0
Prvi put sam ovoliko dugo u Beogradu, tačnije u ovim krajevima, od kada sam otišla u Ameriku. Ranije dok sam radila, dolazila bih na dva meseca, ponekad i malo duže, a sada sam ovde od početka jula. Došli smo jer Uliks igra u seriji “Crna svadba” u režiji Nemanje Ćipranića. A ja poslednjih dana uglavnom snimam najave za razne onlajn festivale gde učestvuje film “Sin” Ines Tanović. Korona je to uslovila, kao i moj tako dug boravak. Ne žalim se, naprotiv, s osmehom kaže za Nova.rs glumica Snežana Bogdanović, koja već 25 godina živi u Americi ali je sve češće angažovana u regionalnoj kinematografiji.
Koliko joj prija boravak u rodnom gradu, vidi se već na prvi pogled. U ovim tmurnim i hladnim jesenjim danima, kada koronavirus ponovo steže obruč, bilo je pravo osveženje razgovarati sa nekim kao što je Snežana.
Rođena je 1960. u Zemunu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Minje Dedića. Bila je članica Beogradskog dramskog pozorišta. Ostvarila je brojne pozorišne uloge u komadima “Mačka na usijanom limenom krovu”, “Zapali me”, “Per Gint”, “Elektra”, “Feničanke”… Uloga Bademe u filmu “Kuduz” donela joj je nominaciju za nagradu Evropske filmske akademije, dobitnica je specijalne nagrade u Parizu, Zlatne arene na Festivalu u Puli, „Carice Teodore“ u Nišu… Odselila se u Ameriku 1994. godine. Na domaću scenu vratila se 2004. sa predstavom “Diplomac”. Nakon toga igrala je u serijama “Sinđelići” i “Na terapiji”. Njen veliki povratak na filmsko platno bio je film “Šavovi” a trenutno je aktuelna uloga koju je ostvarila u filmu “Sin”. Udata je za glumca Uliksa Fehmijua sa kojim ima ćerku Niku.
– Trenutno se ovde snima oko 20 serija, što je više nego u celom regionu. Potpuno sam iznenađena, to je dobro za našu profesiju. A drugo, ovde trenutno život izgleda mnogo normalnije, mislim u ovom vremenu korone, nego u Njujorku, koji više ne liči na sebe otkad je pandemija.
Šta se sve promenilo?
– To je grad koji je pulsirao 24 časa. Živopisni milje raznolikosti, raznovrsnosti, ljudi i događaja, glasan i dinamičan, činili su ga uzbudljivim mestom, planetom za sebe. Sada deluje prazno, kao da nema ljudi. Svi su se povukli u svoja četiri zida, nema druženja. Restorani, hoteli, butici… Ništa od toga nije bilo otvoreno u vreme kada sam otišla. U toku leta nešto malo je proradilo, uglavnom restorani koji su imali mogućnost da iznesu stolove napolje. Prodavnice hrane rade, ali se ljudi puštaju u kontrolisanom broju, naravno sa maskama i distancom od dva metra. Uđete na Menhetn, vidite da život nije normalan, to se odmah oseti, vrlo je tužno. Sada se vraćamo, videćemo šta će nas sačekati, s čim ćemo se sve suočiti.
O vašem biznisu, kao i o kulturnim aktivnostima onda i da ne pitamo.
– Mi imamo pekaru iz koje snabdevamo hotele, restorane. I nama se kao i drugima sve iskomplikovalo. A kulturnih sadržaja više nema. Brodvej je zatvoren do kasnog proleća 2021, Njujorška filharmonija takođe, bioskopi ne rade, štaviše, mnogi su osuđeni na bankrot, kao i razni mali biznisi. Svi oni koji imaju mogućnost da rade od kuće, otišli su iz grada. U Beogradu život izgleda potpuno normalno, meni trenutno deluje kao oaza, u poređenju sa Njujorkom. Ovde ponekad zaboravim da je vreme korone jer se ljudi druže, izlaze u restorane, kafiće, bila sam u pozorištu, bioskopi rade, festivali se održavaju, serije i filmovi se snimaju. Možda u radu nadležnih organa ima dosta propusta i grešaka, i sigurno da nije sve najbolje organizovano, ali ipak život ovde ne izgleda kao da se nešto vanredno dešava i ljudi su mnogo opušteniji.
A u normalnim okolnostima, koje su na ličnom planu razlike između ova dva grada?
– Ranije sam ih mnogo više osećala u nekim malim stvarima. Moj život, očekivanja, kao i navike koje imam u Njujorku su potpuno drugačije. Neke stvari zbog kojih bih se veoma ljutila tamo, u Beogradu lako prihvatam i ne nerviram se zbog njih. Ali to ne znači da me ne zanima kako je ovde. Međutim, kada mi sa strane dođemo, čini mi se da ljudi ne žele da čuju šta mislimo, žele samo da ih slušamo dok oni kritikuju. Zato je nezahvalno da bilo šta kažem.
To znači da imate šta da kažete.
– Mislim da svako ima, neko kaže a neko ne. Eto, mene rastuže zapuštene fasade u Beogradu koji je lep grad ili otvoreni kontejneri. Nije mi jasno kako znamo da se ponašamo lepo u gostima, ali ne i u svojoj kući. Dugo nisam tu, a malo toga se promenilo. Čak su neke stvari gore. Imamo reciklirane političare koji se smenjuju, a novo mogu da donesu samo novi ljudi a ne ovi koji se premeštaju sa fotelje na fotelju. Rastuži me kada vidim da su mladi ljudi konzervativniji od generacije mojih roditelja, ksenofobija i rasizam me deprimiraju. Svuda toga ima u svetu, ali me mnogo više pogađa kada to vidim ovde. Sve te neke stvari su, između ostalog, bile presudne da odem iz Srbije.
Kada ste otišli preko okeana bili ste na vrhuncu karijere, nosili repertoar Beogradskog dramskog pozorišta, osvojili brojne nagrade. Da li je bilo teško doneti takvu odluku? Kako je to živeti bez glume?
– Ponekad stvarno mislim da ne znam da li bih to sada uradila ili da li bih izabrala baš Ameriku. Onda sam bila neka druga Snežana koja je tako mislila i tako odlučila da uradi. Sigurno nisam znala da ću ostati u Americi toliko godina i da ću tamo nastaviti da živim. Bila sam veoma hrabra, to sada vidim, a tada je to bilo jedina moguća i ispravna odluka za mene. Potom je došao period kada sam prolazila kroz veliku krizu, nedostajao mi je moj posao. Međutim, tamo nam se rodila ćerka, otvorili smo pekaru, gradili smo neki nov život. Iako nam je bilo vrlo teško, s godinama sam shvatala da je to neko žaljenje za prošlošću samo kočnica. Jednostavno, ono što se nije dogodilo nije ni trebalo da se dogodi. I nema nikakvog smisla žaliti za nečim što je moglo da bude. Često sam od svoje porodice čula – šta si sve mogla da uradiš, da odigraš, šta si propustila, i to je verovatno tačno, ali smatram da to nije pravi način gledanja na stvari. Čim sam počela da prihvatam stvari baš takve kakve jesu i da verujem da će sve doći na svoje mesto kada treba, to se polako i dogodilo. Sa predstavom “Diplomac” sam se nakon deset godina vratila na scenu, a onda su došli i drugi poslovi za oboje.
Ta predstava je pomerila standarde u pozorišnom repertoarskom životu kod nas. Da li ste imali tremu, sumnju u uspeh?
– Manje je bilo treme, ali uzbuđenje je bilo ogromno. Radili smo ga po brodvejskom sistemu, i svi su nam rekli da ne možemo 30 večeri da napunimo salu u Beogradu jer se to nikada nije tako radilo. Iako su se svi pitali ko će doći da gleda predstavu usred leta, tačnije u avgustu i za vreme Olimpijskih igara, mi ne samo da smo napunili dvoranu, nego smo nekim danima igrali i po dve predstave dnevno zbog toga što se tražila karta više. Nakon toga su nam nudili ceo mesec u Sava centru. To je bio veliki uspeh, bilo je intenzivno i fantastično. Kada sam na odlasku došla u pozorište da pokupim neke stvari, a igrali smo u mom matičnom Beogradskom dramskom, izašla sam na scenu i poljubila je. Bila sam užasno tužna što odlazim. Olakšanje je bilo što nisam bila sama, nego sa Uliksom koji je i sam prolazio kroz to. I danas mi nedostaje sama ta igra, to kreativno stvaranje.
Nedavno se na scenu BDP nakon dve decenije vratila rediteljka Lenka Udovički, kao i glumica Branka Katić. Da li ste vi možda dobili neku ponudu da ponovo zaigrate u nekoj predstavi?
– Ja sam daleko, ne mogu da doletim samo na dan, kada imam predstavu. Imala sam pozive za razne predstave ubrzo pošto sam otišla, kolege su mi govorile da im nedostajem, ali ja fizički nisam mogla da dođem. A onda su pozivi prestali. Mi imamo model repertoarskog pozorišta gde se jedna predstava igra samo tri do četiri puta mesečno, a nekad i manje. Jako je teško napraviti i takav repertoar jer svi rade uporedo nešto dodatno, bilo da je drugo pozorište, ili filmovi, serije. Mislim da bi bilo jako dobro da postoji i drugačiji model kao što je to u drugim zemljama sveta, Francuskoj, Americi. Da se okupimo oko nekog projekta i igramo ga dok za njega postoji interesovanje publike. To svima ostavlja mnogo više slobode, a i publika se onda drugačije ponaša. Jer, kada zna da će predstava koja izađe biti godinama na repertoaru, ne žuri u pozorište. Za mene je teško da dolazim tri, četiri puta mesečno. Kad bi se predstave igrale u nekim blokovima, onda bih bila otvorena za tako nešto.
Postali ste poznati široj javnosti glavnom ulogom u filmu “Kuduz”. Ipak, niste često posle toga igrali na filmu, ali ste ređali uloge u pozorišnim hitovima. Da li je teatar vaš izbor?
– “Kuduz” je moj prvi film i moglo je da ide u tom pravcu ali pozorište mi je bilo mnogo bliže. U to vreme smo igrali predstave u celoj bivšoj zemlji, i sa kolegama iz cele Jugoslavije , na festivalima, Splitskom ljetu, na Dubrovačkim letnjim igrama, na MESS-u… Volim film, naravno, ali rad u pozorištu mi je bio mnogo izazovniji, taj kreativni proces, taj osećaj da je sve pod mojom kontrolom. Na filmu su ta zadovoljstva kraća, krenemo pa stop, pa ponavljamo a tu je i neki drugi tim koji na kraju odlučuje i kontroliše, reditelj, kamerman, montažer… U teatru sam ja vladar u svojoj igri.
Film “Šavovi” vas je vratio u prvi plan, ne samo kod nas nego i na internacionalnoj sceni. Šta je to drugačije što ste primenili u svom radu na ulozi Ane, majke koja traga za svojim detetom, ukradenim iz porodilišta?
– Igrala sam stvarnu osobu. Sa Drinkom sam provela dosta vremena dok sam se pripremala za ulogu. Ja sam se poistovetila sa njom, nisam razmišljala kako bih ja nešto, nego samo kakva je ona. Dok sam gradila njen lik, divila sam se njenoj inteligenciji, upornosti, i sa koliko je snage sve te godine tragala za sinom. Kao ona kapljica koja razara stenu, kaplje svakog dana i napravi pukotinu. To je ona radila. Ja sam potpuno drugi tip od nje, mekša, osetljivija, ne bih umela kao ona.
U filmu “Sin” opet igrate majku. Ovog puta je reč o ženi koja je usvojila dečaka. Koliki je to bio izazov za vas?
– Tu igram jednu savremenu, urbanu ženu iz Sarajeva koja pokušava da održi svoju porodicu uprkos mnogim problemima kroz koje prolaze. Ines Tanović je, još dok je pisala scenario, želela da mi poveri tu ulogu, tako da smo često razgovarale o tome šta i kako nešto treba. Ja smatram da su roditelji mnogo odgovorniji za probleme svoje dece, nismo spremni da vidimo i sagledamo sopstvene greške dok podižemo dete. Uglavnom se opravdavamo dobrim namerama, a u stvari smo sve manje prisutni u njihovom životu. Mnogo sebi dajemo kredita i plačemo nad sopstvenom sudbinom, smatrajući da smo uvek uradili sve najbolje.
Koliko je ne samo plemenito nego i hrabro usvojiti dete?
– Veoma, pogotovo u našoj sredini gde je to još uvek veoma komplikovan proces . U razvijenim sredinama je to mnogo jednostavnije i mnogo je učestalija pojava. Moja ćerka je u školi imala usvojenu prijateljicu, i u svakom razredu je bilo makar po jedno takvo dete. A ovde to još uvek nije tako. Jedna naša koleginica je pokušavala da usvoji dete, to su bile muke jer kao da je sve napravljeno da vam oteža da to uradite. Proces je dugotrajan i to obeshrabruje ljude, umesto da se učini sve da jedno malo biće dobije dom. A da ne pričam o odnosu sredine prema tome, koja obeleži i tu porodicu i to dete. A ta razlika ne treba da postoji. Roditelj je onaj ko podigne dete. Često sam slušala kako ja to ne razumem, da je to ovde drugačije.
Prvi put ste igrali na filmu sa suprugom. Kakva su iskustva sa Uliksom kao filmskim partnerom?
– Mislim da je bilo duhovito jer vrlo često tokom snimanja bi neke stvari iz privatnog života ispale u procesu rada, na radost ekipe. Jer kad nekog znate imate produktivniju komunikaciju, ne morate sve oprezno u smislu – a da li se slažeš da možda probamo ovako ili onako, nego hajde izbaci ovo, uradi ono… Šalili smo se svi na konto toga. Inače, trebalo je oboje da govorimo bosanski, sa sarajevskim akcentom, i to me je obradovalo jer volim kad potpuno treba da se izmestim iz sebe i odem u nešto drugo.
Ima li novih projekata u najavi?
– Postojali su neki koji se nisu desili, iako smo dobili novac u Italiji, imali koproducente, ali nismo ih dobili ovde na konkursu, iako smo bili spremni da snimamo još pretprošle godine. Ali, šta da se radi, videćemo. Ima još nekih ideja, moja prijateljica i producent Milena Garfild mi u poslednje vreme stalno šalje neke tekstove, mada sve je na dugom štapu.
Razmišljate li možda o povratku u Beograd?
– Mogu sebe da zamislim da živim bilo gde. Jednom kada odete, posle je lakše. Najteže je taj prvi put, tada se najviše lomite, proživljavate duboku nostalgiju, poređenja, mi – oni, to više nemam. Sada je samo MI, ma gde da sam. Ali ostajemo u Njujorku do daljnjeg, jer tamo nam je dom, ćerka. Nika sada ima 25 godina, u martu se preselila u Kaliforniju, daleko je, ali opet dobro je kada znamo da smo u istim granicama. To ništa ne menja, ovo će uvek biti moj grad, tu su nam porodice, prijatelji, tu sam rođena, tu sam odrasla. Mada, sve više smo ovde i ko zna, možda se i vratimo.
Kako to da je vaša ćerka odolela da se bavi glumom?
– Ona je završila političke nauke, diplomatiju i svetsku ekonomiju, bila je super student. Danas želi da se bavi pisanjem i režijom, prošle godine je snimila svoj prvi kratak film koji je u aprilu imao premijeru na Tribeka festivalu. Bila je jako srećna zbog toga, a onda naravno tužna, kad je zbog pandemije festival otkazan i prebačen onlajn. Film je nakon toga prikazan na raznim drugim festivalima, sad će biti u Solunu. Trenutno piše, razvija neku novu priču.
Na koji način uspevate da sačuvate zdrav razum u ovom ludilu koje se sručilo na sve nas?
– Život nije lak, ali čini mi se da makar mentalno imamo mogućnost izbora i u tom smislu i na tom talasu treba da se vozimo. Znači, da pravimo zaokret spolja na unutra. Tu jedino možemo pronaći mir. Jer on ne zavisi od toga kako smo rasporedili stvari u životu spolja, nego kako smo ih rasporedili u našoj glavi. Život će uvek da nas baca i lomi, možda ga treba posmatrati sa distancom i kroz filter. Trudim se da radim na sebi, u tome mi pomažu joga i meditacija. Otvorena sam da čujem razne pametne ljude. I čitam.
Šta biste nam preporučili za čitanje?
– Evo sad sam uživala čitajući trilogiju norveškog pisca Trygve Gulbranssen-a, našla sam neko staro izdanje u Rijeci, iz 1965. na ijekavici. To su knjige “Večno pevaju šume“, “Vetar s planine“ i “Nema puta naokolo“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
