Stroga forma u poeziji je odgovornost pesnika prema sadržaju, nevažno je da li je u vezanom ili slobodnom stihu, rekao je Saša Radojčić, jedan najznačajnijih pesnika srpske književnosti i teoretičara hermeneutike, na Trgu pjesnika u okviru 36. festivala Grada-teatra, saopštila je Pres služba ove manifestacije.
Moderator večeri je bio Milorad Durutović, profesor srpskog jezika i književnosti, književni kritičar, teoretičar i pesnik, koji je ukazao da je iskustvo moderne lirike mnogo puta potvrdilo da pesnici mogu biti izuzetno reprezentativni tumači poezije.
Radojčić je na početku večeri publici pročitao jednu od svojih čuvenih pesama „Orfej u glavnom gradu“, za koju je Durutović kazao da otkriva dva ključna momenta koja, između ostalog, odlikuju njegovu poeziju, a to je jednostavnost i melanholija.
– Pri čemu bih ja u hermeneutičkom smislu bio veoma oprezan, jer naše shvatanje jednostavnosti morao bi svako za sebe pojedinačno da objasni o čemu se tu radi. Što se tiče melanholije koja je data u urbanim slikama sa prizvukom tog klasičnog i drevnog fizioma, uvek bi bilo korisno da se prisetimo da je to jedan stari naziv za depresiju, a ko ima iskustvo depresije taj ima iskustvo hodanja po dubini duše i traženja plamena tog blistavog sveta. Otuda i naslov ove knjige koja je štampana prigodom dobijanja nagrade „Desanka Maksimović“ i nosi naslov „Za vatru nadležna je duša“ – rekao je Durutović, a zatim pročitao Radojčićevu pjesmu „Lažem samo ponedeljkom“ iz njegove prve pesničke knjige.
Poezija Saše Radojčiča, dodao je Duraković, naslanja se na raznovrsne tokove srpskog i evropskog pesništva, te se pesma koju sam pročitao može dovesti u tematsku i idejnu ravan sa poezijom Branka Miljkovića i ima uticaj Gadamera.
Radojčić je kazao da je interesovanje za Gadamera kasnije preraslo u profesionalno bavljenje njime.
– Ja sam na njemu doktorirao i objavio nekoliko knjiga i čini mi se da u svojim kritikama pokušavam da budem dosta veran toj teorijskoj orijentaciji – objasnio je pesnik i osvrnuo se na uticaj Mišela Fukoa:
– Moram da priznam kada sam koncipirao ovu knjigu i naslove, nisam imao u vidu Fukoa, već sam hteo da daju zaokruženu sliku, da se ta igra sa parovima pojmova provlači – koji će se ne kraju vezati za onaj prvi. Ta knjiga se može posmatrati kao jedan krug ili kružnica, gde noseći simboli variraju, preklapaju se, dolaze u međusobni dijalog.
Durutović je ocenio da se pesništvo Radojčića može tretirati kao neoklasicizam i neosimbolizam, ali i da je u njegovoj poeziji uočio nešto.
– A to je jedna vrsta rasterećenja, nenametljivosti velike erudicije, koja je važna i u poeziji Pope i Pavlovića. Ali, da se to istovremeno pomalo udaljavalo od melanholičnosti bez koje poezija teško uznemiri taj plamen u duši.
Saša Radojčić je naglasio da je poezija kulture naša sudbina.
– Živimo u vremenu kada više ne možemo da budemo autentični, izvorni, neposredni. Više ne možete da napišete ništa što neko pre vas to nije uradio. Jedini način da se prema tome opredelite jeste da pokrenete neku vrstu odmaka, ali ne prema predmetu ili tome o čemu je reč, već prema sebi samome.
Pesnik je istakao da smo dugo verovali da je stroga poezija, oblik vezanog stiha.
– Ta stroga forma je isto tako prisutna i u slobodnom stihu. Ona je strogost i odgovornost pesnika prema sadržaju. Ako on taj sadržaj uspe da prezentuje tako da, kada sam sebi čita, kada unutrašnjim glasom govori svom unutrašnjem sluhu, ako mu onda zazvuči dobro, onda je dobra pesma. Da li je ona u vezanom ili slobodnom stihu, to je potpuno nevažno. To je stvar temperamenta i tipa pesnika koji je pred nama, a strogost zavisi od tog iskrenog i istinoljubivog odnosa prema sadržaju – objasnio je Saša Radojčić.
Bonus video: Milena Marković, odlomak iz knjige „Deca“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar