0
Mnogo puta iznova, Morison je - kao da se nalazi u zadimljenom noćnom klubu na elvisovski ogoljenoj pozornici, ili kao neko ko se obraća prolaznicima na ulici ili neko ko svojom pričom neprestano smara prisutne u studiju - umeo da kaže kako "novac pokorava dušu, svaki put", piše Grejl Markus u knjizi "Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život".
Zašto Dorsima vreme ništa ne može – pitanje je na koje odgovor daje ugledni američki kritičar, publicista i predavač na Berkliju i Prinstonu Grejl Markus u knjizi o losanđelskom bendu. Delo, koje je nedavno objavio „Klio“ u prevodu Zorana Paunovića, predočava razlog Markusove fasciniranosti američkim bendom, a to je, prevashodno, muzika, koja je i posle pet decenija od raspada Dorsa i smrti Džima Morisona opstala.
Ljubaznošću izdavačke kuće „Klio“ donosimo odlomke iz knjige Grejla Markusa „Dorsi: Pet opakih godina muzike za ceo život“:
Možda ovde vredi vratiti se u onu noć u klubu Viski, u kojoj su Them nakon klimave „Back Door Man“ Dorsa otprašili sopstvenu trku sa smrću kroz pesmu „Baby Please Don’t Go“, jer možda je upravo to ono što Morison peva, ili ono na temelju čega peva, u pesmi „Roadhouse Blues“. Pomenuta pesma mu je međaš, ona je putokaz. On koristi besmislene reči, slogove koji se međusobno sudaraju, ali to čini u nastojanju da pronađe tempo koji se neće samorazotkriti, i da ovlada njime kako bi ostatku benda ponudio makar osnovne obrise pesme. Tu je i jedan gitarski solo, tamo gde mu mesto nije. Morison počinje jedinim stihom kojim trenutno raspolaže: „Probudio sam se jutros“ – ali odmah potom uzmiče, kao da mu je neprijatno od sopstvenih reči, ili kao da ih se postideo. Njegov vokal je sav nekako lažno crnački – „Prob’dio s’m se j’tros“ – i on kao da želi da se od tog vokala nekud sakrije, glas mu se vraća u sebe, kao glas čoveka koji peva zatvorenih usta. Potom se vraća rečima, koje zapravo i nisu reči, već skupine glasova koje u konačnoj verziji zvuče ovako nekako: Beep a gunk a chucha Cronk cronk cronk You gotta eatch you puna Eatch ya bop a lula Bump a kechonk Ease sum konk Ovde, međutim, čitav taj poduži pasaž nije moguće verno preneti u ispisane reči: jer tu je reč o trci s jezikom koja postoji radi sebe same, ne radi jezika.
Govori tajnom abecedom – Morison je sebe smatrao pesnikom, no da li je zaista i umeo da govori tajnom abecedom? Poezija uvek želi da počne od početka jezika, ili pre tog početka, da koristi obične reči kao da ih nikad niko do tada nije čuo. Da li je to ono što se događa u trećem snimku pesme o kojoj je ovde reč? Kako god bilo, Dorsi nikad do tada nisu čuli sebe kako govore tim jezikom, koji više liči na glosolaliju nego na nešto što je svesno stvoreno, to je zvuk kojim peva telo, potpuno odvojen od svesti.
Dok se razlomljene, unatrag izgovorene reči odmotavaju kao nit DNK, bend se vraća u šumu, u potrazi za pesmom. Tog prvog dana snimanja, oni istrajno lupaju na vrata pesme. Ima trenutaka u kojima zvuče kao barski bend, u sitne sate, kad više nikog nema. Ritam nijednog časa nije u jednom komadu, ali u pojedinim trenucima prisutno je nešto što nije baš sasvim pesma, nešto što bi moglo biti i više od pesme, kao kakva utvara. A onda sledi novo posrtanje. I svaki put taj poslednji stih: „Probudio sam se jutros“, iskrsava iznova, a Morison uzmiče pred njim; zašto onda ne prestaje da ga peva?
Narednog dana, postavka je drugačija. Loni Mak, veliki bluz gitarista iz Indijane, poznat po svojoj verziji pesme „Memphis“ Čaka Berija – čisto instrumentalne potere za svakom mogućom nijansom ritma u njoj, kojom nešto što je u Berijevim rukama moglo delovati kao jednostavna, premda pomalo mucava kantri numera pretvara u lavirint snolike složenosti – nedugo pre toga bio je potpisao ugovor s Elektrom. Tako se i zatekao tu; Dorsi su ga zamolili da odsvira bas. Pritom članovima benda verovatno nije bila poznata njegova soul balada pod naslovom „Why“, jedna od najdramatičnijih i najbolnijih pesama ikad snimljenih u Americi – do njenog poslednjeg stiha, pevač na svoju žalost uspeva da preživi srčani udar – ali su svakako bili svesni da su se obreli u studiju sa čovekom koji je, kako jednom prilikom bluz pevač Skip Džejms sa Misisipija reče jednom ushićenom obožavaocu, bio na mestima do kojih oni nikada neće stići, i vratio se otud. Dorsi su, međutim, bili na mestima do kojih Loni Mak nikada neće stići, i vratili se. Trebalo je da i oni i on pokažu da su dostojni jedni drugih.
Mnogo puta iznova, Morison je – kao da se nalazi u zadimljenom noćnom klubu na elvisovski ogoljenoj pozornici, ili kao neko ko se obraća prolaznicima na ulici ili neko ko svojom pričom neprestano smara prisutne u studiju – umeo da kaže kako „novac pokorava dušu, svaki put“. Čini se kao da je i te reči ugradio u ovu pesmu – ili kao da ih koristi malo prerušene: „Dame i gospodo, na ovoj pozornici, prvi put u Zapadnom svetu, igramo predstavu: novac pokorava dušu, svaki put“; čini to kako bi ostao udaljen od pesme koju treba da otpeva, napravi, pronađe, dokaže.
Možda zbog Makovog prisustva, ili zbog skakutavog tempa čije stvaranje on potpomaže, prvi put počinje da se uobličava unutrašnjost pesme, njen ritmički opseg. Prvi put ona zvuči čvrsto. Kriger i dalje ne uspeva da uvede gitaru u ritam, ali se u njegovoj svirci oseća sloboda, i on ubrzo poleće.
„O, probudio sam se“ – i dalje u tom stihu postoji nešto što je moralno neprihvatljivo, nešto što Morisona odbija od njegovih vlastitih reči, te on peva bez ubeđenja, kao da je reč o ružnom snu. I još jednom, Morison uranja u monolog – tu postoje dve pesme, i jedna od njih će morati da se odsvira bezbroj puta pre no što ona druga ne pronađe svoj glas.
„Novac pokorava dušu“, kaže on, kao pevač za klavirom u nekakvom noćnom klubu, nakon prevelikog broja zahteva da otpeva „Stardust“, pijan ali rešen da brižljivo oblikuje reči, za slučaj da je u publici ostao još neko pred kim bi mogao da se pretvara. Tiho pevuši: „Imam nešto da vam kažem o vašoj duši.“ A onda prestaje da peva.
„Vaša duša ne vredi pišljiva boba. Znate li koliko vredi vaša duša? Vaša duša vredi otprilike onoliko koliko zarađujete na Vol stritu, mili moji. Možda mislite da sam ciničan, ili opak, zato što vam to govorim. Možda mislite da sam, ah, prilično nesnosan – hej – slušaj, lutko, reći ću ti istinu, jebiga“ – i onda promulja reči kao da su mu usta puna kamenčića: „Novac pokorava dušu, svaki put.“ I nastavlja da priča.
„Roadhouse Blues“, još jednom. Ovog puta Džon Densmor daje muzici polet kakav ranije nije imala. Zvuk njegovih bubnjeva je prepun tog poleta – to je zvuk za koji imate osećaj da se ne može vratiti natrag, zvuk u kome svaki udar predstavlja korak na putovanju bez mogućnosti povratka. U Krigerovom sviranju gitare oseća se samopouzdanje koje uzdiže muziku, koje svakom od muzičara nudi platformu na koju se može popeti. Morison izvikuje reči, razgovetno: „Prikuj pogled za put, i čvrsto stegni volan“ – pri čemu je reč volan nekako iskrivljena, tako da stvara osećaj ugroženosti, dok izvesna formalnost stiha pomera priču iz sadašnjosti, u neku prošlost-budućnost u kojoj pravila, kakva god bila, neće biti onakva na kakva ste navikli. Kriger se upušta u duge, lucidne pasaže, i zvuči strahovito moćno. Morison se povlači u „Baby Please Don’t Go“ fazon, ali samo na trenutak, kao da želi da se malo pribere, pa traži od benda da uspori, da ga sačeka.
U verziji koja je dospela na ploču, muzika je iseckana na kriške, kao da se u pesmu zarivaju noževi, i kao da sa svakim novim prodorom sečiva ona postaje jača, veća, konkretnija, neprobojna za bilo kakvu pogrešku. Priča je jednostavna. Postoji krčma pored puta. Ljudi odlaze tamo da bi se napili, da bi se zabavili, da bi sreli jedni druge. Iza nje su i bungalovi. Zapovest izrečena na početku pesme toliko je duboka, toliko odlučna da gotovo začkiljite kad je čujete, dok držite pogled prikovan za put, i održavate brzinu, kako biste stigli tamo na vreme, pre no što se bend pokupi i ode, i pre no što svi bungalovi budu zauzeti. Bubnjevi drže pesmu na okupu, dok gitara ide u jednom pravcu, a pevač u drugom.
„U muzičkom smislu, kao gitarista, Robi je složeniji“, izjavio je Morison 1969. godine – „znate ono, promene akorda, lepe melodije i tako to – dok sam ja više u bluz fazonu: sklon sam dužini, razuđenosti, bazičnosti i primitivnosti.“
Sutra: „Spisak za odstrel lebdeo je nad svakom holivudskom ikonom“ (3)
Bonus video: Grob Džima Morisona
