15
Crtež je univerzalni princip i predstavlja čin komponovanja, uspostavljanja prostorno-vremenskih odnosa između predmeta i oblika, kaže za Nova.rs Selman Trtovac, vizuelni umetnik.
Piše: Nikola Marković
Izložba „Automatski crtež – povodom stogodišnjice nadrealizma“ Selmana Trtovca i Gorana Stojčetovića, koji će tom prilikom izvesti i akciju zajedničkog crtanja, biće otvorena 31. oktobra u 18 časova u Salonu Oto Bihalji – Merin.
U najavi ovog izuzetno važnog kulturnog događaja, između ostalog, ističe se: „U godini kada se obeležava sto godina od osnivanja nadrealizma, ova izložba se istovremeno kritički odnosno istraživački, osvrće ka automatizmu kao mehanizmu proizvodnje crteža, koji nastaje kao rezultat funkcionisanja nesvesnog, i pružajući podršku tom mehanizmu, jer se umetnost konstantno kreće u sferi nesvesnog najpre kao jedinog izvora nepredvidivog“.
Selman Trtovac (1970, Zadar) studirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. U vajarsku klasu Klausa Rinkea na Umetničkoj akademiji u Diseldorfu 1997. godine proglašen za majstora. Član je IKG-a (Internacionalni umetnički gremijum) i pokretač Umetničkog centra Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”, gde je uređivao likovni program. Idejni tvorac i suosnivač Nezavisne umetničke asocijacije Treći Beograd, kasnije i Perpetuummobile i galerije Menjačnica Goethe-Instituta u Beogradu. Doktorirao je na Odseku za skulpturu Fakulteta likovnih umetnosti. Izlagao na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a radovi mu se nalaze u mnogim privatnim i javnim kolekcijama. Živi i radi u Beogradu, a za Nova.rs Selman Trtovac priča o svom pristupu automatskom crtežu, odnosu prema nadrealističkom nasleđu i samoj izložbi…
Kako se u svom radu odnosite prema nasleđu nadrealizma, bilo da je reč o domaćem ili inostranom?
– Kada razmišljam o pojmu nadrealnog, uočavam da u našem jeziku to označava različite stvari – nešto što je izvan stvarnosti, ne postoji u stvarnom svetu ili prevazilazi samu realnost. Ponekad se ovaj pojam povezuje sa stanjem sna ili delirijuma, nečim nadstvarnim ili nestvarnim. Razmišljajući o vezi između mog rada i značenja ovog pojma, zaključujem da u savremenom svetu, gde se realnosti smenjuju neverovatnom brzinom, naši čulni i mentalni kapaciteti suočavaju se s izazovom da prate te dinamične promene. Umetnik je stoga primoran da koristi sva raspoloživa jezička i medijska sredstva, iskustva drugih umetnika iz istorije umetnosti, kako bi vizuelno definisao duh vremena u kojem deluje. U tom kontekstu, nasleđe nadrealizma – specifičan način mišljenja, osećanja i delovanja u odnosu na sile izvan polja realnog, postaje prirodni deo lične umetničke strategije. U mom slučaju, ono što nadilazi realnost ima ključnu ulogu, jer verujem da upravo ono što prevazilazi stvarnost može biti ključ za razumevanje ubrzane realnosti koja me okružuje.
Kakav odnos gajite prema automatizmu kao mehanizmu proizvodnje crteža? U najavi izložbe apostrofirani ste kao predstavnik „promišljenog, svesnog pristupa automatskom crtežu“.
– Smatram da automatizam u mom slučaju, kao način materijalizacije crteža, treba posmatrati uslovno. U ovom kontekstu, povezujem ga sa pojmom sinhroniciteta koji, prema Jungu, predstavlja „smisleni splet slučajnosti“, gde događaji bez očigledne uzročno-posledične veze stiču značenje kroz subjektivno iskustvo. Kvantna fizika, sa svojim konceptima superpozicije i neodređenosti, pruža naučni okvir za razumevanje sinhroniciteta. Na kvantnom nivou, čestice mogu biti povezane uprkos fizičkoj udaljenosti, što se naziva „kvantna isprepletenost“. Ovaj fenomen može se uporediti sa sinhronicitetom, ali i s automatizmom u procesu crtanja, gde događaji nisu povezani fizičkom kauzalnošću, već smislom i značenjem. Sinhronicitet nije samo teorijski koncept, već živa praksa i način života koji nam omogućava dublje razumevanje sebe i sveta oko nas.
Ako je sa jedne strane “automatski”, što bi impliciralo svojevrsno odsustvo pripreme, na koji način se vaša svest odnosi prema automatizmu?
– Promišljeni, svesni pristup automatskom crtežu smatram neophodnom suštinom vizuelnog mišljenja i razumevanja crteža u načelu. Automatski crtež nije samo puka škrabotina bez smisla i svrhe. Za mene, crtež je univerzalni princip koji obuhvata svakog čoveka, on predstavlja čin komponovanja, uspostavljanja prostorno-vremenskih odnosa između predmeta i oblika. Kada uređujemo stan ili baštu, već crtamo, pod uslovom da smo svesni tog procesa. Ako crtanje posmatramo široko, u bojsovskom smislu, tada je odgovor na vaše pitanje jednostavan – svako od nas se celog života priprema za čin crtanja, a i moja individualna svest ima dugu istoriju pripreme pre nego što se može, uslovno rečeno, smatrati automatizmom.
Naslovi vaših pojedinih crteža mogu da impliciraju i njihovu „temu“. Da li ona nastaje u pripremi ili ad hoc?
– Naslovi obično nastaju naknadno, iako unapred imam jasnu predstavu o ideji koju želim da pratim tokom materijalizacije crteža. Kao što sam već napomenuo, ono što prevazilazi stvarnost može biti ključ za razumevanje ubrzane realnosti koja me okružuje. Crtež je uvek nešto novo, nešto što nikada ranije nije postojalo u toj formi, rezultat određenog procesa traganja za umetničkom istinom, odnosno istinskim razumevanjem stvarnosti kakva ona zaista jeste, a ne onako kako smo naučili da je percipiramo. Zato mi dodeljivanje naslova predstavlja izazov – to je pokušaj da i jezički definišem ono što sam već prethodno spoznao kroz proces crtanja.
Često koristite crnu i crvenu boju zajedno. Zašto baš ova kombinacija?
– Crvena, crna i bela bile su karakteristične boje ruske avangarde. Kasnije su mnogi umetnici iz kasnih 60-ih i 70-ih godina, iz vremena tzv. konceptualne umetnosti, svesno koristili upravo te boje, oslanjajući se na nasleđe avangarde. Duboko verujem u kontinuitet i zato povremeno svesno biram upravo te boje. Smatram da umetničke i misaone pozicije moraju biti povezane s nekim lancem ideja i događaja iz prošlosti. Svesno ili nadsvesno, svi smo karike u tom istorijskom toku umetničkog mišljenja.
Izlagaćete sa Goranom Stojčetovićem, čiji rad vezujemo za art brut scenu u Srbiji. Takođe, u Salonu „Oto Bihalji Merin“, koji se od svog osnivanja pozicionira kao promoter upravo ovakvog stvaralaštva. Kako se kao umetnik odnosite prema art brutu, odnosno njegovom nasleđu i sadašnjem trenutku u Srbiji?
– Art brut je na početku dvadesetog veka bio reakcija na tadašnje stanje u umetnosti, koje je, po mišljenju mnogih umetnika i mislilaca tog vremena, gušilo svaki novi impuls. U pogledu toga postoje neke sličnosti sa današnjim vremenom. Dibife je definisao pojam art brut kao sirovu, odnosno grubu umetnost nastalu od ljudi sa margine. Art brut je danas za mene bitan kao primer moguće reakcije na nezadovoljajuće stanje u našem umetničkom svetu. Mislim da fenomeni koje danas opažamo, stotinak godina kasnije, veoma liče na one sa početka dvadesetog veka. Tada je art brut bio predskazanje tragedije Velikog rata. Bojim se da nam se istorija ponavlja i da umetnici danas takođe osećaju vibracije iz budućnosti, koja još ne postoji.
Najavljeno je da ćete na otvaranju izložbe zajedno crtati sa Goranom. Možete li nam reći kako je zamišljen taj segment otvaranja? Da li ste već razmenili ideje kako bi to trebalo da izgleda, eventualno imali “probu” ili slično izvođenje na otvaranju nekom drugom prilikom?
– Još nismo precizno definisali detalje te ideje o zajedničkom crtanju. Tu su još mnoge stvari otvorene. Za mene je mogućnost crtanja pred publikom izuzetno uzbudljiva. Doživljavam je kao oblik performansa ili žive slike. Publika bi imala priliku da zaviri u proces nastanka automatskog crteža, što je samo po sebi dodatno iskustvo za posmatrača. Verujem da će ovaj performans, u mom doprinosu toj ideji, nositi i dodatni konceptualni sloj, koji će celom činu pružiti jasnu i logičnu svrhu.
Bonus video: Mikelanđelo Pistoleto u MSUB
