Snimanje Užičke republike iz objektiva Milana Simića posle pola veka na izložbenoj postavci

On je 1973. godine prekomandovan u filmsku ekipu Žike Mitrovića kao foto reprter i novinar. Pored njega u toj ekipi bili su i vojnici glumci Aljoša Vučković i Marko Nikolić koji su čitav vojni rok odslužili snimajući film.

Autor izložbe Milan Simić kaže da je bio u dilemi u kom trenutku bi izložba trebalo da se desi u Užicu i veruje da je pola veka nakon snimanja i 80 godina pobede nad fašizmom, idealan trenutak. Bez obzira što je Užička republika trajala samo 67 dana, Simić Užičane naziva prvim pobednicima. Ono što ga najviše podseća na period snimanja kaže da je njihovo veliko srce jer su vojnicima a i svim učesnicima filma, pružili sve što dobar domaćin može, zbog čega je Užice svima ostalo u srcu.

Za Nova kaže da bi izložba mogla biti samo uvod u podsećanje na taj period te da bi se mogao organizovati susret za okruglim stolom, svih još uveh živih učesnika snimanja filma koji su kao i on tada bili vojnici.

„To su pre svega asistenti režije Goran Marković, Dejan Karaklaić, Dragomir Zupanc a četvrti asistent Andrej Đukić je nažalost preminuo. Tu je Aljoša Vučković koji je uvek raspoložen da se nešto organizuje, Marko Nikolić, Mile Rupčić, zatim kritičar svih vlasti pa i Tita, karikaturista Dušan Petričić i Sergej Miletić koji je bio politikolog a Žiki smo ga predstavili kao novinara, nismo želeli da ga ostavimo u garnizonu Petrovac na Mlavi, verovali smo da će biti koristan kako je i bilo“.

Još kaže da svaka slika nosi sećanja za učesnike i ono čega je bilo, mnoštvo emocija. Najdraže su mu one vezane za dvoje glumaca koji su iznenada dobili ulogu, Boris Buzenčić i Božidarka Frajt.

„Kada bi bili slobodni dani ili se menjala lokacija snimanja, oni bi mogli da se vrate u Zagreb, ali ni jedno ni drugo to nisu to želeli već bi ostajali u Užicu. Za nas deset vojnika koji smo radili pri ekipi to je značajan period života, nema šanse da bi neko išao na Zlatibor a da se ne bi nekom javio i ovde svratio. Ja sam od 1975. pa do korone minimum 40 puta bio u Užicu. Užice nije promovisao samo film več i domaćini, koji su film prihvatili kao svoj. Lokacije su autentične, sve gde se snimalo tu se i desilo.

Parada partizana oslobodioca Užica je bila ovde ispred Skupštine grada, bitka na Kadinjači je bila na istom mestu. Ostali smo duže jer smo čekali da padne sneg a milili smo se da ne padne, da bi što duže ostali u ovom gradu“, seća se Simić.

U snimanju je učestvovalo 3,5 hiljade vojnika i 120 članova ekipe filma. Simić bio novinar i fotograf a u vojsku je otišao sa 25. Pre vojske je radio u listu Mladost koji je u Puli dodeljivao nagradu debitantima koja je pripala svima iz Praške škole koji su kasnije radilin na filmu. Od novinarstva mu je veća ljubav bila fotografija pa je pre Užičke republike učestvovao i u filmovima Sutjeska i Bombaši a kasnije u 13.julu i Vrhovima Zelengore.

„Voleo bih da ovde ili u Beogradu prikažemo koliko je ta vojska bitna i koliko bez nje nije moguće snimiti ni jedan ratni film koji iole ozbiljno izgleda ili bar malo liči na neke američke spektakle. To je nemoguće ako vojska ne pomaže sa resursima kojima raspolaže. Mi smo kao društvo imali takvu organizaciju da i filmovi Bitka na Neretvi, Sutjeska i Užička republika budu podržani od strane vojske“.

Kaže da mu je važno da se ne zaborave imena Užičana Ace Čizmića koji je bio generalni direktor Inter-eksporta i često osporavanog generala Nikole Ljubičića koji je, kako kaže, jednom rekao da ako ga ne zapamte kao dobrog generala, zapamtiće ga da je rado sa vojskom učestvovao u snimanju filma.

Posetioci izložbe koja je otvorena do 5. juna mogu videti i koverte sa znakom filma koje su se pet godina koristile. Zatim kalendari na kojima je obeleženo 67 dana Užičke republike koje su kao i zahvalnice dobili svi vojnici, karte za film, ali i razglednice sa kadrovima filma i učesnicima koje su štampane u hiljadama. Posebno interesantne su Petričićeve karikature učesnika ekipe koje je predstavio iz svoje vizure.