Šest knjiga za čitanje u novembru

U zajebana vremena, valja čitati samo zajebanu književnost, poručuje reditelj, kolumnista i ljubitelj fudbala sa ozbiljnom čitalačkom kilometražom Gorčin Stojanović, i preporučuje nam jesenju čitanku. Dogovorili smo se da izabere otprilike pet knjiga, dobili smo mnogo više od šest koliko ih je boldovano u tekstu ispod. Slede Gorčinove preporuke i objašnjenja.

Piše: Gorčin Stojanović

Darko Cvijetić, pisac “Schindlerovog lifta“, jedne od najnežnije napisanih bolnih knjiga u ovom veku čiju smo petinu, evo već otkinuli, svesni, valjda, da mu kraj videti nećemo, objavio je novi roman, “Što na podu spavaš?“. Ponovo je to, kao i “Lift” kratko štivo, ponovo napisano dahom i duhom pesnika i dramaturga, dakle – jezgrovito, uzneseno, precizno. Za razliku od izvesnog broja savremenih pisaca-fabulista koji enterskim belinama okružju svoje ovejane i od svakog suštastva ispražnjene pasuse-rečenice, ne bi li ih, tako ostavljene u pustinjama elegantno besmislenog preloma, učinili sadržajnim, kad to već ne uspevaju snagom neponovljivog sižea, Cvijetić piše svoje prijedorske priče stegnutom formom, ali razbokorenim, u “gorki talog iskustva“ uronjenim, spisateljskim darom. Njihova težina, ozbiljnost i proživljenost, preciznošću izraza i poetskom britkošću bivaju podignuti na najvišu razinu: onu na kojoj se trijumf jezika ostvaruje u samom jeziku. Komplikovano? Ne, nego ja ne umem bolje objasniti šta je to tako bolno istinito, a što vas drži uz roman, dok ga ne pročitate. A ni posle ne pušta.

“Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića, taj zbir priča partizanki u ovom svakoj partizanštini nesklonom vremenu, suvereno, kao i onomad, nadvladava svaki oblik književnog jajarenja. Od Adalberta Štiftera do Toroovog “Valdena“, od Zebalda do nobelovca čije ime dejstvuje kao crvena krpa na bikove sa obe strane brvna, “šumskim putevima“ jezika, što bi kazao slavni filozof, Bodirogić piše svoja poglavlja “zajedničke povesti“ tako da se čovek u tim šumama i gorama naše zemlje ponosne, oseća prisutnim. Bio sam tamo, iako nisam bio na svim toponimima. Odveo me pisac. Ispričao mi priču. Pustio je da mi, ona, priča, kaže sve. I ništa mi nije objašnjavao, a sve mi je jasno. Više od književnosti, valjda, i nije potrebno. Ako, pak, jeste, onda to više nije književnost, nego publicistika. Drugo ime za površnost.

Henri Dejvid Toro, “Valden“. Da bi se razumeo svet, valja razumeti Ameriku. Da bi se razumela Amerika, valja posegnuti za njenim korenima. Dakle, za Emersonom, Toroom, Hotornom i njegovim “Skerletnim slovom“, za Poom, dakako, za Melvilom i “Mobi Dikom“ neizostavno – uzgred, ako ima remek-dela koje vapije za novim prevodom, to je priča o brodu “Pekvod“ i njegovom kapetanu – a ponajpre za Voltom Vitmenom. Kako, uostalom, razumeti Andrića, bez Vitmena? A ni tu ne stojimo slavno s prevodima. Onda se može razumeti i zašto je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu. Onda se može razumeti i njegov poslednji album, “Rough And Rowdy Ways“, a osobito ona litanija zvana “Murder Most Foul“. “Valden“ je izašao kod “Gradca“, gde bi drugo. Kako god da noćašnji izbori u Americi završe, budu li slavili domaći velikotrampovci ili ne, svet će biti drugačiji. To je ovaj naš svet, dakle – američki. Da biste lakše mrzeli Ameriku, morate je razumeti. To ne može bez “Valdena“, a naročito bez “O građanskoj neposlušnosti“, što je cubok ove poslednje lepo dizajnirane knjige (i cele bibiloteke Alef) u Srbiji. Da biste Ameriku razumeli, ne morate je, srećom, mrzeti. Ali možete razumeti ove što je mrze, sve joj se potajno diveći. Oni su tu oko vas. Ako, pak, i oni pročitaju “Valdena“ i “Neposlušnost“, neće više mrzeti nikog. Osim sebe same i nadalje. Ali tu pomoći nema. Ili, jednostanim rečima, jednog od najvećih američkih autora, Jella Biafre iz “Dead Kennedys“: nazi punks, fuck off.

Božo Koprivica, “Vježbanka Danilo Kiš“ i “Luđak je vječito dijete“. Obe stvari valja čitati zajedno, a najbolje bi bilo i sa svim ostalim knjigama Boža Koprivice. Jer, to je sve jedna knjiga, jedna moć jezika, jedan trijumf razumevanja nesavršenosti sveta, jedan veliki anropološki poraz dat kao najveća pobeda duha nad materijom. Jebala vas materija, čitajte Koprivicu.

“Semper idem“, Đorđa Lebovića. Teofil je lepo kazao pre, valjda, petnaest godina – prvo remek-delo srpske književnosti u XXI veku. Tome se nema šta dodati. Duško Kovačević, pak, reče (mi) – to je najlakše napisana najteža knjiga. Nije mislio na lakoću lake književnosti. Mislio je na lakoću i eleganciju jezika, na vedrinu duha, koja bolnoj temi odrastanja kroz saznavanje zla u gotovo pročišćenom vidu, omogućava da bude bliska, prisna, neopoziva. Ako se ne možeš suočiti sa svojom slikom u ogledalu, ako to nećeš, suoči se bar sa svetom koji te je oblikovao. To može kroz “Semper idem“. I sve prethodno navedene naslove. Previše za jedan novembar? Ma, ne. Taman po meri. Umesto da se s virusom nadgornjavaš po ulicama i kafanama, sedi kod kuće i čitaj. Ali ne bilo šta. U zajebana vremena, valja čitati samo ozbiljno zajebanu književnost.