5
Nastup Enija Morikonea u Areni bio je fascinantan i žao mi je što to nije snimljeno. Maestro se poneo kao pravi gospodin, ništa mu nije bilo teško, kaže Boško Radojković, osnivač Gitar art festivala, u čijoj je organizaciji slavni kompozitor pre desetak godina održao svoj jedini koncert u Srbiji. Da nije tada bilo takvog spleta okolnosti, maestro možda nikada ne bi ni nastupio kod nas, ocenjuje on.
Slavni kompozitor Enio Morikone preminuo je 6. jula u Rimu u svojoj 91. godini od posledica pada nedelju dana ranije. Nekoliko dana ranije maestro je ostavio i dirljivo pismo kojim se oprostio od svojih najbliskijih. Za njim je ostalo više od 500 kompozicija, među kojima su, pored brojnih čuvenih melodija iz filmova, i njegova manje poznata dela iz klasične muzike. A upravo to što je Radojković od Morikoneovih menadžera zatražio da maestro na jubilarnom 10. Gitar art festivalu nastupi sa svojim klasičnim kompozicijama, igralo je, čini se, odlučujuću ulogu da maestro i njegov orkestar dođu u Beograd.
– Sve je počelo u julu 2008. godine, zahvaljujući jednom mom prijatelju Italijanu, gitaristi, koji je me je bukvalno odveo tamo, u to malo mesto Latina, gde radi njegov menadžment. Jubilarni, 10. Gitar art festival bio je zakazan za februar, već tada sam imao ugovorene koncerte Stinga i programe za tri regularna, ogromna festivala, ali sam ipak odlučio da probam, iako se tako veliki koncerti, sa tako velikim orkestrima, ugovaraju i dve godine unapred. Predstavio sam Gitar art festival njegovom menadžmenu i rekao da imamo jubilej i da bi bilo sjajno kada bi maestro došao. Insistirao sam na njegovim delima za gitaru, to su tri kratka komada i jedan veliki koncert za gitaru i simfonijski orkestar. Taj njegov koncert je „suviše savremen“ i ne zna se da li je teži za izvođenje ili za slušanje. Morikone je to komponovao, snimili su ga i ne znam da li je u dvadesetak godina izveden dvaput. Svi su mu tražili njegovu filmsku muziku. Bio je razočaran time što malo ko vodi računa o toj njegovoj savremenoj klasičnoj muzici, a ja sam bio očigledno prvi koji je insistirao na tome. Kada je čuo da neko traži taj koncert, rekao je „sutra idemo za Beograd“. I tako je krenulo – priča Radojković.
U Morikoneovoj agenciji u Latini se, kaže Radojković, sve radi „po italijanski, sve familijarno, agenciju vode članovi rodbine i sve ostaje u okviru familije“. I dogovor je pao.
Dan pred koncert u februaru 2009. godine iz Beograda je poslat avion po Morikonea, 110 članova njegovog simfonijskog orkestra i prateće osoblje.
– Uzeli smo za njih čarter let za njih iz Rima do Beograda i nazad. Bilo je 130 putnika, ceo avion, i naravno kargo sa kontrabasima, čelima… Doputovali su dan pred koncert, a on je već tada bio u godinama, bili smo na večeri, pa su otišli na spavanje u hotel „Kraun plaza“, a sutradan je bila velika proba. Uz članove njegovog orkestra, Roma Sinfonnieta, naša profesorka Darinka Matić Marović spremila je hor od 150 pevača. U toku dana pred koncert bila je i pres konferencija u Skupštini grada, a nakon koncerta, ujutru su doručkovali i vratili su se u Rim – kaže Radojković, dodajući da je sa menadžmentom svaki detalj, uključujući i trajanje intervjua, bio precizno dogovoren.
I on je maestra mogao da upozna „na kašičicu“, kaže, ali potvrđuje ono što se o njemu znalo van scene.
– On je kao i svaki veliki umetnik miran, staložen, u svojim nekim mislima, pažljiv. Gospodin čovek. Ništa mu nije bilo teško, na sve je pristajao. Više problema smo imali sa njegovim menadžmentom, a ne sa njim. Oni su menjali dogovore na svakih pola sata, ali smo izgurali. Ceo koncert je bio fenomenalan. On je kao ličnost nalik svim velikim umetnicima sa kojima smo radili. Što su veći, to su normalniji ljudi. Nije imao posebne zahteve. Najveći problem bio je veličina orkestra. Oni kad krenu da jedu, to je 120 Italijana… To mora unapred sve da se dogovori, večerali su u „Tri šešira“, a oni su menjali vremena, menije, umesto dogovorenog broja njih došlo je njih 70… Više su bili razmaženi oni oko njega nego on sam – kaže Radojković uz osmeh.
Morikonea, njegov orkestar i hor „Obilić“ sastavljen od domaćih pevača u Areni je slušalo oko 12.000 ljudi. Taj koncert i danas mnogi od njih opisuju kao spektakularan, hvaleći pre svega moćan zvuk.
– Parter bio sav u komfornim stolicama. Ljudi u Areni su nam maksimalno izašli u susret, postavili su onaj prvi deo sa VIP foteljama, cela prva tribina i lože, to je sve bilo puno… – opisuje Radojković.
Pod Morikoneovom upravom čule su se čuvene filmske teme iz špageti-vesterna „Dobar, loš, zao“ i „Za šaku dolara“, ali i melodije iz drugih ostvarenja poput „Bilo jednom u Americi“, „Sinema Paradizo“, „Nesalomivi“, „Malena“. Ali izvedene su i njegove klasične kompozicije („Frammenti di Eros“, „Cantata per L‘Europa“ i „Nulla Divino“).
Na pitanje da li je Morikone nakon koncerta bio zadovoljan time kako je sve ispalo i prijemom publike, Radojković odgovara sa: „veoma“.
– Svi ti veliki umetnici kada dođu plaše se negde da li imamo produkciju, da li razumemo kako se radi. Ali takve stvari se urade i na kraju se iznenade, ne samo kad vide Beograd, nego i produkciju i kad vide koliko ljudi dođe, kad vide reakcije ljudi, pažnju tokom boravka, uvek budu presrećni – kaže osnivač Gitar art festivala.
Radojković dodaje i da je nakon tog koncerta „bio u minusu 40.000 evra“, jer je organizacija tog koncerta koštala oko 280.000 evra. Ali kaže da mu nije žao i da bi ga, da može, organizovao ponovo.
– Sav taj zvuk, to je fascinantno. Bio sam presrećan. Normalno, plašio sam se kako će to sve ispasti. Ponosan sam na našu Darinku zato što je pevače tako dobro spremila da je maestro bio fasciniran kako naši pevaju. Što kaže, „dođe, a neko peva onako kako je on to zamislio“. Obično je to vrlo komplikovano da se spremi i on je nekad imao problema, nije uvek bio baš zadovoljan lokalnim muzičarima. Ali Darinka je legenda, ona je to tako dobro spremila, to je odlično ispalo. Morikoneov nastup bio je fascinantan i baš mi je žao što nije snimljeno, menadžment to nije dozvolio. Bilo je tu mnogo muzičara, ne samo iz Srbije, nego iz regiona, bilo je mnogo novinara, čuvam i članke iz Hrvatske i Slovenije, imali smo dosta stranih novinara koji su došli zbog tog koncerta pre svega, jer on nikad nije bio u regionu. Bio je u Zagrebu pet-šest godina kasnije, ali samo on, bez orkestra. Mi smo onda uboli momenat i da je to tada bilo propušteno nikada on ne bi ni bio u Srbiji – zaključuje Radojković.
***
Novinarka NIN-a Radmila Stanković imala je prilike da razgovara 2009. godine sa Morikoneom u Beogradu. Uz dozvolu autorke, prenosimo delove tog teksta:
„Te večeri na prijemu u Ambasadi Italije u Birčaninovoj ulici, uoči sutrašnjeg koncerta u Beogradskoj areni, bio je ljubazan, ali pomalo odsutan. Mislio je o onome što ga čeka sutra.
Prilazi mu kompozitor Sanja Ilić i uručuje mu dva diska svoje muzike:
– Znate, ja sam kompozitor i nekada su za moju muziku ovde govorili da ima asocijaciju i influencu Morikonea.
Zahvaljuje mu, kao i Mići Markoviću, kolegi kompozitoru i saksofonisti, koji ga takođe pozdravlja. Ministar kulture Srbije Nebojša Bradić mu jednako ukazuje poštovanje, kao i brojni gosti u rezidenciji.
…
Кao neko ko je posvećen muzici, ovaj kompozitor je prevashodno okrenut svom delu i svom stvaralaštvu i malo ima vremena za druge. Pitam ga da li zna nešto o muzici sa ovih prostora, a on, pomalo snebivajući se, odgovara:
– Poznajem muziku Balkana generalno, ali ne previše. Ne poznajem muzičare i ne znam dela. Кad neko radi kao ja, jednostavno ne stiže da se upoznaje sa stvaralaštvom drugih. To nije baš dobro, ali kako bih drugačije postigao da radim svoj posao. A verujem da mogu i dalje da komponujem, aranžiram, dirigujem… “
(Kompletan razgovor novinarke Radmile Stanković sa Morikoneom 2009. možete pročitati u aktuelnom broju NIN-a).
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
