Pozorišna kritika - piše Aleksandra Glovacki: Zašto kvarimo

Piše. Aleksandra GlovackiIspisujući poemu sa naslovom Kao da kraj nije ni sasvim blizu, zabasavši u “mračnu šumu” preispitivanja stvarnosti, a “na pola svoga životnoga puta”, Maja Pelević se našla pred ekranom - vratima u virtuelni svet, jednako životan, jednako zastrašujući, jednako čudesan, kao i onaj u koji se ulazi sa napomenom o ostavljanju zadnje nade. Ne bih tražila druge paralele sa Danteovim spevom, osim potrebe da se sa prvom zrelošću ispita sopstveno mesto pod zvezdama, na Zemlji, unutar svemira. Mesto čoveka - čestice, njegova težnja da sa zemlje, sa trave koju oseća pod bosim nogama, iz ljubavnog zagrljaja, dosegne večnost i bez straha uplovi u beskraj koji ga okružuje.

Ovo je kratka poema, pisana slobodnim stihom, u sedam poglavlja. Svako od njih počinje stihom ’’Ispričaću vam moju priču, a to je priča svakoga od nas’’. Ređaju se uobičajeni životni detalji, poetski sklonjeni u mutne slike, više skice detinjih sećanja, prvih i poslednjih ljubavi; iskustva elektroda i piksela i hibridne stvarnosti (tema koju Maja Pelević načinje u Mehaničkim psima iz Lounli pleneta). Na početku je kraj, kraj jednog perioda i kroz treperenje snage najava novog. Na kraju je još jedna paralela sa Danteovim putovanjem, povratak u rajski vrt “odakle sve počinje i gde se sve završava” kako Maja kaže. I ako sugeriše da je reč o novoj stvarnosti koju nosi novo doba, Kao da kraj nije ni sasvim blizu se može čitati i kroz srednjovekovne i kroz antičke naočari (da su tada postojale), jer iste su to zebnje i ista pitanja od vremena kada je čovek počeo da razmišlja pod zvezdama.Za potrebe predstave, reditelj Nikola Zavišić tekst drastično skraćuje. Svodi ga na izlomljene, zadihane iskaze, izmeštene sa Zemlje u prostor kome se ni mesto ni vreme ne određuju, koji je jedno večno sada, koji je i ovde i svuda. Time je tekst potisnut u drugi plan, dok je u prvom planu vizuelni doživljaj savršeno upotpunjen muzičko-zvučnom zavesom, kroz koju reči tek povremeno probijaju. Posao reditelja je u ovom slučaju vrlo komplikovan, ali ne bih se usudila da analiziram koliki je čiji deo ljudi iz ekipe, jer verujem da ni oni sami to ne mogu da odrede. Pretpostavimo da je Zavišić određivao atmosferu i ritam, način učešća publike, da je sugerisao i nadgledao video i VR rad Filipa Mikića, uz asistentsku pomoć Jelene Piljić i Sanjina Ćorovića. Pretpostavimo da je kompozitorka Anja Đorđević imala slobodu da sve to uobliči muzikom i zvukom, uz veliku pomoć producentkinje zvuka Mine Strugar.Predstava je za petoro gledalaca. Počinje pre ulaska na scenu, u prostoriji u kojoj se navlače zaštitna odela, odnosno papirnati kostimi u vidu zaštitnih odela. Jedan po jedan gledalac se uvodi u platnenu kocku dimenzija 6x6x6 metara, i svako zauzima strunjaču, smestivši se po sopstvenom izboru, jer svaka strana kocke je ekran. Time gledaoci postaju vidljivi akteri predstave. Tišina, mrak, iščekivanje... Pa projekcije, slike sa svih strana. Lica koja se smenjuju, zatim smanjuju, umnožavaju, udaljavaju, dok se ne pretvore u svet piksela, iz koga se prelazi u apstrakciju do samoga kraja. Pažljivo osmišljena i vrhunski izvedena muzičko-zvučna zavesa možda je najupečatljiviji segment ovog jednosatnog putovanja, koje se u poslednjoj trećini intenzivira 3D varijantom. Glas koji se povremeno čuje obraća se direktno vama, vama kao jedinki, poziva na dijalog, na mentalno učestvovanje u avanturi usamljenog putovanja kroz fascinantni virtuelni svet koji ne poznaje granice. Gledalac je vođen sve vreme, ali i slobodan za sopstvene asocijacije. Lepo je, iako u jednom trenutku prestane bilo šta da se dešava. Šarene slike i zvuci koji prijaju. Očišćeno od bremena banalnosti. Pomislila sam u jednom trenutku - ovo naše postojanje je tako čudesno lepo, zašto ga tako strašno kvarimo? Pomislila sam na Srebrenicu.Dođe vam da ne izađete iz kocke.Predstava se obraća onom uzvišenijem stupnju ljudskog duha, onom koji se doživljava delom jedinstvene celine sveukupnog postojanja.Zašto kažem predstava? Pa, dešava se u pozorištu, tekst je napisala dramska spisateljica, režirao je pozorišni reditelj, a tako visok nivo prisnosti koju osećate sa celim sadržajem moguć je samo u teatru.