0
Interesovanje za naše knjige je rapidno poraslo, naročito posle hajke povedene protiv NIN-ove nagrade, kaže u intervjuu za portal "nova.rs" Saša Ilić, laureat priznanja kritike za najbolji roman u 2019.
Saša Ilić (1972, Jagodina) već svojom prvom (samostalnom) knjigom “Predosećanje građanskog rata” iskazao se kao zreo pripovedački glas i naznačio put, donekle i teme, njegovih kasnijih knjiga. Usledili su romani “Berlinsko okno” (2005) i “Pad Kolumbije” (2010), koji je autor povukao iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, a potom zbirke priča “Dušanovac. Pošta (2015) I “Lov na ježeve” iste godine. Za roman “Pas i kontrabas” nagrađen je NIN-ovom nagradom za najbolji roman u 2019. godini i to je donekle ispalo iznenađenje, posebno za one koji nisu čitali njegova ranija dela. Dodelu je pratila i retko žučna polemika u kojoj se nisu štedele ni uvrede upućene žiriju i laureatu. Ni oni, istina, nisu ostajali dužni. Autor “Psa i kontrabasa”, uz kafu, sa osmehom, potvrđuje da se odjeci “baražne vatre” još čuju.
Prošlo je bezmalo dva meseca od kako vam je uručena NIN-ova nagrada. Uručenje su pratili oštri, pa i uvredljivi, polemički tonovi. Imate li utisak da su sukobi utihnuli ili su se samo preselili na druga „područja borbe“?
– Zapravo, prošlo je bezmalo dve decenije koliko ovaj sukob traje u književnosti, on je sada samo eskalirao, budući da je došlo do narušavanja dobro čuvane granice, koja je, kada je u pitanju NIN-ova nagrada, oduvek tretirana kao crvena linija. Kažem, dve decenije, misleći na književne sukobe u kojima sam i sam sudelovao, ali istorija tih sukoba je mnogo dublja. Čitava istorija jugoslovenske književnosti obeležena je sukobima, mada je ovaj poslednji, čiji je epicentar u Beogradu, gde još nije razrešeno pitanje interpretacije nedavne prošlosti, zapravo veoma važan. Nakon stišavanja eskalacije, lansirane iz centralnog glasila javnog servisa, dakle Drugog dnevnika, sukob nije prestao, on se samo vratio u prethodne zone gde nastavlja da traje, ali sada sa ponešto izmenjenim rasporedom odnosa i snaga. Naime, ako pogledamo književnu infrastrukturu Beograda, mogli bismo reći da su važna uporišta ove patriotske struje pre svega u Studentskom gradu, ili SKC-u, od dolaska naprednjaka svakako i u KCB-u, te bibliotekama poput BGB-a i Narodne biblioteke Srbije, gde se književni programi nakon 2012. usmereni pre svega na promociju najrazličitijih derivata Catene mundi. S druge strane se nalaze centri poput Parobroda, CZKD-a, sporadično Biblioteke „Milutin Bojić“ ili Poleta u Cetinjskoj. Istu takvu distinkciju moguće je napraviti i na svim drugim nivoima, kao i u medijima.
Iz „Bojkota NIN-ove nagrade“ stiče se utisak da su bar pojedini potpisnici tog teksta čitali vaš roman. Jeste vi čitali neko od dela potpisnika apela i šta o tim knjigama mislite?
– Nisam stekao utisak da je neko pročitao Kontrabas integralno. Ili su čitali hinjeno i parcijalno, kao što je to učinio Slobodan Antonić, nekadašnji denuncijant redakcije Vidika, dakle, samo one epizode koje sadrže ratne scene, inače taksativno pobrojane na portalu NSPM. Što se tiče literature potpisnika bojkota, naravno da sam upoznat sa glavnim tokovima njihovih književnih pregnuća. U tom smislu bih izdvojio nekoliko književno patriotskih modela koji su kod nas lansirani kao najvažniji: U jednom romanu imamo priču o stasavanju mladog bića u nehumanim ratnim uslovima u Sarajevu sa preuranjenom muškom militarističkom inicijacijom. Sledi roman pisan na tragu pulpa i cyberpunka koji se na kraju pretvorio u četnički metafiction. I naposletku tu je i roman koji rekreira žanr herojske sage, kombinujući narodnu epiku (Ženidba Dušanova i Kosovka devojka) sa ushićenjem nacionalnim tragizmom i vaskrsenjem (Vreme smrti). Naročito mi je zanimljiv opus mediteranskog krila ove grupe. Da je ta književnost bila oslobođena balasta Milorada Pavića i Gorana Petrovića, mogla je postati zaista nešto vredno pažnje, ali je naposletku završila samo kao prateći vokal ove književne grupe. U takvom kontekstu, svakako bih odabrao Galeba koji se smeje, ali samo u segmentu u kome se bavi tranzicionom povešću ostrva Mamula. Moram priznati da Mundo libre ni pored dobre volje nisam uspeo da pročitam, i to ne zbog teme, već zbog činovničke, soc-realističke fakture njegovih rečenica.
Oponenti, a nazivate ih pripadnicima „književno-vojne formacije“, pitaju se, između ostalog, kako su se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu našle dve knjige kojima je „mali izdavač posvećen mahom fantastici“ otvorio novu ediciju, i to baš vaš „Pas i kontrabas“ i „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića, romani koje ste jedan drugom potpisali kao urednici. Drugi vam, pak, zameraju i to što ste 2010. i sami povukli roman „Pad Kolumbije“ iz konkurencije, smatrajući da je istorija tog priznanja „povest buncanja i krvi“. Šta biste mogli da (im) odgovorite na to?
– Pokušao sam da svoj roman objavim u Beogradu ali nisam uspeo, mnogi izdavači su me odbili već pri prvom pokušaju da im ponudim rukopis na čitanje. Dakle, nije ih zanimalo ni kako tekst izgleda ni kojim sam se temama bavio, niti šta je od svega toga ispalo. Ispostavilo se da jedino mogu da objavim izvan Beograda i to u kući koja je specijalizovana za prognana bića, fantastiku i horor. No kao što smo videli na kraju, izgleda da sam pogodio svoju izdavačku kuću, jer su naše dve knjige, dakle Po šumama i gorama Milenka Bodirogića i Pas i kontrabas, delovale kao istinski hororične na jedan deo književnog esnafa koji se zbog njih dao u dreku. Takođe, razlozi njihove pobune i moje pobune iz 2010. su različiti. Ja sam osporio ono što se u okvirima NIN-ove nagrade decenijama čuvalo, a oni su ustali da brane upravo to što sam ja osporavao. Dakle, oni su ustali kao čuvari književnog kanona i kulturnog poretka iz devedesetih koji je, po njima, bio ugrožen ovom postavkom žirija, kao i knjigama iz jugoslovenskog top five, a posebno „hororima“ koji su se našli u finalu.
Da li sada „Pas i kontrabas“, ili „Po šumama i gorama“ lakše dospevaju do čitalaca, da li je, prosto rečeno, povećana prodaja te dve knjige?
– Da, interesovanje za naše knjige je rapidno poraslo tokom januara, a naročito nakon hajke koja je povedena protiv NIN-ove nagrade. I to interesovanje traje uprkos bojkotu na svim razinama, pre svega cenzuri u medijima – RTS, Studio B, Politika, Novosti, Sputnjik, Kurir, pa čak i Danas, kao i masa desničarskih portala – ali i propagandi na Filološkom fakultetu odakle je poslata poruka svim profesorima književnosti u Srbiji da je nagrađeni roman delo „đavoljeg sluge“, kako je to lepo formulisao ekspert za semoljologiju. Poruka zapravo glasi, onako kako ju je formulisao autor Galeba koji se smeje: ovo nije srpska književnost niti ona koju mi želimo! A ja se pitam, koju književnost vi zapravo želite. Onda oni odgovaraju: pa onu mušku, sa mudima ali bez loše motivisanih svinja. Pa, dobro, kažem, onda čitajte Pečat ili Mean’s Healt ili nove radove dr Perišića u Kuriru.
Roman „Pas i kontrabas“ pisali ste, kažete, tri godine. NIN-ovu nagradu pre dve godine dobio je Dejan Atanacković za „Luzitaniju“. Njegov roman takođe je smešten u duševnu bolnicu. Kako ste reagovali kada ste za to saznali?
– Pas i kontrabas sam počeo 2015. i mogu vam reći da mi nije bilo svejedno kada sam dve godine kasnije shvatio da je jedan roman, koji tematizuje priču u okviru psihijatrijske institucije, već napisan i da je doživeo ozbiljnu recepciju i priznanje. Ali tada sam odlučio da ga neću pročitati sve dok ne budem završio svoj roman. Verovao sam u svoju priču i izneo sam je do kraja, kao što možete primetiti. Ako uzmete naša dva romana, shvatićete da mi govorimo o različitim stvarima iako koristimo slične metafore. Isto tako, kada se pojavio roman Gorana Markovića Beogradski trio, promenio sam svoj radni naslov Juliusov kvartet u Pas i kontrabas. Svakako, takve stvari se ne događaju piscima koji brzo pišu, ali i pored toga ne bih mogao da promenim ritam svoga pisanja niti svoje književne i intelektualne opsesije.
Imate li utisak da se u šumovima oko NIN-ove nagrade izgubila mogućnost da se roman pročita s književne strane i ukaže na njegove kvalitete?
– Mislim da je skretanje pažnje na jedan roman u javnosti mnogo bolje ukoliko se pokaže da se radi o neprobavljivoj kontroverzi, kao što se to ispostavilo sa Kontrabasom, nego kada sve to prođe u svečarskoj atmosferi, kada ni odlični prikazi ne mogu da skrenu pažnju na neko štivo. Ne treba zaboraviti da je i u okviru ove neočekivane buke moj roman dobio nekoliko veoma ozbiljnih čitanja, počev od Bookvice i Politike, preko Polja, Vremena, Danasa i Betona, sve do podkasta na Remarkeru ili na youtubeu kod Bookvalista, gde se razvila i veoma zanimljiva književna polemika. Takođe, na Radio Aparatu su mladi kritičari Zorana Simić i Jovan Bukumira dali zaista izvanredan osvrt na Kontrabas, i to u kontekstu mojih prethodnih romana – Berlinskog okna i Pada Kolumbije.
Za vas kažu da ste, iako ste prve radove objavili pre 25 godina, „neopravdano nepročitan pisac“. Imate li vi takav utisak i za koga biste vi rekli da je „neopravdano nepročitan“ u regionalnoj književnosti?
– To bih pre svega rekao za izvanrednu spisateljicu Dašu Drndić, koja je dobila svoje mesto u postjugoslovenskoj književnosti tek nakon smrti, i to simbolički ali još uvek ne u interpretativnoj revalorizaciji, zatim Predrag Lucić, s čijim delom je slična situacija. To se događa i sa našim savremenicima, kao što je izvanredna pripovedačica iz Sarajeva Lamija Begagić, čija je nova zbirka priča pod naslovom Bolji mi nedavno objavljena u Beogradu.
Priredili ste 2000. godine „Pseći vek“, gde su uz vašu priču objavljene i priče Borivoja Adaševića, Nenada Jovanović, Srđana V. Tešina, Mihajla Spasojevića i Uglješe Šajtinca. Ako biste danas objavljivali sličan zbornik, čije biste priče odabrali?
– To bi danas verovatno bila knjiga šest prozaistkinja: Jasne Dimitrijević, Dragoslave Barzut, Barbare Matejčić, Bese Salihu, Lejle Kalamujić i, naravno, Lamije Begagić. Ali ovo bi bio neki antologijski izbor, što je sasvim različito od Psećeg veka koji je bio pokušaj, tada uglavnom anonimnih autora da nastupe na sceni. Pseći vek je dolazio iz kloake devedesetih i niko osim Beopolisa nije imao sluha za tu literaturu.
Svojim knjigama još od „Predosećanja građanskog rata“ otvarate i važna društvena pitanja. U „Berlinskom oknu“ podsećate i na zločine paravojnih formacija na srpskoj strani rata, u „Padu Kolumbije“ pišete indirektno i o ubistvu Zorana Đinđića, bavite se paškvilom „Vojko i Savle“, rubrikom „Među nama“… Likovi u „Psu i kontrabasu“ su veterani ratova koje „Srbija nije vodila“, sa ratišta od Slavonije do Košara, a posebno snažna je scena sa Korićanskih stena… Da li možda u tome leži objašnjenje zašto se „nepročitan pisac“? Mislite li da šira javnost i dalje nije spremna na takve (književne) teme?
– Moja najintimnija knjiga je zapravo Lov na ježeve gde sam, rekao bih, uspostavio dobar balans između onog intimnog i književnog angažmana, sa posebnim osvrtom na doba netrpeljivih između dva rata, kada se događa priča o fotografkinji iz Zemuna – Edith Barakovich. To je ujedno knjiga priča koja je skoro sasvim prećutana, a govori o odrastanju u vremenu posle Titove smrti, migracijama sa Kosova, netrpeljivosti prema strancima, regresivnim procesima unutar zajednice koja polako tone u predratnu histeriju sve do pojave logora na tlu Srbije, onom u Begejcima, koji je postojao jedno vreme početkom rata u Jugoslaviji. Možda u ovim narativima možemo pronaći razloge nečitanja i jednog dubljeg bojkota, koji je ovih dana otvoreno pokazao svoje zube. Naravno, verujem da je čitalačka javnost itekako spremna na ovakve teme od recimo jednog dela književnog esnafa, koji bi još uvek da limitira receptivno polje književne javnosti, kao što je to učinjeno tokom zimskog seminara na Filološkom fakultetu, gde su upravo ratne scene korišćene kao dokaz moje „nepismenosti“. Kao što je i u političkom životu, gde su građani uvek spremniji na više demokratije od same vlasti, tako je zapravo i na našoj književnoj sceni. Najrigidniji odgovori stižu iz institucija, a ne od čitalaca.
Paralelno sa književnošću bavite se i publicistikom, polemišete, otvoreno ukazujete na društveni i politički kontekst u kom živimo i, posebno, na njegove anomalije. Postoje li, figurativno rečeno, granice između poetike i politike, odgovornosti prema ličnostima, svojstvima dokumenta i njegove upotrebe u umetnosti?
– Fakt i fikcija su neodvojivi saputnici jednog pisanja, njihovim balansom, premreženošću jednog književnog sveta čvrstom faktografijom počinje zapravo ono što zovemo istinom fikcije. Da bi se to održalo, svakako morate imati odgovoran odnos prema građi, prema vremenu o kome pišete, kao i onom u kome pišete. Kiš je to nazvao po-etikom, u godinama nakon Miloševićevog pada mogli smo često čuti govor o etici odgovornosti u politici, književnosti, umetnosti. To je ono što me naročito interesuje i što pokušavam da postignem u svojim knjigama. Moja je ideja da se nakon ovih teških decenija, te knjige čitaju kao mnogo dublje svedočanstvo o godinama propasti i traganja za izlazom nego što je to slučaj sa istoriografijom, političkim i sociološkim analizama. Tu sam na tragu antičkih poetika, pre svega one Aristotelove kada govori o jeziku istoriografije i književnosti. Danas mi prebacuju jer sam pisao o Miloševiću i Mirjani Marković i Srećnim ljudima, ali iskreno verujem da će upravo te tačke jednog dana biti onaj simbolički momenat koji će nam omogućiti da se lakše orijentišemo ne samo u književnosti koja će se pisati već i u vremenu koje će doći sa novim izazovima i nezgodnim izborima, kojih ovde nikada nije manjkalo.
„Pas i kontrabas“ odvija se u bolnici u Kovinu, između dva svetska rata sa dr Deziderom Julijusom, a paralelno 2016. sa njegovim tamo zatočenim sinom, zajedno sa veteranima koji pate od PTSP-a. „Kovin je tako prerastao u metaforu tog državnog aparata“, naveli ste jednom. Znači li to da i danas živimo u jednoj velikoj duševnoj bolnici?
– Ovo je zaista prevelika tema za jedno pitanje u intervjuu, a ja sam joj posvetio čitav roman. Meni je bilo važno da ispričam priču o zarobljenim institucijama, a psihijatrijska klinika, u kontekstu ratova koji su vođeni i tranzicionog vremena u kome živimo, učinila mi se kao najfunkcionalnija metafora za takvu vrstu dubinske analize društva. Ne bih rekao da mi danas „živimo u jednoj velikoj duševnoj bolnici“ jer bi to predstavljalo nedopustivo pojednostavljenje složenih mehanizama koji ovde funkcionišu na svim nivoima. Zato sam posegao za učenjem dr Franca Basaglie, italijanskog psihijatra koji je napisao jednu od najvažnijih knjiga prošlog veka koja je danas možda čak aktuelnija nego te daleke 1968. – O negaciji institucija.
Govoreći o vašem i Bodirogićevom romanu naveli ste da im je zajednička odlika antifašizam i jugoslovenstvo. Sa druge strane, dugo već slušamo da nikada nismo bili dalji od ideje jugoslovenstva, a Predrag Matvejević svojevremeno je ocenio da „valja shvatiti da nakon svega što se dogodilo obnova Jugoslavije kao jedne celine nije moguća i iluzorna je“. Čini se da se ne slažete sa tim?
– Da, rekao bih da je Matvejević to govorio iz pozicije poraženosti, ali moje viđenje stvari dolazi iz onog zamaha koji predlaže Enzo Traverso kada govori o melanholiji levice. Dakle, onako kako je Matvejević govorio o dubokom prisustvu Mediterana na balkanskom kopnu, ja bih pisao o prisustvu Jugoslavije u raznim segmentima našeg političkog, društvenog i kulturnog života. Ako bih parafrazirao stihove Milana Mladenovića i Magi Stefanović sa albuma S vetrom uz lice, onda bih najpreciznije mogao da govorim o tom osećanju danas i ovde: Jugoslavija diše gde hoće, i glas njezin čujem, odakle je ne znam, ni gde joj je kraj, njen dah kuda ide, dal’ meni se javlja, ko zna… To je prostor slobode, koji su ti umetnici i revolucionari jugoslavenskog rock’n’rolla videli kao otvoren grad pod zastavom kiše iznad krovova… Verujem da nisam usamljen u ovakvom viđenju života i literature.