Šekspirolog Džejms Šapiro pred sam kraj "Trampove ere" objavio je knjigu "Šekspir u podeljenoj Americi (šta nam njegovi komadi govore o našoj prošlosti i budućnosti)", koju su ugledni svetski mediji svrstali među najbolja izdanja u godini za nama. Autor u knjizi piše o tome kako su se životi i dela američkih predsednika preplitali sa Šekspirom i njegovim delom.
Piše: Svetislav Jovanov
Šekspir u podeljenoj Americi
Juna 2017, nekoliko meseci posle predsedničke inauguracije Donalda Trampa, njujorški Public Theater je, u okviru svog tradicionalnog sezonskog programa „Šekspir u parku“ izveo krajnje provokativnu i „jeretičku“ verziju „Julija Cezara“. Činjenica da je Šekspirov rimski diktator predstavljen kao hvalisavac u plavom odelu, sa dugačkom crvenom kravatom i crvenim MAGA bejzbol kačketom (Make America Great Again – logo desničarskog pokreta), izazvala je veliku gužvu. S jedne strane, oštre osude konzervativnih i desničarskih medija – koje su išle do optužbi da predstava zagovara atentat na Trampa! – kao i povlačenja bogatih sponzora, a s druge, pretnje glumcima, saradnicima, pa čak i porodici reditelja Oskara Justisa. Ispostavilo se, međutim, da je sve ovo donelo i jednu neočekivanu dobit. Naime, događaji oko „Julija Cezara“ inspirisali su šekspirologa Džejmsa Šapira, koji je bio stručni savetnik na predstavi, da, pred sam završetak „Trampove ere“, objavi knjigu „Šekspir u podeljenoj Americi (šta nam njegovi komadi govore o našoj prošlosti i budućnosti)“, koju su najpoznatija ozbiljna svetska glasila svrstala među najbolje knjige u godini za nama.
Privukavši pažnju i stručne i šire javnosti delima kao što su „Osporeni Vil: Ko je napisao Šekspira?“(igra reči: „contested Will“ znači i „osporeni testament“) i „Godina Lira: Šekspir u godini 1606“, Šapiro svojom najnovijom knjigom predočava Šekspirov opus kao svojevrsno bojno polje na kojem su se otkrivale i prelamale duboke i trajne protivrečnosti američkog društva od devetnaestog veka do danas. Koristeći ovaj opus kako bi nas proveo kroz priču o, kako sam kaže, „osam presudnih momenata u američkoj istoriji“, Šapiro nam, fascinantnom mešavinom britke analize i zavodljivog pripovedanja, svedoči kako su „Šekspirove drame ostale zajednička podloga, jedno od retkih mesta na kojima se Amerikanci mogu sresti i sučeliti svoje različite stavove“.
Počelo je krvavim sukobima
Već najraniji Šapirovi primeri pogađaju u srž temeljnih – i danas aktuelnih – američkih razdora. Džon Kvinsi Adams, šesti predsednik SAD, u svom eseju iz 1836. naziva Dezdemoninu udaju za Otela „prestupom protiv zakona prirode“, doprinoseći tako zaoštravanju rasnog pitanja. Samo desetak godina kasnije,1845, dok se ideologija „Manifestne sudbine“ širi kao opravdanje ekspanzije belih doseljenika ka Zapadu („Go West!“), mladi podoficir Julizis Grant – budući pobednički vođa armija Severa u građanskom ratu i osamnaesti predsednik Amerike – u predstavi „Otela“, priređenoj u vojničkom logoru na meksičkoj granici, odigrava ulogu Dezdemone! Krajem iste decenije, Šekspir u Njujorku postaje okvir za mnogo krvavije zaoštravanje klasnog, rasnog i imigrantskog pitanja. Naime, proleterski obožavaoci američkog glumca Foresta nasilno su prekinuli predstavu „Makbeta“ u kojoj je naslovnu ulogu tumačio njegov glavni suparnik, Englez Makridi, deklarisani protivnik ropstva, rasturajući potom i skup Američkog društva protiv ropstva – i ostavljajući na Trgu Astor više od dvadeset mrtvih.
The Astor Place Riot took place #onthisday in 1849, when supporters of actor Edwin Forrest clashed with police and the National Guard at a performance of "Macbeth" by actor William Macready. Learn more from our Shakespeare Unlimited podcast: https://t.co/odB1S0esTp. pic.twitter.com/sHkfsvKLuW
— Folger Shakespeare Library (@FolgerLibrary) May 10, 2018
Poruka Monike Levinski
Sasvim drukčiju, no ništa manje efektnu dimenziju, u kojoj se Šekspir javlja kao ogledalo američkih podela oko kompleksa rasno-klasno-seksualnih pitanja, Šapiro najpre otvara pričom o verzijama kultnog mjuzikla „Kiss Me, Kate“(1948): dok predstava čuva drsku nekonvencionalnost Šekspirovog originala („Ukroćena goropad“), u filmu je radnja svedena na domaćičku basnu iz „belog“, malograđanskog predgrađa i očišćena od homoseksualnih nagoveštaja. Šapiro potom razvija pomenutu problematiku kroz lucidno sučeljavanje okolnosti produkcije filmskog „blokbastera“ „Zaljubljeni Šekspir“(1998) sa (savremenim joj) seks-skandalom Klinton-Levinski.
Opisujući (neuspešne) napore producenta Harvija Vajnstina (!) da filmu nametne finale prema koje bi mladi Šekspir (Fajns) zadržao Violu (Paltrou) kao ljubavnicu tako što bi joj povremeno „bacao koske“ uloga u svojim komadima – autor ukazuje na tvrdokornost određenih predrasuda o položaju žena u američkom društvu. Krajnje suptilnu „kontru“ ovome Šapiro izvlači iz jedne bizarne zgode: reč je o oglasu koji je Monika Levinski objavila u „Vašington postu“ na Dan zaljubljenih 1997. sa potpisom „M“ – tačnije, ljubavnoj poruci Predsedniku, a u vidu Romeovog (!) famoznog iskaza iz 2. čina „Romea i Julije“, koji se okončava stihom „A što ljubav može, ona to i sme“. U svakom slučaju, napominje autor, Šekspir bi, kao stari ljubitelj „cross-dressing“-a (muško-ženskog prerušavanja), ovim bio više nego zadovoljan.
Ubistvo Linkolna
Najžešći momenat sučeljavanja Šekspira i američkih – političkih i kulturoloških – podela predstavlja ubistvo Abrahama Linkolna. U središnjem, verovatno najboljem poglavlju knjige, Šapiro prati , kao u trileru „a la Eko“, razvoj dvaju opsesija: predsednikovu opsednutost „Makbetom“ i opsednutost budućeg atentatora, glumca Džona Vilksa Buta, ulogom Bruta u „Juliju Cezaru“ (Butova gluma je, inače, oduševljavala Linkona) – opsesija koje su se tragično ukrstile 14. aprila 1865. u vašingtonskom pozorištu Ford (na predstavi jedne farse!).
Ispalivši smrtonosne hice u Linkolna, But, zagovornik ropstva, umakao je preko pozornice, uzviknuvši „Sic semper tyrannis“ („Tako uvek tiranima“). Ipak, šekspirovska ironija je, napominje Šapiro, atentatora stigla i time, što je za zvanični slogan nacionalne žalosti zbog Linkolnove smrti uzet epitaf umorenom Dankanu iz „Makbeta“, koji naglašava „…da bi vrline njegove, ko višnji / Anđeli… trubile do neba/ Optužbu protiv ovog nečuveno / Bezbožno grešnog njegovog smaknuća“.
Tramp, Romeo i Julija
Možda se, kako Marks tvrdi, a svedoči i gužva povodom „trampovskih“ aluzija u spomenutom njujorškom „Juliju Cezaru“, istorija zbiva najpre kao tragedija, a ponavlja kao farsa – ali se, očigledno, „žanrovske promene“ time ne završavaju. Naime, kako primećuje prikazivač Šapirove knjige Endru Dikson, malo ko bi mogao svrstati Donalda Trampa u strasne čitaoce Šekspira. Međutim, kada je bio javno prozvan nakon otkrića da je u finansijski „paket“ za borbu protiv korona virusa „prošvercovao“ subvenciju od 25 miliona dolara za Kenedi Centar izvođačkih umetnosti u Vašingtonu, odlazeći predsednik SAD je u svoju odbranu izjavio: „Voleo bih da pogledam ‘Romea i Juliju'“.
Ova izjava predstavlja (za sada) svojevrsno upotpunjenje duge putanje koju je, prema Džejmsu Šapirou, prešao Šekspirov opus u kontekstu razvoja „američkog duha“: od skupa „praktičnih mudrosti“, preko intelektualnog okvira za ključne društvene dileme – i sredstva za promociju novih sloboda – do simptoma nepomirljivih društvenih podela i civilizacijske zasićenosti u kojoj se gubi i elementarno shvatanje uloge pozorišta.
Srpski pandan – Sterija
A u toj tački se ovdašnjem čitaocu Šapirove knjige neminovno nameće pitanje: postoji li u našem kulturnom obzoru Šekspir – ili „Šekspir“, dakle dramatičar trajne umetničke provokativnosti – čije bi delo moglo da posluži kao „lakmus papir“ raznorodnih protivrečnosti i kriza, podela i zabluda koje, prožimajući našu noviju istoriju, sežu do današnjice? Naravno, prvi, najlogičniji – i nimalo originalan – odgovor bi glasio: Sterija. Svakako, dovoljno puta se pokazalo da, Sterijina „Pokondirena tikva“ do dan-danas predstavlja efektan „probni kamen“ za razobličavanje skorojevićke pomodnosti – ali i ćiftinskog, dakle dubinskog, prostakluka.
Njegovi, pak, „Rodoljupci“, i u našem vremenu – od Mijača, preko Majere do Urbana – slojevito, dubinski i precizno poput pozorišne giljotine raskrivaju fantom patriotizma kao (prvo i poslednje) utočište svih hulja. Ipak, za aktuelnu medijaciju brojnih preostalih tipova društvenih mana i zabluda moramo potražiti uporište u nekolicini vrhunskih primera Nušićeve komičke fantazije: za birokratsku paranoju i parazitizam – „Sumnjivo lice“; za demagogiju i partokratsku potkupljivost – „Narodni poslanik“; za skorojevičko vlastoljublje – „Gospođu ministarku“… A ipak, sve to deluje nekako rasuto, kod Sterije (moralno) rigidno, kod Nušića (humorno) razlabavljeno.
Selenićev doprinos
Ali, ako već u tradiciji nemamo celovit dramski opus kao inspirativan temelj za raspravu o problemima današnjice, postoji li, barem, neka pojedinačna drama iz novije istorije, koja bi – svojim ustrojstvom, ali i svojim odjekom – ukazala na suštinske uzroke naše aktuelne društvene paralize? Odgovor je potvrdan – a naziv te drame je „Ruženje naroda u dva dela“. Prvi značajan, ali ne i osnovni problemski stub Selenićevog komada o „sudbinskim karakteristikama nacije“ (Jovan Ćirilov) poentira se kroz pitanje (duha) Miloša Obrenovića: „Narod ili Karađorđe, Vujice, šta veliš, ko više vredi ? Da svi svi mi izginemo, ili on jedan ?“A onda, očekivano, sledi dvostruki iskorak u (ko bi rekao?) „Julija Cezara“, a u izvođenju poluinteligenta Stevana Stankovića. Proročki zloslutno deluje Selenićev izbor citata iz Šekspira: najpre podsećanje plebejca Marula na veličinu (ubijenog) Pompeja, a potom – kao formula srpskih deoba i slutnja srpskih egzorcizama – Antonijevo proroštvo o užasima građanskog rata („Krvoproliće s uništenjem biće tako često…“).
Najrazorniji Selenićev udarac – barem što se naše današnjice tiče – pada na kraju, iz usta tog istog Stankovića: „Četnik, to je srpski seljak pušten iz mog kaveza, pun mržnje prema gradu, gospodi, kulturi, bez i jedne svete stvari u vremenu nekažnjivog nasilja. Bagra nas je progutala, to hoću da kažem“. I koji trenutak kasnije, poentiranje: „Stvarnost – to je ova kibla.“ S obzirom na dostignut nivo realizacije Selenićeve perspektive u ovom trenutku, kakva vrsta šekspirovske sudbine nam se smeši – sa obeju strana pozorišne „rampe“? Očekuje li nas rasplet „Julija Cezara“, ili – možda još beznadežnija opcija – „Kralja Lira“? Perspektiva „Bure“ je suviše daleko; a ako neko možda priželjkuje završnicu u stilu „Sve je dobro što se dobro svrši“, podsetiću da svi iole mudri Šekspirovi tumači smatraju ovo delo „mračnom komedijom“. Možda ništa od ovoga nema logike, što bi rekao Selenićev major Aterton. Ali, ima li nade?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar