4
Pozorište je osamdesetih godina u Sloveniji bilo najbitnija stvar za menjanje društvenog sistema i za neku vrstu meke revolucije krajem osamdesetih i početkom devedesetih, tako da mislim da može i da treba i danas to da radi, kaže za Nova.rs slovenački pozorišni reditelj Sebastijan Horvat, čija je predstava "Ali: strah jede dušu" osvojila tri najbitnije nagrade na prošlogodišnjem Bitefu.
Sebastijan Horvat (49) je još kao student na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u klasi čuvenog reditelja i profesora Dušana Jovanovića za predstavu „Elsinor“ po motivima Šekspirovog “Hamleta” osvojio Prešernovu nagradu za režiju. Usledile su desetine predstava u zemlji i inostranstvu po komadima Šekspira, Joneska, Kamija, Krleže, Cankara i savremenih dramskih pisaca. I danas je jedan od najpoznatijih slovenačkih reditelja. Radi i u institucionalnim pozorištima i na nezavisnim scenama, i predavač je na Akademiji.
Među ranija priznanja dodao je i tri nagrade sa 53. Bitefa (gran pri „Mira Trailović“, nagradu publike i nagradu za najboljeg reditelja) za „Ali: strah jede dušu“, predstavu zasnovanu na Fasbinderovom filmu iz sedamdesetih godina o ljubavi nemačke čistačice u zrelim godinama i dve decenije mlađeg marokanskog gastarbajtera. Za Bitef kaže da je to „verovatno najznačajniji međunarodni festival u regionu, na kom su se obrazovale generacije reditelja“, a uručenje nagrada prošle nedelje u Ljubljani bio je povod za razgovor sa Horvatom.
Kada vam predstavu kao najbolju vrednuju i žiri i publika, koja nagrada vam više znači?
– Kod nas u Sloveniji, ali i u Evropi i svetu, mislimo da postoji umetničko pozorište i pučko pozorište, da je to podeljeno. Misli se da predstave koje postignu uspeh kod publike ne mogu da budu umetničke. Ovo je dokaz da to nije istina. Predstava je u Ljubljani rasprodata, skoro da ne može da se dobije karta i stalno je bila na programu pre korone. To je divan dokaz snage pozorišta danas. Može da bude ozbiljna, a može da bude i komunikativna.
Kažete da pozorište ima snagu i bavite se angažovanim teatrom. Koliko ono može danas nešto da promeni i kako?
– Ako ne bih verovao da pozorište menja neki stvari na neki način, onda to verovatno ne bih radio. Veliko je pitanje da li bilo šta, bilo koja umetnost danas ima bilo kakve snage da na velikom planu menja stvari, ali mic po mic to ide. Činjenica je da je ono osamdesetih godina u Sloveniji bilo najbitnija stvar za menjanje društvenog sistema i neke vrste meke revolucije krajem osamdesetih i početkom devedesetih, tako da mislim da može i da treba. Mislim da je to i neko pitanje higijene, šta ti kao umetnik možeš i šta bi trebalo da radiš.
Predstavu „Ali: strah jede dušu“ smestili ste još ranije, u sedamdesete godine. A ona korespondira sa današnjim vremenom, pogotovu sa migrantskom krizom. Kako vam to izgleda, hoće li se zemlje EU navići na priliv migranata ili će ići još više ka tome da bude „tvrđava Evropa“?
– Nama su migranti potrebni. To je rekla i Angela Merkel. Nama su potrebni radnici, proizvodnja, radna snaga. Mislim da na duži rok nemamo šanse da preživimo bez migranata. Samo je pitanje koliko će se menjati svest posle ove korone, šta će se dogoditi na ovom planu, kako će kapitalizam adaptirati sve ove fantazme koje danas vidimo.
Vi Emin čin (čistačica u „Ali: strah jede dušu“) tumačite kao herojski. Nije li on jednostavno logičan i normalan?
– Naravno. Ali zamislite situaciju u kojoj pokušavate da ga izvedete. Mi svi kažemo “ljubav, to je najviše dostignuće”. Ali više od 90 odsto ljubavnika zaljubljuje se u klasno ravnopravno biće. To znači radnici u radnike, oni koji imaju novca u traže one koji imaju novca, crnci crnce, mi kao Slovenci Slovence. I sve aberacije nekako su problematične. I to da neka jednostavna osoba odluči da prati svoje srce i da na neki način uđe u koliziju sa društvom i vlastitom porodicom, sa komšijama, svojom prošlošću, budućnošću… To smatram herojskim.
Pandemija je donela i nešto što zovu „nova realnost“. Kako u tim okvirima vidite pozorište od jeseni i ubuduće?
– Teško da mogu da dam odgovor na to. Samo znam da bi sad svi da se vrate nazad, u neku novu normalnost. Ja se nekako jako plašim toga, delim mišljenje sa Alenkom Župančič, poznatom slovenačkom teoretičarkom, koja kaže da ni vreme pre korone nije bilo najdivnije. A vraćati se nazad, bez toga da na neki način izmisli i pronađe nova budućnost, jako je problematično. Sad je problem i dodir ljudskog bića i pitanje je šta će se dogoditi, ne samo u pozorištu, nego i na nivou ljudskih života. Zar ćemo se plašiti dodira? Sad je svako ljudsko biće potencijalna opasnost drugom čoveku. To mi je grozno. I tu vidim prostor za pozorište, da treba da se borimo za dodir i za razumevanje toga da drugo biće ne bude suparnik, da ne bude neprijatelj i opasnost.
Pripremate li sada nešto? Priča se ovde i o predstavi u Beogradu…
– Sledeće sezone radiću sa Milanom Markovićem Mattisom, koji je moj stalni saradnik, i sa mojom stalnom ekipom, tri predstave na prostoru bivše Jugoslavije, a radićemo isti tekst, “Cement” Hajnera Milera. Sad će u septembru biti premijera u Zagrebačkom kazalištu mladih, pa se onda vraćamo u Ljubljanu, u SNG Dramu, a onda idemo u Beograd, u Beogradsko dramsko pozorište.
Radićete sa različitim ansamblima?
– Sa tri različita ansambla, sa tri različita koncepta, tako da nekako još jednom povezujemo Jugoslaviju na kulturno-umetničkom planu (smeh).
Hoćemo li vas ponovo videti na Bitefu?
– Ove godine svakakako ne, ali se nadam da ćemo se videti ponovo.
