0
Najznačajniji materijal iz života Ernesta Hemingveja otkriven u poslednjih 60 godina, nalaze se u novoj arhivi koja je nedavno otvorena za naučnike i javnost na Univerzitetu Pen Stejt. Nazvan "Kolekcija Ernesta Hemingveja Tobija i Beti Brus", materijal obuhvata četiri neobjavljene kratke priče, nacrte rukopisa, stotine fotografija, snopove prepiski i kutije ličnih stvari za koje stručnjaci kažu da će preoblikovati percepciju javnosti i naučnika o umetniku čiji su život i rad definisali jednu epohu.
U kratkoj priči od tri stranice bez naslova, Ernest Hemingvej prikazuje F. Skota Ficdžeralda kao otrcanog boksera koji napušta ring pretučen i unakažen, ali na kraju pobeđuje. On skicira roman koji nikada neće napisati, „A New Slain Knight“ nazivajući ga „pikaresknim romanom za Ameriku“ koji će pratiti njegovog protagonistu kroz bekstvo iz zatvora, pljačku banke…
U uniformi američkog Crvenog krsta, osmehujući se u kameru, 18-godišnji Hemingvej se gura u rovu sa italijanskim vojnicima tokom Prvog svetskog rata, samo nekoliko dana pre nego što je ranjen od minobacačke granate i mitraljeske vatre, iskustvo koje ga je inspirisalo da napiše „Zbogom oružje“. A u beležnici iz 1926. nalazi se na tri stranice meditacija o smrti i samoubistvu – 35 godina pre nego što je sebi oduzeo život…, prenosi ekskluzivno „Njujork tajms“.
Karl Ebi, predsednik Fondacije i društva Ernesta Hemingveja, rekao je da je „zaista oduševljen“ obiljem materijala umetnika najpoznatijeg po delima kao što su „Sunce se ponovo rađa“ i „Starac i more“, depeše iz Drugog svetskog rata i Španskog građanskog rata i njegove ličnosti veće od života kao velikog pijanca, velikog i vrednog pisca autsajdera.
– Hemingvej je osmislio modernu američku prozu i kratku priču. Njegovo najbolje delo je duboko dirljivo i bogato značenjem i psihološkom složenošću – kaže Ebi, profesor engleskog na državnom univerzitetu „Appalachian“ i dodaje:
– Činilo se da živi u epskim razmerama, u fascinantnim vremenima, na fascinantnim mestima, a pošto je tokom svog života bio mitologizovan, njegova javna slika do danas – u dobru i zlu – zadržava svu privlačnost i moć mita. Ovde ima dovoljno novog materijala da generiše nove biografske i interpretativne uvide u godinama koje dolaze.
Godinama je većina Hemingvejevih naučnika mogla samo da priča o Brusovoj kolekciji, ne znajući njen tačan sadržaj ili čak lokaciju. Ono što su znali jeste da je 1939. godine, nakon što se njegov drugi brak raspao, Hemingvej, „ozloglašeni pacov“, ostavio svoje stvari u skladištu „Sloppy Joe’s“ bara, njegovog omiljenog mesta u Ki Vestu na Floridi i mnikad se nije vratio da ih pokupi.
Nakon Hemingvejeve smrti, njegova četvrta žena, Meri Velš Hemingvej, pregledala je materijal, spakovala šta je htela, a ostalo dala dugogodišnjim prijateljima, Beti i Teli Oto Brus, poznatim njegovim prijateljima kao Tobi. Tobi Brus je godinama bio deo Hemingvejevog užeg kruga, ne samo kao njegova desna ruka, već i kao njegov izvođač radova, mehaničar i ponekad šofer.
Gomila materijala je decenijama provela nekatalogizovana u kartonskim kutijama i kontejnerima za skladištenje municije, preživevši uragane i poplave. Pre mnogo godina, Beti i Tobijev sin, Bendžamin Brus (poznat kao Dink) i lokalni istoričar Bruster Čemberlin, počeli su da prave inventar ulova u konsultaciji sa Hemingvejevom naučnicom Sandrom Spanijer.
Ovde su, usred karata za borbu bikova, čekova, isečaka iz novina i pisama njegovog advokata, članova porodice i prijatelja poput pisca Džona Dosa Pasosa i umetnika Žuana Miroa, otkrili umrljanu braon svesku. Unutra je bila Hemingvejeva prva poznata kratka priča, o izmišljenom putovanju u Irsku, napisana kada je imao 10 godina.
Kada je to otkriveno 2017. godine, Dink Brus je za Njujork tajms rekao da se nada da će kolekcija njegove porodice naći stalni arhivski dom. Tako je mislila i Spanijer, generalni urednik „Hemingway Letters Project“ i profesor engleskog u Pen Stejtu. Narednih pet godina radila je na tome da arhivu donese univerzitetu, koji ju je otkupio u oktobru 2021. za neotkrivenu sumu.
– Imala sam osećaj odgovornosti da ovo ostvarim, i kao neko ko je imao neverovatnu naklonost i poštovanje prema Dinku i Brusteru, ali i kao naučnik. Ovo je rudnik zlata za naučnike – kaže Spanijer.
Arhiv obuhvata Hemingvejev život i čak se proteže i posle njegove smrti. U jednoj kutiji, koja je majčinim rukopisom označena kao „Ernest’s baby treasures“, nalazi se pramen njegove kose, kožne čizme za bebe i glava njegove omiljene igračke „Doggie“, sa kojom je spavao do 6 godina. U drugoj fascikli, telegram traži od Tobija Brusa da bude nosilac sanduka na sahrani pisca. Tu je i Hemingvejeva uniforma američkog Crvenog krsta – ona koju nije nosio kada je ranjen, a koja leži u kutiji namenjenoj za venčanicu.
– Ako gledamo samo iz ugla da sam obožavatelj, naježim se kada dodirnem njegovu uniformu iz Prvog svetskog rata ili listam njegova pisma. Samo da dodirnete papir, postoji električna veza do koje dolazite lično, kao i intelektualno kao naučnik – kazala je Spanijer.
U jednom novootkrivenom pismu leta 1945. Hemingvej piše Brusu o svom sinu Džeku, po nadimku Bambi, koji je pušten iz nemačkog logora za ratne zarobljenike tokom Drugog svetskog rata.
– On je o.k. Rane su bile dosta teške. Jedna na ramenu u koju bi mogao da staviš pesnicu. Još jedan metak je prošao kroz podlakticu, a treći kroz drugo rame. Šest meseci nije imao ništa osim supe i pakleno je vreme bilo – napisao je Hemingvej.
Najzanimljiviji deo arhive potiče iz beležnice od 6. marta 1926. godine.
– Kada se osećam slabo, volim da razmišljam o smrti i različitim načinima umiranja i mislim da bi verovatno najbolji način, osim ako ne možete da se dogovorite da umrete na neki način dok spavate, bio da izađete iz broda noću – napisao je Hemingvej. Naučnik Karlos Bejker citirao je ovaj odeljak u svojoj biografiji iz 1969. „Ernest Hemingvej: Životna priča“, a sama beležnica je godinama bila skrivena. Ono što Bejker nije uključio u svoju knjigu je jednako veličanstveno.
Hemingvej istražuje različite načine smrti na tri stranice, pišući:
– Toliko godina sam se plašio smrti i veoma je udobno biti bez tog straha. Naravno, može se ponovo vratiti u bilo kom trenutku.
Hemingvej je napisao ove odlomke dve godine pre nego što se njegov otac ubio, što sugeriše da su samoubilačke ideje autora počele ranije i da su možda dublje nego što su naučnici znali. Godine 1961. pisac, dobitnik Pulicera i Nobelove nagrade, ubio se iz puške u svojoj kući u Kečamu, u državi Ajdaho, samo nekoliko nedelja pre svog 62. rođendana.
Međutim, kako piše „Njujork tajms“, kolekcija nije samo mrak i beznađe.
Na seriji fotografija iz februara 1936, Hemingvej sudi znojavim tinejdžerima u boks meču tokom „Nedelje radosti“ u čast kubanske nezavisnosti. Na drugim, on se ceri sa kolegom piscem Sinklerom Luisom tokom slučajnog susreta 1940. Može se videti kako sija na negativima sa svog venčanja sa svojom prvom ženom, Elizabet Hedli Ričardson 3. septembra 1921. u Mičiganu.
Kolekcija ne samo da omogućava pristup stvarima koje je Hemingvej pisao, dodirivao i nosio – ona takođe omogućava naučnicima da vide kroz njegove oči.
Postoje desetine sićušnih snimaka veličine dva sa tri inča koje je Hemingvej napravio na svom safariju 1933-34 u Britanskoj istočnoj Africi (sada Kenija) i Tanganjiki (sada Tanzanija). Svojom Graflex kamerom, Hemingvej je snimio žirafe na afričkim ravnicama, par slonova opreznog izgleda u grmlju i neobjavljen snimak svoje druge žene, Polin Fajfer, kako posmatra pejzaž sa svojim vodičima. Hemingvej je zabeležio putovanje u seriji članaka za časopis „Eskvajer“, a ono je poslužilo kao osnova za njegovu publicističku knjigu iz 1935. „Zelena brda Afrike“.
– To je mali bljesak putovanja kroz vreme. Istorija oživljava na trenutak. Možete tačno da vidite šta je on doživljavao određenog dana – kaže Spanijer.
Jedno od najzabavnijih otkrića je kratka priča o Ficdžeraldu kao izmišljenom borcu. Nadobudni Kid Fic pobeđuje u svom meču i „pojavio se u dobrom stanju posle svoje naporne bitke“, piše Hemingvej. „Njegovi jedini tragovi bili su kila, nepostojeći nos i dva crna oka“.
Poznato je da su Hemingvej i Ficdžerald imali vezu koja bi se mogla eufemistički opisati kao „komplikovana“. Upoznali su se u Parizu 1925, neposredno nakon što je Ficdžerald objavio svoje remek-delo „Veliki Getsbi“. Iskusniji pisac, Ficdžerald se zalagao za Hemingvejevo delo, nudeći mu savete za karijeru i uređivanje. Upoznao je Hemingveja sa svojim urednikom Maksvelom Perkinsom u časopisu „Charles Scribner’s Sons“ koji je na kraju objavio njegova najvažnija dela. Prijateljstvo se, međutim, pogoršalo kako se Ficdžeraldova zvezda gasila.
Ficdžerald je takođe pretrpeo sramotu što je prvi umro, a Hemingvej je u svojim memoarima „A Moveable Feast“ napisao da je Ficdžeraldova žena, Zelda, kritikovala veličinu njegove muškosti. Hemingvej je, prema njegovim pričama, morao da uveri Ficdžeralda da je savršeno normalan. Ali, ova bokserska priča je razigrana i ljubazna. Hemingvej postavlja Ficdžeralda kao mladu boksersku zvezdu koja „zaslužuje da se rangira“ sa drugim „bokserima“, uključujući Batlinga Miltona (Džon Milton), K.O. Kits (Džon Kits), Spajk Šeli (Persi Šeli) i Divlji mačak Vordsvort (Vilijam Vordsvort), između ostalih.
– To je ismejavanje Ficdžeraldove nesposobnosti u fizičkim stvarima – rekao je Kirk Karnat, profesor i predsedavajući na engleskoj katedri na Univerzitetu Troi u Alabami, koji je i izvršni direktor Društva F. Scott Ficgerald.
– Hemingvej je očigledno osećao da je nadmašio Ficdžeralda i u literarnoj i u fizičkoj muževnosti – dodao je – Ali na neki način, to je čudno priznanje zablude. Kasnije u životu, Hemingvej bi tvrdio da bi mogao da izvede svetski poznate pisce u ring sa istom vrstom nesvesnosti koju pripisuje Kidu Ficu ovde dok mu razbijaju nos.
Pošto priča nema datum, teško je postaviti njeno mesto u njihovom prijateljstvu, iako Kurnat misli da bi to moglo biti povezano sa poznatim svađama između njih dvojice.
Godine 1929, Ficdžerald je merio vreme u sparing meču između Hemingveja i kanadskog romanopisca Morlija Kalahana, koji je godinama ranije služio kao osoblje u The Toronto Staru sa Hemingvejem. Meč je, međutim, postao krvav i poprimio je ozbiljniji ton kada je Kalahan zadao nekoliko udaraca. Hemingvej, koji je sebe smatrao dobrim bokserom, tvrdio je da je pretučen tokom dodatnog minuta u rundi jer je Ficdžerald izgubio pojam o vremenu.
– Hemingvej nikada nije preboleo taj dodatni minut – rekao je Kernut – Kasnije ga je produžio na 13 minuta.
Druga dva fragmenta Hemingvejeve priče su priče u stilu „Alise u zemlji čuda“ – u kojima se zapravo pojavljuju Alisa, Tvidlidi i Tvidledum – koji divljački ismevaju „New deal“ predsednika Frenklina D. Ruzvelta. Na deset stranica nepovezanih priča ismeva ekonomsku politiku F.D.R.-a.
– Delovi ’Alise’ nas podsećaju ne samo na to koliko je Hemingvej bio protiv toga, već i na to koliko je mogao da se zabavi igranjem reči – rekao je Karnut.
Arhiva se otvara u trenutku kada Hemingvej uživa malu kulturnu renesansu. Prošle godine je bio tema raskošnog, trodelnog dokumentarca Kena Bernsa i Lin Novik, a „Simon & Schuster“ su izdali proširena bibliotečka izdanja njegovog dela. Hemingvej nastavlja da inspiriše filmove, stripove, podkaste i TV emisije. Njegov poslednji nesnimljeni roman „Preko reke i u šumu“ snimljen je u Veneciji u jeku pandemije Covida, a glavnu ulogu igra Liv Šrajber. A Robert Zemekis, režiser filmova uključujući „Forrest Gump“ i „Cast Away“, pristao je da režira ograničenu televizijsku seriju zasnovanu na Hemingvejevom životu.
Kako sve više njegovih ranih radova dolazi u javno vlasništvo i njegova izloženost novim čitaocima raste, ovi materijali će nesumnjivo doprineti Hemingvejevoj zaostavštini. Oni bi mogli da pomognu da se uobliči lik koji je postao žrtva muškog mita.
Deo tog mita ukazuje na mračniju stranu Hemingveja – zloćudnu kompetitivnost, antisemitizam i vulkanski temperament – koja često zasenjuje njegov rad i čini ga momkom sa plakata toksične muškosti. To takođe može zamagliti potpunije razumevanje Hemingvejevog života koji uključuje generacijsku borbu sa depresijom, traumom mozga i autorovim sopstvenim rodnim identitetom – sve aspekte Hemingveja detaljno opisane u nedavnim studijama. Piše da je istraživao rodne promene sa sve četiri svoje žene i nazivao se Marijinom „devojkom“ tokom njihovog braka, a periodično se oblačio kao žensko i sebe nazivao „Ketrin“ (Catherine i Kathrine).
– Hemingvej kojeg poznajete iz srednje škole nije Hemingvej kakvog danas poznajemo – rekao je Ebi, predsednik Fondacije i društva Ernesta Hemingveja i dodao:
– Hipermačizam je bio stvaran, ali je bio manje od polovine slike. Hemingvejeva seksualnost i rodni identitet bili su mnogo fluidniji i složeniji nego što šira javnost shvata. Čovek je bio hiljadu puta interesantniji i nijansiraniji nego što mit sugeriše. Dok će budući naučnici kopati arhivu kako bi otkrili tajne i uvide, čak je i površni pregled materijala impresivan. Spanijer je rekla da je proces označavanja i datiranja predmeta „bio baš kao lov na uskršnja jaja“.
Postoji i ček od 10 dolara za Arnolda Gingriča, suosnivača časopisa „Esquire“, da izmiri opkladu u boksu, kao i ceo Hemingvejev ribolovni dnevnik iz 1934-35. koji uključuje šta je radio, šta je video i sa kim je bio . Arhiva uključuje dva delimična kucana pisma za njegovo publicistično delo iz 1932. o borbi bikova, „Smrt popodne“. U jednom izdvojenom odlomku, Hemingvej zamišlja čitaoca koji se pita da li je prikladno pisati o zabavi poput borbe bikova uz pretnju građanskog rata u Španiji, kada su drugi pisci usmeravali pažnju na politiku.
Sve je ovo dovoljno da su naučnici fascinirani i da se decenijama zaokupe.
– To pokazuje njegovu genijalnost kao umetnika, ali i njegov svakodnevni život. Obično je on jednodimenzionalni lik u pop kulturi, ali ova arhiva dodaje dubinu, nijansu i složenost našem znanju o Hemingveju, tako da on nije nekakav lik iz crtanog filma ili sa postera. Svi artefakti osvetljavaju jedni druge. Svaki predmet priča posebnu priču – zaključila je Sandra Spanijer.
Bonus video: Paolo Koeljo – najčitaniji pisac modernog doba
