Majka mi je rekla: "Budi majka. Idi u banku sperme. Usvoji bebu. Mi smo uz tebe." Bilo je kao da mi daje dozvolu. Ali mislim da je to bio anđeoski trenutak, priča čuvena američka kantri pevačica.
Šeril Krou ima 62 godine, ali izgleda mladoliko i vedro u svom nešvilskom studiju, dok sedi okružena kožnim bubnjevima iz 30-ih godina koji su oslikani scenama ruralnog života u Tenesiju. Ima mnogo „čudnih stvari“ na ranču koji deli sa svojom dvojicom usvojenih sinova, Vajatom i Levijem, koje je odgajala kao samohrana majka. Takođe, kako kaže ponosno, „potpuno je nevezana za tržište kantri muzike kakvo je sada“, jaku industriju grada koji je nazvala svojim domom. Njen studio je iznad štale (ima 10 konja), ali, jer je zvučno izolovan, na njenom novom albumu „Evolution“ ne čuje se ni muk, ni rzanje, piše „Independent“.
Zapravo, ne bi trebalo da bude novog albuma uopšte. 2019. godine, Šeril je rekla da će “Threads”, na kojem su bili dueti sa Nilom Jangom i Stivi Niks, biti njen poslednji album. Bila je to jeziva najava, iako je bila ponovo u dobrom zdravlju nakon dijagnoze karcinoma dojke 2006. i benignog tumora na mozgu 2011. godine. „Nisam planirala da napravim album“, kaže ona, ali jednostavno nije mogla da odoli. Ovaj put nije bila producent: „To bi delovalo previše kao odlazak na posao.“ Bila je nastavnica muzike 80-ih godina, i još uvek ima živopisne snove kako se vrati u učionicu i pokazuje deci kako da čitaju note ili da pogode visinu tonova.
Budućnost muzike ima jedan zastrašujući element za Krou, koja uvek ima društvenu savest. Veštačka inteligencija dolazi. Ima mnogo toga na njenom novom albumu o tome. Čini je nesrećnom kada čita o tim stvarima ujutru kada deca odu u školu: „Sukobljavam se s tim šta će veštačka inteligencija značiti za umetničku zajednicu. Kao starija majka, zaista me je uzdrmala pomisao da ćemo morati da počnemo da štitimo inspiraciju naših duša – razlika između nas i veštačke inteligencije je ta što mi imamo dušu. Imamo empatiju, imamo saosećanje.“
Nedavno je razgovarala sa mladom ženom tekstopiscem koja je objasnila da ona i njeni vršnjaci koriste ChatGPT u svom radu: „Kažeš, želim da napišem pesmu koja zvuči kao Šeril Krou i koristi ove četiri metafore, a onda ti to izbaci. Njena argumentacija bila je da ne koristi sve što izađe, ali uvek ima nekoliko dobrih delova. Pomislila sam, ne, ne, ne, ne…“
Karijera Šeril Krou lansirana je 1994. godine pesmom „All I Wanna Do“, koja je postala himna lenčarenja, s vizijama pijenja alkohola tokom dana i preziru prema pranju automobila za vreme ručka. Na njenom novom albumu postoji divno ogledalo te pesme – zapravo bi mogla da je napiše veštačka inteligencija – sa refrenom koji odjekuje duhom Generacije X, „Sve što znam/ je gde god da odem/ to sam ja.“ Krou misli da je melanholično. Ali ona izaziva određenu lakoću u vezi sa svojim mestom u svetu.
Možda ima savršeni nivo slave: četiri ili pet hitova u njenom opusu, što je mnogo. Svi rok bogovi – Don Henli, Bob Dilan, Erik Klepton (s kojim je izlazila) – želeli su da sarađuju s njom u to vreme, čak je napisala i pesmu za serijal o Džejmsu Bond-a, u eri Pirsa Brosnana: „Tomorrow Never Dies“.
„Ali u mojim godinama, mogu da radim šta god želim jer je verovatno da to niko neće čuti“, kaže ona. „Mislim, to zvuči poražavajuće! Ali to je i oslobađajuće. Manje razmišljate o tome koga će te da uvredite. Ne tražim mesto na radiju. To što mogu da pišem o stvarima koje vidim je olakšanje.“
Odrastajući na selu u Misuriju kao ćerka konzervativnog oca i liberalne majke, Šeril je uživala u strastvenim raspravama za trpezarijskim stolom, i kao odrasla osoba često izražava svoje mišljenje. Nikada to nije bilo skroz „cool“. Ona se žalila na nasilje u filmovima „Petparačke priče“ i „Ulični psi“ kada su to bili jedini filmovi o kojima je svako pričao („Još uvek isto govorim o oružju, 30 godina kasnije“).
„Interesantna stvar je bila ta da kada bih to radila (izražavala svoje mišljenje), onda bih imala hiljade ljudi koji bi govorili ‘Ne možeš to da radiš!'“, kaže ona. Bila je manje ljuta od Alanis Moriset, manje eksplicitna od Liz Fer, ali bila je žena devedesetih koja je pisala istinu o ženskom iskustvu mnogo pre nego što je hešteg pretvorio u pokret.
„Muzička industrija je tada bila vođena od strane muškaraca, i stvarnost je bila takva da nije bilo prostora za bilo koga da o tome priča, tako da smo to prikrivale u muzici“, kaže ona. „Fiona Epl je takođe govorila o tome. Tada je zaista bilo zastrašujuće: ‘Možda nikada više neću moći da radim ako me ovaj čovek zaista ućutka.’ Hvala Bogu, polako napredujemo.“
Da li je ponosna što je progovorila? „Ne bih rekla ponosna. Pretpostavljam da sam uvek bila dosledna svojim uverenjima.“
Nakon što se oporavila od raka dojke 2006. godine, imala je životno važan razgovor sa svojom majkom. „Rekla je: ‘Budi majka. Idi u banku sperme. Usvoji bebu. Mi smo uz tebe.’ Shvatila sam da je osoba prema kojoj sam se merila govorila, ‘Ne čini to na način na koji sam ja to radila.’ Bilo je kao da mi daje dozvolu. Ali mislim da je to bio anđeoski trenutak, jer nije bilo tipično za moju majku da kaže, ‘Idi, imaj bebu.’ Cilj je postavljen kada sam pogledala svoj život i pomislila: ‘Šta sada?'“
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar