima umetnosti nije toliko zastupljeno i zato ga treba svuda posebno predstaviti. Ne samo zato što su to stvorile žene, već i zbog toga što one imaju određene tehnike koje koriste, specifične tematike kojima se bave, stilski nude nešto drugačije od onoga što već postoji na ulici. Umetnice doprinose sceni, omogućavaju da se razvija u drugačijem pravcu i svojim radom i energijom donose nešto novo i zato treba pričati o njima.
Nije samo „srpski specijalitet“ da postoji daleko manji broj umetnica koje se bave strit-artom u odnosu na umetnike:
– To je prisutno svuda u svetu kada su u pitanju grafiti i strit-art. U grafitima je još drastičnija slika razlika. Poenta je u tome što je jako teško raditi na ulici. Stvar je ličnog izbora da li je neko spreman da se toliko žrtvuje i izlaže svakakvim uticajima, ne samo vremenskim. Strašno je naporno raditi u uličnim uslovima, a još treba vući sve materijale sa sobom, biti spreman da se radi i u toku noći, i u ranim jutarnjim satima…
Govoreći o razlici između muškog i ženskog uličnog stvaralaštva primećuje tendenciju da se žene bave, uglavnom, ženskim pitanjima. Najčešće na svojim delima reinterpretiraju to šta je žena, kako se doživljava, funkcioniše u društvu, koje su to sve ženske uloge i na koji način mogu da promene svoje role u društvu:
– Žena nema samo jednu ulogu – da je nečija supruga, majka ili sestra. Jako je širok dijapazon uloga koje žena ispunjava u društvu. Te stvari treba osvestiti i pričati o njima, a od svih umetnica koje su trenutno aktivne, svaka to radi na sebi svojstven način. Kada vidite radove TKV, svesni ste da ona predstavlja jake žene. Radi ili svoje autoportete, ili portrete žena koje su joj bili uzori ili ih ceni kao umetnice. Potpuno je različit kolektiv „Kriške“, gde su Tijana Tri i OH Barbara koje se bave reinterpretacijom ženskog stvaralaštva i toga šta su u stvari žene i na koji način doprinose društvu. Sjajno je i to što su žene solidarne međusobno, što je pokazao „All Girls Street Art Jam“. Atmosfera je značajno drugačija kada su aktivne samo žene. Ne kažem da je bolja ili gora, ali postoje razlike koje treba prepoznati i uvideti doprinos žena.
Zato Radoševićeva pominje i kako je jedna od umetnica, učesnica „All Girls Street Art Jam“ Jana Danilović učestvovala u organizaciji festivala „Rekonstrukcija“:
– Pored toga što se trude da prikažu umetnice i umetnike, imaju aktivistički momenat, i žele da se povežu sa komšilukom u kome stvaraju. Da se komšiluk upozna sa ljudima koji stvaraju na ulici, sa njihovom umetnošću i da ljudi imaju slobodu da priđu, razgovaraju, kažu šta im se sviđa, šta ne…
Podseća i da organizatorka „All Girls Street Art Jam“ TKV još od kada je počela da se bavi strit-artom radi i radionice na kojima edukuje ljude kako da koriste stensile i svojim angažmanom doprinesu našoj umetničkoj sceni, i promene neke stvari:
– Pre nekoliko godina radila je sa devojčicama starosti od 8-12 godina i zajedno su oslikali veliki mural pored Muzeja nauke i tehnike, koji je za temu imao recikliranje i ekologiju. Devojčice ne samo što su bile angažovane, već ih je osnažila, podržala da shvate da i one to mogu i da to nije ništa strašno. I još su se bavile temama koje su značajne za Srbiju danas. Čini mi se da su žene mnogo spremnije da se uhvate ukoštac sa društvenim problemima, o kojima se nerado priča i da ukažu na njih i na način na koji možemo da ih rešimo. Nisu tu da samo upere prstom i kažu – ovo nije u redu, već se angažuju na tome da edukuju i poguraju sve ljude da počnu da razmišljaju – zaključak je Ljiljane Radošević.
