Voleo sam posao kino-operatera i kada bih se ponovo rodio, opet bih to radio. Kada se moja profesija ugasila i sve postalo digitalizovano, i ja sam nestao. Poslednji FEST sam radio 2014. godine, kaže za Nova.rs Pavle Lazić, legendarni Pajče, koji je na čuvenom filmskom festivalu radio od njegovog osnivanja.
U godini kada obeležava 50. jubilarno izdanje FEST-a, koje se održava od 25. februara do 6. marta zamolili smo da svoja sećanja na slavne dane ovog festivala za naš portal podele ljudi, koji su bili nevidljivi za javnost, a zahvaljujući kojima je on postao to što jeste. Među njima je kino-operater Pajče koji je važio za nezvaničnu maskotu festivala.
– Na Radio-televiziji Beograd (RTB) zaposlio sam se 1967. godine i naučio sve što je trebalo oko filma. Tamo sam imao „svoju“ projekcionu salu od 20 mesta, u koju su dolazili svi – direktori, urednici, gosti… Kad se snimi nešto, nadređeni su voleli da pogledaju i daju sud da li će biti emitovano na programu, kao i oni koji su imali potrebe da pogledaju arhivske emisije. Osim direktora i urednika, dolazili su od akademika do filmadžija, svi. Trudio sam se da ispečem zanat kako valja i hvala onima koji su mi verovali. Tako sam od prvog dana angažovan na FEST-u, gde sam u Domu sindikata te 1971. prvo bio zadužen za pomoćni program. Do 1979. bio sam u direkciji a posao mi je bio da kontrolišem kopije, i komuniciram sa ljudima. Posle sam radio kao kino-operater.
Danonoćno u kabini
– FEST je bio veliki kulturni događaj, glamurozan, i svi ljubitelji filma su ga s nestrpljenjem iščekivali. To je bilo mesto susretanja, druženja, osećala se radost i neka neverovatna atmosfera koja je bila izuzetno inspirativna. Bilo je i onih koji dođu da bi bili viđeni, ali i pravih filmofila koji su dnevno gledali svih pet projekcija, neki su bukvalno tamo spavali. Svi su hrlili, a mene je jeza hvatala i samo mi je bilo u glavi da nema problema u tehničkom, ali i zdravstvenom smislu.
– Imao sam veliku odgovornost, danonoćno sam vodio računa da se nešto ne desi što bi omelo projekcije, jer svaki čas se trake prebacuju s projektora na projektor. Svaki film je u proseku imao šest metalnih rolni filma koje mi zovemo činovi i svaki traje od 18 do 20 minuta. Tako su nekad pravili projektore sa manjim bubnjevima, gde svaki čin morate da uklopite da se taj prelaz ne primeti. Nisam imao poverenje ni u koga, sam sam radio glavni program i na FEST-u sam pustio više od 2.200 filmova. Sada je sve drugačije, jednostavnije nego kada sam ja radio u kabini gde je temperatura 30 stepeni jer lampe projektora jako greju, i tako 15 sati dnevno.
Zanemeo pred Đinom Lolobriđidom
– Ovaj posao mi je omogućio da upoznam i neke poznate ljude iz sveta kao što je Liv Ulman, koja je bila gošća 1971. godine. Žao mi je što nisam uspeo da dobijem autogram od Kirka Daglasa 1972. u Domu sindikata a u tome me je sprečio neki Toma vatrogasac, nikog nije puštao blizu slavnog glumca, čak ni mene koji sam tamo radio i imao propusnicu. Iako tada nije bilo brojno obezbeđenje, kada je Toma tu, ama niko nije mogao da prođe. Kada sam video Đinu Lolobriđidu, zanemeo sam. Ne zato što je to ona, nego zato što je bila tako lepa. Iako svetski poznati, svi su bili druželjubivi, jednostavni, provodili se divno u Beogradu, i Kaludija Kardinale, Miloš Forman, Kopola, Marčelo Mastrojani, Sofija Loren, Bertoluči, Kišlovski, Robert de Niro…
– Od poslednjih susreta pamtim onaj sa slavnim britanskim glumcem Ralfom Fajnsom koji je otvorio 39. FEST filmom „Koriolan“. On nije želeo da se njegov film pusti novinarima u Maloj sali Sava centra, jer taj prostor nije tehnički opremljen, pa je sutradan ujutru održana u Velikoj dvorani. To je bukvalno bilo na dan svečanog otvaranja, dan ranije smo održali tehničku probu, došao je u moju kabinu, dao sugestije, vodio je računa da mu film ne bude zakinut slučajno ni sekund. Sve je prošlo odlično i posle otvaranja FEST-a me je pozvao u VIP salon na proslavu.
Susret sa ljubomornim mužem
– Sava centar je imao najveće platno za prikazivanje filmova u Istočnoj Evropi, 24 sa 12 metara. To je stvarno i na goste ostavljalo impresivan utisak kao i ambijent Velike dvorane. Međutim, događale su se i situacije koje kao da je neko režirao. Događalo se, ako film duže traje, da oni stariji sa slabom „petljom“istrčavaju iz sale i pravo upadaju u moju kabinu, čija su vrata bila odmah pored C ulaza, jer misle da je tu toalet. Ja ih uputim da idu u prizemlje, međutim dešavalo se da neće da odu i da ne izdrže.
– A jednom je neki ljubomorni muž uleteo kod mene i tražio da kroz prozor odakle se puštaju filmovi, proveri da li je njegova supruga u sali sa nekim. Rekao sam mu da uđe u salu pa neka izvidi, a projekcija je bila rasprodata i normalno je da neko mora da sedi pored nje. On je poludeo, ali obezbeđenje mu nije dalo da uđe u salu. Pošto nije imao kud, prestajao je ceo film ispred sale.
– Ja sam ljubitelj muzičkih filmova, ali sam se zaljubio u Kjubrikovu „Odiseju u svemiru, 2001.“. Odgledao sam more filmova jer sam morao i tehnički da ih pregledam. Nikad nisam kratio špice jer se zna da film traje od uvodne do odjavne špice. Novinari posebno vode računa o tome, uzimaju podatke. A danas se i na televiziji one skidaju, to je velika sramota. Ne znam kako im niko ne kaže da se to ne sme, jer film traje od uvodne pa do završne špice. To je ceo film. Ne može da bude nezavršeno i nedovršeno. Na FEST-u sam sam puštao sve filmove tako da počnem rano ujutru i završim kasno u noć. Nije bilo lako, ali ja sam uživao i ponosan sam što se nikada nije dogodio nijedan kiks.
Radio i za Tita
– Na RTS sam proveo punih 40 godina bez dana bolovanja. Mnogo sam radio sa Dušanom Makavejevim Makom, čak sam ga švercovao u televizuju pod lažnim imenom, Slobodanom Novakovićem u okviru „Hronike FEST-a“, Nebojšom Đukelićem… U Sava centru sam inače radio i sve druge filmske festivale, a po potrebi sam radio i u Malom Odeonu, Studentskom kulturnom centru, … U Ateljeu 212 sam puštao inserte za neke predstave, i tamo je bila stvarno neverovatno atmosfera. Angažovao me je i Tito koji je imao svog kino-operatera Leku, ali kad je tehnika napredovala on se nije snalazio pa su mene zvali da to radim.
– Od kada sam u penziji, sve više vremena provodim u Novom Bečeju odakle su mi roditelji, gde sam se i ja rodio, iako od šeste godine živim u Beogradu. Tu sam izmaštao jedan zid na kojem sam napravio kolaž fotografija najlepših uspomena. One su uglavnom crno-bele, i sećaju na vreme kojeg više nema. Veliki deo njih je nastao upravo na FEST-u za koji sam ostao emotivno vezan. Tehnologija je napredovala, danas se filmovi snimaju i telefonom. Kako je nestao film koji sam radio, tako sam nestao i ja. Ali, uspomene postoje…
Bonus video: Peca Popović o Milanu Vlajčiću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar