Plašim se smrti, jer ne znam šta me čeka, priznao je veliki slovenački književnik Boris Pahor, koji je preminuo danas, u svom poslednjem intervjuu.
Pre samo tri i po meseca slovenački književnik Boris Pahor, koji je preminuo danas u 108. godini, ugostio je u svom domu u Trstu ekipu italijanskog dnevnika „Korijere dela sera„.
I tada, iako ga je svega šest meseci delilo od 109. rođendana (rodio se 26. avgusta 1913.), s ponosom je priznao da gotovo da ne oseća to veliko doba:
– Osećam se mlado. Jeste da sam slep, da slabo čujem, ali vitalnost mi niko ne može oduzeti. Seks sam imao sve do svoje 85. godine, a sada mi samo, u ovoj starosti, prija milovanje – pričao je novinaru milanskog dnevnika dok mu je otvorio vrata svoje vile na brdima Trsta, na Friuli stradi koja vodi do Proseka. Ali, onda se malo i izjadao:
– Nažalost, nisam izašao iz kuće već nekoliko meseci – priznao je novinaru italijanskog dnevnika koji je primetio da se oko njih stalno, dok pričaju, vrzma odana pomoćnica Vera, inače Srpkinja.
– Brine o meni već nekoliko godina po ceo dan i noć. Evo je, donosi mi mleko. Znate kako izgleda moja dnevna dijeta: Jogurt, mali, lagani obroci, uglavnom povrtne supe. Zdrav sam, jer uzimam dosta vitamina…
Plodan pisac, više puta nominovan za Nobelovu nagradu, na maternjem, slovenačkom jeziku objavio je nekoliko romana i eseja, koji su bili prevođeni na mnoge jezike. Pahorov sagovornik, italijanski novinar primećuje kako tokom jednosatnog razgovora slovenački pisac sve vreme citira rečenice iz dela „O narodnom jeziku“ Dantea Aligijerija, a sve kako bi dodatno naglasio moć jezika.
– Ako je Dante tako pisao, onda sam ja u odličnom društvu.
Najpoznatije Pahorovo delo svakako je „Nekropolis“, putovanje kroz sećanje na dane provedene u koncentracionom logoru Struthof. A u tom romanu je samo delić njegovih užasavajućih „dogodovština“ koje je za života preturio preko glave. Preživeo je Prvi svetski rat, fašističku represiju u regionu Venecije, zarobljavanje i boravak u četiri koncentraciona logora tokom Drugog svetskog rata, i ostrakizam pa i progon zbog neslaganja s Titovom politikom, iako je isprva bio na strani slovenačkih partizana dok su se borili protiv nacista.
S prvim užasima susreo se još kao sedmogodišnjak. Gledao je tada kako u Trstu skvadristi, uoči dolaska Musolinijevog režima, spaljuju Narodni dom, sedište slovenačke kulture u tom gradu.
– Moramo da pričamo o fašizmu. To ne znači da loše govorim o Italiji, Italijanima, ovom jeziku. Znate, ja sam diplomirao italijansku književnost, predavao je – podsećao je novinara milanskog dnevnika.
Gledao je deportacije, rat, nasilje, smrt. I pisao o svemu tome. Uostalom, do danas je bio najstariji živi preživeli logoraš Holokausta. Ali, pisao je i o ljubavi i prijateljstvu.
U građanskom braku sa suprugom Radom (spisateljica Radoslava Premrl, prim.aut.), s kojom je bio sve do njene smrti 2009. godine, dobio je dvoje dece – ćerku Maju i sina Adrijana. Ali, gotovo čitavog života ponavljao je da je „alergičan“ na očinstvo. No, italijanskom novinaru je priznao samo kako nikada nije bio otac za primer:
– Nisam išao po decu u školu, malo sam vremena provodio s njima. Moja supruga me je zbog toga stalno grdila.
Dok ga je još služio vid, redovno je provodio vreme za pisaćom mašinom, koju je do smrti držao na počasnom mestu, na stolu u dnevnoj sobi. A koliko god je imao želju da svoje misli izrazi kucajući na pisaćoj mašini, morao je da se okane toga:
– Mogao bih da diktiram svoje misli, ali onda bi bilo neophodno da diktiram osobi koja bi mogla to da prevede na moj maternji jezik. A samnom je samo Vera, na koju mogu da računam da mi pomaže u kući, Srpkinja je iz Bosne. Ali, ona tom zadatku, zbog nepoznavanja jezika, nije dorasla.
U proleće 2020. godine italijanski predsednik Serđo Matarela odlikovao je Borisa Pahora titulom Vitez velikog krsta, a slično, najviše odlikovanje – Križ časti za znanost i umjetnost uručio mu je slovenački predsednik.
– U svakom slučaju zahvalan sam zbog tih priznanja. Posvetio sam ih svim nevinim žrtvama ratova i progona, o čemu sam često pisao i govorio – istakao je polovinom februara književnik.
I dok je napisao mnoge knjige, jednu je izdvojio. Onu koja nikada nije prevedena, a nazvao ju je „Moje suhote“. Objavljena je, u vidu memoara, 2008. kada je napunio 95 godina.
– Tu je čitav moj život, pišem o svim mestima na kojima sam spavao. Sve počinje u kući u Trstu u kojoj sam rođen, i u kojoj je živela moja porodica. A onda su usledila sva mesta koja sam voljno, ili nevoljno tokom života posećivao, svi oni ljudi koje sam upoznao, svi susreti… Pa Slovenija, nemački koncentracioni logori, Pariz, planine na putovanju kroz Argentinu, svi oni književni festivali…
I prisećao se tako, sasvim bistrog uma, Boris Pahor svega a onda je usledilo neizbežno pitanje: Plaši li se smrti?
Odgovor je bio ovakav:
– Da, plašim se, jer ne znam šta me čeka!
Upitan na kraju ima li neku neispunjenu želju, otkrio je:
– Kada se završi pandemija, voleo bih da povedem svog prijatelja na putovanje. Prvo u Veneciju, a onda u Firencu, Danteov grad!
No, želja je, nažalost, ostala neispunjena.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare