Spektakularan tekst Džonija Štulića: Uporno moje našim zove

Legendarni vođa "Azre", Branimir Džoni Štulić, koji godinama živi u dobrovoljnoim izgnanstvu u Holandiji, još jednom se pisano obratio javnosti putem Jutjub kanala Petrović Petar. U svom stilu, kombinujući pisma kojima se narodi na Balkanu služe, Džoni je ovog puta lucidno i oštro analizirao svog nekadašnjem bubnjara Borisa Lajnera i njegovu knjigu "Sve bio je ritam".

Štulić optužuje Lajnera da krivotvori njihovu zajedničku prošlost iznoseći netačne podatke i pripisujući tuđe uspehe sebi, te svoje jutjub obraćanje naslovljava: „Uporno moje  našim zove, a po istom obrascu zauzvrat mi pripisuje svoje zverske osobine“.

Tekst u kojem Džoni Štulić u stihu govori o Lajneru i njegovj knjizi prenosimo u celosti:

UPORNO MOJE NAŠIM ZOVE, A PO ISTOM OBRASCU

ZAUZVRAT MI PRIPISUJE SVOJE ZVERSKE OSOBINE

(piše Branimir Štulić)

A tako i Lajner izda kњižicu pod naslovom Sve

bio je ritam, dakako Џonijev, jer ne samo da sam

forte tê grube i vulgarne bљuvotine, nego je i

doslovno moj ritam svirao, koji sam pronalazio

i њemu postavљao, mimo toga što sam sve plaćao

i zverovu opsednutom nezajaznim kompleksima

bitisaњe omogućavao, da ne spomiњem ime,

jer na teatarskim pozornicama svi primećuju

glasnika ili majmuna za razliku od kraљa. Tek

libido je srž tog uratka. Međutim, otkako znam

њegove domete, i premda je životiњa, ipak

moram reći da je sve to, barem što se mene tiče,

mornarska priča, pogotova zato što mu je život

prazna ploča, budući je bio i ostao nula.

A takva su mu i iskustva, koja nadoknađuje

lažima. Imenovaću tê nepostojeće zgode.

Lajner navodi punih deset godina odanosti

(plaćene), ča se nominalno rasteže od sedamdeset

devete do maja osamdeset druge – tri godine

i pet meseci. Drugi deo je od jula osamdeset
treće do kraja februara osamdeset četvrte,

osam meseci, dakle, četiri godine i mesec

dana. Zatim provede sa mnom u Holandiji godinu

i po, i godinu i dva meseca osamdeset sedme

i osme – od jula osamdeset sedme do septembra

osamdeset osme. Ukupno šest godina i devet

meseci. Nije deset. Laže i zna to veoma dobro.

No u stvarnosti je to godina i po u Holandiji,

plus godina i dva meseca sveg ostalog u Jugi

– nastupa, proba, snimaњa, dakle, viđeњa na dnevnoj

bazi – sve zajedno uvrh glave dve godine i osam

meseci. A u Holandiju ga uzeh samo zarad

održavaњa svoje sviračke forme, a ne da uspem

na Zapadu, kako on proda tu priču, ktome ne samo

da mu je sve bilo plaćeno i da je živeo kao

bubreg u loju, već mi je i puno novca ukrao,

budući se kao lopov rodio. A uhvatih ga

i kako mi krivotvori potpis šaљući dopise

u moje ime. Majmuna možeš naučiti svirati

i pevati, međutim, ne možeš od њega čoveka

načiniti, niti imade potrebe, sve da je I

Krapinski pračovek, a baš takav je Lajner, koji čak

i to prezime ukrade, budući se rodi kao

kopile. Loše je karme i sve oko њega stradava,

dabome. Nadaљe, ja nisam tekliča Pađena k

њemu slao – postavu sam posle zadњeg nastupa na

Šalati raspustio, i on je mesecima znao

da je izvisio, otkako ga očima videti

nisam mogao, pretpostavљam da je kasnije Pađena

na svoju ruku pitao o čemu se radi i taj

odgovor čuo. Niti je tâ turneja Zadovoљštine,

osamdeset sedme/osme uopšte bila nesretna,

niti je atmosfera u sastavu bila loša zbog

kritičara i menaџera; Lajner je kao bubњar

odavno bio mrtva riba, sve otkad mu prestadoh

deonice postavљati, niti je u četvorci bilo

potrebe za tim, mimo toga što nikakve veze sa

glazbom nema. U trojci mi je trebao bubњar poput

onog iz Mapeta po imenu Enimal, i tako

sam komad režirao, odnosno aranžirao. Kad se

komad uљudio, Lajner je kao riba na suvom

ostao, što je ovim kњiževnim uratkom potvrdio.

U sledećoj sličici pomiњe zgodu iz Љubљaњe,

februara sedamdeset devete, međutim, sastav

Aerodrom nije sa Azrom bio tom prilikom, nego

tačno godinu dana kasnije. Sećaњe ga ne služi

najboљe, što neprekidno pokazuje. A tako I

u trećoj crtici stavљa bosanske tehničare u

osamdeset prvu umesto u osamdeset treću.

 

Petu pričicu o menaџeru završava navodom

da je taj u dramatičnom noćnom susretu na mostu,

ispod kojega se propiњalo i pjenilo more,

donio aktovku punu naše love.Ja o tome

ništa ne znam, mora da je laž, pošto sam ja vodio

posao i niko drugi. Uostalom, sve to o zmiji,

kao i o tom menaџeru, dozna od mene. Idi!

 

U sledećem umetku Sjemeništarka Jedan gadno

i grubo laže. Niti je on meni ikad ikakve

cure dovodio, niti sam ja ikad išta s њima

po svlačionicama imao, niti sam ikad pred

Lajnerom ikome išta u grlo nabijao, sem

što sam ga pepeљarom zatući hteo, a tako bi se

i zbilo da mu Pađen nije život spasio. Što se

mene tiče, jedan bolesni helot maњe, moj prijo.

U Pozornici kaže u množini da smo lokalnog

menaџera angažirali, s čime on ništa nije

imao, jer u svojoj Azri sam ja poslove vodio.

To rušeњe bine se zbilo februara osamdeset

četvrte u Osijeku, a bas je Remo Kartađine

svirao – rekao bih da se Lajner toga ne seća

samo zato jer bi ga Remo na uzici vodio.

 

U sledećoj priči њegovog odlaska u vojsku ovo

veli: Umjesto da odemo u Ameriku, gdje nas je

pozvala kazališna trupa Љubiše Ristića… Њih

niko nije pozvao, sami naprave glasinu od

toga; ja sam im nešto o tome zucnuo, a oni se

toga uhvatili, kao da bi, da nije vojske, išli,

no radilo se o meni, ja sam Azra, a put se ktome

i plaćao, sudelovaњe me dvadeset hiљada

baksi koštalo. No Lajner uvek moje našim zove,

kad je ionako na gotovo došao, pa mu je sve

bilo osigurano, a ja velikodušne ruke,

tako da ne čudi što mњije da je ono što nije.

Što se Garaže tiče (ja sam im pomogao naći

taj unajmљeni stan na Zelengaju koji sam, došavši

osamdeset sedme, i iznajmio, da bi ga on I

daљe, opako lažući, svojim zvao), doista se

ne sećam da je ikakva cura došla, a kamoli

da sam ikad sa Lajnerom zajedno jebao, ako

sam mu katkad komade i prepuštao, tu se, dakle,

svojim prљavim mozgom, ako ga uopšte i ima,

sem za laži i prevare, poslužio. Opet, to za

guraњe u povijest preko svojih tomova znadoh

upotrebiti, ali ne tom zgodom. On naprosto slaže

kolaže iz svoje mašte sa jednim ciљem – nastaviti

tamo gde je sa šahovnicom i započeo i stao.

 

U Autobahnu nije bilo izvučenih pištoљa,

ako su ruke na drškama i imali, niti su se

policajci iza vrata skrivali, a kamoli besno

derali, niti je bilo ikakvog pretraživaњa,

naprosto shvate i sami da sam zaspao, a helot se

nadzoru oteo. No ovde se pera prihvatio.

 

A u Tušu nadmaši samog sebe, otkako sam ja

bio pod tušem sa komadom, kojeg on zarad nekog

razloga izbaci iz priče i zameni sa sobom.

I nisu mu samo datumi u nesvesti, nego su mu

proizvoљne i reči kojima se slobodno služi,

pridajući ih meni, koliko i tobožњi pohvalni

ton, koji je tu samo zato da to izmišљeno I

lažno više do izražaja dođe, odnosno da њime

skrije čisto zlo svoje loše karme, jer i dušu bi ti

pojeo, lečeći svoje divљaštvo, samo da može.

Rečju, patološki lažov, mašti na voљu, na primer,

nikad me u Prištini nisu dočekala dvojica

iz Centralnog komiteta u sivim odelima, čoče.

Sledeći dobar primer kako on proizvoљno spaja

i rašiva – lažući dakako – je iz crtice o

Malnaru. U њu je ubacio sve one za koje je

znao, pošto ga niko u moje vreme, kao ni sada,

nije jebao pet posto. Ja sam Malnara površno

iz ranih osamdesetih poznavao, ali sam ga

samo dvaput posetio, i oba puta me Pađen

do њega doveo, čini mi se jednom osamdeset

osme, a drugi put devedesete – to zakљučujem

po tome što su sa Malnarom tih godina bile dve

različite žene. Lajner nikad sa mnom nije bio

kod њega, dakle, otpada da sam bio Malnarov vrač,

koliko i da sam mu na nerve išao, ako se već

takav Lajneru i pokazao, mada sumњam da ga je

Lajner ikad video, sem na televiziji, dakako.

Lajner je nezajazan prepoznavaњa svog ništavila,

koliko je i gladan svega ostalog, od hrane do

žena, a zbog tê gladi će sve učiniti, seveda.

Inače je umilna trakavica, ne pripaziš li,

nikad se nećeš glista lišiti, pa će ti ribiči

društvo činiti i govance ti uz mornarske priče

i dobru kapљicu iz šupka vaditi. Eto, vidite,

upravo takvim se izrazom odlikuje, nije li?

I kao što moje svojim zove, tako i ono što

dozna od mene, boљe rečeno mrvice sa moje

trpeze, prikazuje kao vlastito iskustveno

saznaњe, i onda na tome i oko toga gradi

– uz pomoć prљave mašte i pokvarenih strasti – svoje

masne ispљuvke. Ali od њegovih laži se živeti

ne može. Na primer, nikad nijedan grudњak nije pao

na binu, niti lećahu papirići sa telefonskim

brojevima, možda jedino koji osamdeset druge

za beogradskih februarskih nastupa, ali ritam

sekcija je uvek, što se toga tiče, bila zadњa

rupa na svirali. Navedoh samo њegove laži,

preko poluistina tog neandertalca prelazim.