0
"Do okončanja ove pandemije će, sigurno, doći mnogo brže nego do oslobođenja od ove vlasti. I posledice pandemije virusa otkloniće se, sigurno, mnogo brže nego posledice ove vladavine", ocenjuje akademik Ljubomir Simović u razgovoru za portal Nova.rs
Akademika Ljubomira Simovića čitaoci su mogli da čuju kako uživo čita svoju poeziju u Kolarčevoj zadužbini, drugde kako otvoreno i britko ukazuje na nečasne postupke moćnika, glasno brani grad od rušitelja, brine za zemlju i, pre svega, običan svet. A običan svet, njegovi sugrađani, navikli su da ga viđaju i ispred SANU i na pijaci ili dok, po svakom vremenu, šeta dorćolskim ulicama…
Simović, čovek reči i čovek od reči, sada je zbog pandemije u izolaciji, podvrgnut disciplini. U međuvremenu, okružen knjigama, piše i novu zbirku: „Riba sa dva repa“. I ovaj razgovor vođen je na ne baš uobičajen način.
Čujemo se telefonom, a onda izvodimo „operaciju“ pomalo nalik onima iz pređašnjih teških vremena ispresecanih policijskim časovima, samo što velikom pesniku zatočenom između četiri zida umesto letaka doturamo novine i razmenjujemo depeše: sa pitanjima napisanim na računaru i odgovorima otkucanim na mašini, potpisanim penkalom.
Dosećamo se i „Mrtve priroda sa praznim tanjirom“, njegove pesme nastale avgusta 2000. godine, i slažemo se da bi je valjalo ponovo štampati jer danas zadobija i nova značenja.
I predstava „Putujuće pozorište Šopalović“ u režiji Jagoša Markovića prestala je da se igra odmah nakon premijere, zbog pandemije…
Kao i sva pozorišta u zemlji, i Jugoslovensko dramsko je posle proglašenja pandemije zatvoreno i „Šopalovići“ su, kao i sve ostale predstave, skinuti sa scene. Niko ne zna koliko bi to moglo da potraje. A potrajaće.
Pruža li nam ovo vreme dodatne ključeve za čitanje tog vašeg komada?
Ovu pandemiju mnogi upoređuju sa ratom, a meni se čini da su u pitanju pojave toliko suštinski različite, da se nikako ne mogu upoređivati. U ratu, na primer, imate mogućnosti za neku akciju, a u pandemiji se od vas ne traži akcija nego disciplina, i bespogovorno poštovanje onoga što vam nalažu lekari. Eventualni pokušaj da se moja drama, koja se odigrava u ratu, premesti u vreme i atmosferu pandemije, teško da bi dala neki rezultat… Inače, svako vreme neki tekst čita iz svoje specifične pozicije, pristupajući mu sa svojim ključevima. I pokušava da u tom tekstu, sa tim ključevima, otkrije i neka vrata za koja se do tada nije znalo.
Prepoznajete li danas likove iz „Šopalovića“ i „Čuda u Šarganu“? Ko su i šta rade? Ko danas nosi „dve maske ispod kojih se možda nalazi i treća“?
Vama je to pitanje, očigledno, izdiktirao odgovor, koji svi znamo.
Napisali ste 2000. godine pesmu „Mrtva priroda sa praznim tanjirom“ koja počinje stihovima: „Tvoj tanjir je prazan./ Ali tvoj televizor/ odlučno tvrdi da je tvoj tanjir pun“, i nastavlja sa stihovima: „I, umesto onoga ko te laže,/ ti onog ko ti govori istinu,/ koju bi i sam mogao da vidiš, / golu istinu da je tvoj tanjir prazan,/ optužuješ za izdaju i laž!“ Ispada da sad one koji govore istinu još i hapse… (Mislim i na to što je naša novinarka provela noć u ćeliji zbog teksta.)
Tu pesmu sam napisao oslanjajući se na dvadeseto pevanje “Odiseje”, u kome se Odiseju obraćaju Zevs i mlinarica. U mojoj pesmi uloge Zevsa i mlinarice preuzimaju televizor i tanjir. A neverovatno je u kakve sve nove kontekste može da dođe neka davno napisana pesma, i kakva sve neočekivana značenja u tim novim kontekstima može da dobije.
Što se tiče hapšenja vaše koleginice Ane Lalić, to je još jedan od mnogobrojnih autogolova koje ova vlast ubacuje u sopstvenu mrežu. Još uvek čekamo da na teren izađe ekipa koja bi te autogolove iskoristila.
U pesmi „Čelnik“ napisali ste: „On ne može, on ne zna, on ne sme, / on ne ume, a drugome ne da!“ Malo dalje, u pesmi stoji da se „mi selimo u krtice i mrave“. Zvuči li vam kao da je ta pesma napisana danas?
Izgleda da je ta pesma aktuelnija danas nego u vreme kada je napisana. Aktuelnija na jedan neočekivani način. U ovom trenutku zadržao bih se na delu stiha u kome se kaže da „on ne zna“. Prateći bliske odnose između našeg predsednika i Viktora Orbana, pitam se da li naš predsednik zna kakve je izjave, prema izveštaju BBC-a, davao, i kakve je namere prema Vojvodini imao Orban tokom NATO-bombardovanja 1999. godine. Očigledno da ne zna. I pitam se da li zna za izjavu Jožefa Kase, lidera Saveza vojvođanskih Mađara, koji je te Orbanove poteze osudio. Očigledno da ne zna.
U pesmi „Tamni vilajet“ lirski subjekt se pita: „Da nam to nad glavom nije neko dno?“ A malo dalje pita: „A šta ako je ovo“ – ova mišja rupa, ili nešto njoj slično – u koju je zatvoren – „A šta ako je ovo ceo svet?“ Stvarno, šta ako je „ovo“ ceo svet?
Nije moje da to komentarišem. Mogu samo da primetim da tu pesmu, napisanu u drugim okolnostima, ovo vreme, sudeći po vašem pitanju, može da čita kao istinu o sebi.
Što više čitamo vaše pesme, sve više bi se našlo paralela sa ovim sada i ovde. Čitamo li ih dobro, ili u njih učitavamo?
Hvala na komplimentu!
Vaše pesme, ako ne grešimo, često pozivaju na bunt i otpor neprijatelju. Sa druge strane, sada se, u pandemiji, suočavamo sa „nevidljivim neprijateljem“, a borba protiv njega zahteva disciplinu i čekanje. Kažete da svakodnevno čitate i radite vežbe. Da li je ovoga puta bolje da, kako bi se to reklo, praktikujemo svakodnevne rutine?
– Svakodnevnu rutinu čine rad, šetnje, kretanje, susreti i razgovori, putovanja, sport, kupovina… Pandemija nam umesto svega toga nameće izolaciju, koju mi, da bismo preživeli, moramo da poštujemo, da bismo u jednom trenutku mogli da se vratimo radu, šetnjama i razgovorima. Jednom rečju, da se vratimo tome što nazivate „svakodnevnom rutinom“. Naravno, pod uslovom da nam savete daju i ograničenja propisuju epidemiolozi a ne političari.
Da li ste mogli da zamislite da ćemo nekada doživeti nešto poput ovakve pandemije?
Ruku na srce, ovim što se događa nisam previše iznenađen. Ljudi su uspeli da unište reke, da zagade okeane, da dovedu do globalnog zagrevanja i do opasne promene klimatskih uslova. Čovek je doveo do ugrožavanja i nestanka mnogih biljnih i životinjskih vrsta, ne sluteći da to i njega može da ugrozi. Prateći naš neodgovoran odnos prema prirodi, prema planeti na kojoj živimo, sve češće se sećam onog stiha iz Prve knjige Mojsijeve: „Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji“.
Čini li se i vama da se situacija sa pandemijom politizuje?
Valjda nema nikoga ko ne vidi da se ova pandemija pretvorila u beskrajnu političku kampanju. Pandemija se koristi da se skrene pažnja sa suspendovanja Ustava, da se zaborave Savamala, Krušik i Jovanjica, i gondola, i rušenje Savskog mosta, a da se kao glavni junak, kao gospodar života i smrti, kao demijurg, predstavi predsednik Republike. Na stručnim konferencijama o razvoju pandemije epidemiolozi jedva dolaze do reči od njegovih beskrajnih monologa; on obilazi magacin zdravstvene opreme u Krnješevcima, on bolesnicima, smeštenim na Sajmu, koji se žale na loše higijenske uslove, savetuje da zube peru jednom dnevno. On leti u Novi Pazar, da tamošnjim zdavstvenim ustanovama uruči respiratore, kao da je to njegov lični poklon, i tamo pritom drži neke apsolutno neumesne govore… A pomoćnik gradonačelnika Novog Pazara, Emir Ašćerić, koji je taj njegov dolazak i govor ocenio kao zloupotrebu, ekspresno je zbog te izjave smenjen sa položaja… Ovakvo Vučićevo ponašanje potpuno se uklapa u način na koji on, okružen evet-efendijama, obavlja dužnost predsednika države. Nije slučajno što mu se premijerka obraća sa „šefe“.
O pandemiji i izolaciji kažete: „Sa zebnjom se pitam: kad će sve ovo da prođe i, kad na kraju izađemo iz kuća, na šta ćemo ličiti? Kakve će posledice ostaviti ova samoća, ovo sedenje, ovo nekretanje?“ Kakvi se odgovori nameću? Hoćemo li ponoviti ono Simkino iz „Šopalovića“: „Ko sedam dana ne vidi belog boga, osmoga se obraduje i đavolu?“
Naravno da ćemo se obradovati okončanju ove pandemije i povratku normalnom životu. Do toga će, sigurno, doći mnogo brže nego do oslobođenja od ove vlasti. I posledice pandemije virusa otkloniće se, sigurno, mnogo brže nego posledice ove vladavine.
Kažete da pandemiju možemo da iskoristimo da se „probudimo i otreznimo, da u poplavi lažnih vrednosti prepoznamo one prave, koje smo možda zaboravili i zanemarili“. Šta vidite kao prave vrednosti i kako im se vratiti?
– Na prave vrednosti ukazivali su i Njegoš i Vuk (setite se samo Vukovog pisma knezu Milošu), ukazivali su Dositej i Sterija, i Jovan Cvijić, i Milutin Milanković, i Isidora Sekulić, i Slobodan Jovanović, i Ivo Andrić, i toliki drugi. Našavši se u izolaciji, ljudi počinju da čitaju. Možda će u pravim knjigama naći prave odgovore.
Poznato je da sistematično pravite beleške u vreme kada nam se dešavaju nesvakidašnje i teške stvari. (Vodili ste dnevnik u vreme bombardovanja 1999, pažljivo pravili arhivu o novijoj devastaciji Beograda…) Pišete li sada šta, i šta se u tim rečenicama nalazi?
– Upravo je, u izdanju „Vukotić medije“, izašla moja knjiga „Odbrana Beograda“, koja govori o onom što se tokom tri poslednje godine dešavalo u našoj zemlji, i koja se nastavlja na knjige „Galop na puževima“, „Guske u magli“, „Obećana zemlja“, „Titanik u akvarijumu“, „Žabe u redu pred potkivačnicom“, i druge. Nastavljam da radim i na knjizi pesama „Riba sa dva repa“.
Do hleba ćemo nekako i doći, ima ga, verovatno će ga biti i dalje. A kako do slobode?
Na pamet mi padaju stihovi Veljka Petrovića: „Slobode? Dobro. Al to nije voće / Što zrelo pada u šešir…“
