Dejan Mijač je bio jedan od najznačajnijih reditelja koji je uzdigao pozorišnu režiju do najvećih sfera. Otkrivao je nepoznate i pomalo zaboravljene autore. Svaka predstava za njega je bila stalno traganje za onostranim, rekao je Voja Brajović na komemorativnom skupu koji je održan danas kao sećanje na dopisnog člana SANU - čuvenog pozorišnog reditelja i profesora Dejana Mijača (1934-2022).
U Svečanoj sali SANU govorili su arhitekta i urbanista Milan Lojanica, kao i dramski umetnici – Egon Savin, Vojislav Brajović, Miodrag Tabački i Branko Cvejić.
Dejan Mijač preminuo je 5. aprila u 87. godini, a zvanična komemoracija sa velikim brojem govornika je upriličena 11. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu istog dana kada je i sahranjen. Na komemoraciji tada u JDP-u, predsednik SANU, akademik Vladimir S. Kostić je podsetio da je Dejan Mijač, kada je odabran 2021. godine da bude dopisni član SANU, pitao šta je sada potrebno da radi i doprinese ovoj instituciji:
– Rečeno mu je da se odmori, i da će mu već javiti kako dalje, ali onda je on rekao – „Bolje požurite, čini mi se da nemam više puno vremena“, i nažalost, bio je u pravu – rekao je Kostić.
Akademik i profesor univerziteta Milan Lojanica je danas istakao da je Mijač bio doajen pozorišne režije i scenske stvaralačke umetnosti koji je u bogatoj karijeri potpisao čak 135 predstava. Podsetio je da je Mijač laureat šest Sterijinih nagrada i dve „Bojan Stupica“ za najbolju režiju, kao i Oktobarskih nagrada Beograda i Novog Sada.
– Predstave Dejana Mijača bile su praznik za oči i melem za dušu – podsetio je Lojanica kako su govorili teatrolozi i kritičari „o neprikosnovenom reditelju“.
Dejan Mijač je bio rođen u Bijeljini, Bosni i Hercegovini – Republika Srpska, a umro u Beogradu gde je živeo i radio ceo svoj vek. Režiju je studirao na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Bio je redovan reditelj Narodnog pozorišta Tuzle i posebno Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde je tokom bogate karijere postavio čak 40 predstava.
Jedan od naših najboljih scenografa Miodrag Tabački otkrio je da se upoznao sa Mijačem jednom prilikom u gliseru kada su putovali iz Novog Sada ka Beogradu. Tabački je tada spremao predstavu u Pozorištu mladih i vraćao se u prestonicu na Fakultet primenjene umetnosti, dok je Mijač odlazio sa proba iz SNP-a ka FDU da dalje predaje studentima režije u Beogradu.
– Ovo su moja sećanja na našu zajedničku biografiju. Mnogo smo radili u pozorištu, a paralelno i predavali, učili mlade da stvaraju umetnost, uspevali smo sve da postignemo. Družili smo se više kod mene nego kod njega, ručak i večera su se podrazumevali uglavnom kroz rad. Poslednji naš zajednički projekat bio je ulazak u SANU, što smo proslavili u restoranu Klub književnika. Tada smo se videli poslednji put – naveo je Tabački i podsetio na mnoge zajedničke projekte.
Tako su Mijač i Tabački potpisali predstavu – „Veliki pčelar“ Dobrice Erića u Pozorištu mladih (Novi Sad) kao prva saradnja, a onda su se dalje nizali komadi – „Pučina“, „Višnjik“, „Prenoćište“, „Samoubica“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Rodoljupci“, „Revizor“, „U potrazi za Marselom Prustom“, „Gospođa ministarka“, „Divlji med“.
– Mijač je bio divna osoba, umeren, diskretan, tih, skroman, promišljen. Ophodio se delikatno, a opet je uspevao ipak da bude superioran. Uvek je bio u pravu i retko ko je mogao da mu oponira. Dominirao je u svakoj situaciji. Imao je veliku širinu, emocije, i poštovanje za sve svoje saradnike – zaključio je Miodrag Tabački.
Mijač je bio profesor pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu od 1972. do 1997. godine. Jedan od studenata je bio danas izuzetno uspešan i traženi reditelj Egon Savin, i danas profesor takođe na FDU.
– Ožalošćeni skupe, koristim priliku da se poslednji put javno zahvalim svom profesoru za pedagoški rad dugo godina. Uvek nam je strpljivo i uporno prenosio saznanja o režiji i dramskim delima. Ukazivao nam je o opasnostima samoljublja u umetnosti. U svojim predstavama je sumnjao u svet, a za njega je svet bio velika obmana – istakao je Savin.
On smatra da su Mijača u karijeri najviše odredile predstave „Ženidba“ Nikolaja Gogolja i „Pokondirena tikva“ i „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića.
– Profesor je pronašao svoju dušu režirajući Sterijina dela i te predstave su bili pravi eseji o pohlepi, licemerstvu, prevrtljivosti. Govorio nam je da svaki glumac najbolje igra ono što najbolje poznaje i razume, a to su domaći pisci, domaće drame ili proza – rekao je Savin i dodao da ih je profesor Mijač uvek terao da čitaju što više i pričaju, analiziraju pročitane drame, a da je sam najviše bio nadahnut dok priča o Gogolju, Čehovu i Steriji.
Glumac Voja Brajović koji je puno radio sa Mijačem, smatra da je veliki reditelj zaslužio da postane član najznamenitije institucije u Srbiji kakva je Srpska akademija nauke i umetnosti.
– Bio je jedan od najznačajnijih reditelja koji je uzdigao pozorišnu režiju do najvećih sfera. Otkrivao je nepoznate i pomalo zaboravljene autore. Svaka predstava za njega je bila stalno traganje za „onostranim“ – smatra Brajović.
On je citirao koleginicu dramaturškinju i književnicu Ivanu Dimić koja je tada izjavila „da nije umro bilo ko, već Dejan Mijač“. Za nju je on bio otac savremenog pozorišta. Takođe, Brajović je naveo njene reći da bi trebalo istaći crnu zastavu na sva pozorišta širom Srbije i celog regiona, jer je on izdigao pozorišnu režiju na visoki nivo umetnosti.
– Pozorišna režija postaje umetničko delo kada razotkriva istinu, takne srce i um gledaoca, a to je Mijač uvek uspevao – zaključio je Voja Brajović.
Poslednja predstava koju je režirao bila je „Višnjik“ Antona Pavloviča Čehova pre 11 godina (2011) na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario mnoge zanimljive režije decenijama unazad (“Pučina”, “Mizantrop”, “Rodoljupci” – dve verzije, “Lažni car Šćepan Mali”, “Troil i Kresida”, “Prevođenje”, “Mrtve duše”, “Garderober”, “Skakavci”, “Barbelo – o psima i deci”, “Pseći valcer”, “Banat”…).
Glumac Branko Cvejić, bivši upravnik JDP, istakao je da površnost nikada nije mogla da prođe kod Dejana Mijača.
– Učio sam od njega o pozorištu 50 godina. Toliko sam proveo u druženju i stvaranju i hodao po sećanju u njegovom društvu. Pola veka dragocenog prijateljstva. Režije su mu bile umetnost iznad svega. Istraživao je uvek do kraja, toliko je bio radoznao – analizirao je Cvejić stvaralaštvo Mijača i izdvojio da su njegove predstave stigle do Rusije, Bogote, Francuske.
– Knjige, studije i članci su napisani o njemu, a Mijač je sam ispisao knjigu mudrosti govoreći kritički o našoj stvarnosti u medijima – smatra Cvejić.
U pozorištu Atelje 212 paralelno je realizovao takođe veoma uspešne i dugovečne predstave zadnjih decenijama (“Čudo u Šarganu”, “Leda”, “Divlji med”, “Amerika, drugi deo”, “Trg heroja”).
– Publiku nije potcenjivao, a nije joj ni podilazio. Gromoglasna podela za novu predstavu će biti tamo gore gde nam je otišao Mijač – zaključio je Branko Cvejić.
Bonus video: Svetozar Cvetković o Dejanu Mijaču
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar