0
Žene nisu odbijale rok. Rok je odbijao njih, zabeležila je novinarka Kler Falon pišući o prvim ženskim rok bendovima. Čak je i Džon Lenon tvrdio da devojke ne sviraju gitare. Srećom, bilo je onih hrabrih i darovitih, spremnih da svima pokažu da greše. A bile su to Sanjalice pre 60 godina...
Sanjalice su svoj san pretočile u javu, i to upisale u istoriju rokenrola. I to davnih šezdesetih godina prošlog veka. A ko su one i odakle su? Da ne verujete – iz Beograda!
U doba komunističke Jugoslavije i vremenu kad je „električarska“ muzika bila smetnja „čuvarima javnog morala“, jer je širila duh pobune, tinejdžerke Doda, dve Ljilje i Nena osnivaju VIS Sanjalice i osvajaju muzičku scenu bivše nam velike zemlje, rame uz rame s muškim bendovima…
I baš je to potka dokumentarnog filma „Sanjalice“, čijom će svetskom premijerom 26. marta u Domu omladine biti otvoren 71. Martovski festival. Dokumentarac o ovom sastavu, prvom ženskom bendu na Balkanu, kojeg su činile Slobodanka Doda Miščević, vokal i ritam gitara, Ljiljana Mandić, vokal i solo gitara, Ljiljana Jeftić, bas i Snežana Nena Jušković Stajić, bubnjevi, potpisuju koscenaristi Matija Jovandić i Vladimir Petrović, ujedno i reditelj.
Petroviću ovo neće biti debi na Martovskom s obzirom da se na tom festivalu predstavio pre 14 godina s filmom o Dušanu Preleviću „U redu, pobedio sam“. No, čast mu je, ipak, kako priznaje reditelj za Nova.rs, što njegov novi film otvara Martovski, jer je u pitanju jedan od najstarijih festivala u Evropi:
– Kada sam uradio film s Preletom, mislio sam da više nikada neću raditi dokumentarac, pošto to ume da bude iscrpljujuće, frustrirajuće i dugo traje. Ali, vraćam mu se, pošto me očigledno „radi“ proces neizvesnosti koji imaš u dokumentarnom filmu. Dokumentarac ima samo hipotetički scenario s kojim ulaziš u snimanje, a kopajući otkrivaš silne stvari. A „Sanjalice“ su tip dokumentarca, koji je kolažan, bavi se arhivom, obrađuje period davno prošlih vremena i zahteva ozbiljan istraživački rad. S Preletom sam samo zagrebao te šezdesete i pionire rokenrola, a taj period deluje mi neistraženo kod nas. Kad je Matija Jovandić došao s idejom o Sanjalicama, bilo mi je neverovatno da maltene niko nije čuo za njih. Pa, imaš u prvoj polovini šezdesetih jedan od prvih ženskih bendova na Balkanu i tek nekoliko na svetu, a Beograd je tu, tik uz Liverpul i Detroit – priča Petrović.
A Jovandić se prvi put, posle dugogodišnje novinarske karijere, između ostalog i na portalu Nova.rs, pojavljuje u ulozi scenariste. Novi nenovinarski zadatak vidi kao sjajno iskustvo, a najčešće pitanje s kojim se susretao, kako ističe, jeste odakle mu ta priča?
– Radio sam nešto sasvim drugo, i bavio se periodom s kraja pedesetih i početka šezdesetih i pionirima rokenrola, pričao s njima, skupljao svedočanstva i tako čuo priču o bendu iz Beograda koje su činile devojke. Bilo mi je čudno što se niko nije bavio time. Taj period je kod nas predstavljen u nekoliko knjiga i kad se čovek time pozabavi tek onda saznaje detalje. I shvatio sam da ne bi bilo dovoljno da tu priču samo napišem za medije ili knjigu, jer mi se učinilo da bi film bolje predstavio Sanjalice. Desilo se slučajno da sam pričao sa zajedničkim prijateljem, našim producentom i pitao me je šta radim. Kad sam s njim podelio ovu priču, rekao mi je da ima čoveka za mene. I kad smo se Vlada i ja upoznali, u pet rečenica smo postavili priču i posle je sve išlo relativno brzo – objašnjava Jovandić za Nova.rs „nukleus“ dokumentarca.
I dok priznaje da neki i jesu znali ponešto o Sanjalicama, jer su sporadično bile uvrštene na neke kompilacije, na primer 1992. i 2005. godine, a i kad god bi pričao s nekim njihovim kolegama iz tog perioda, prva stvar koju bi mu rekli bila je: „A, one rokerke“, koje su onomad svi znali u Beogradu, Jovandiću je smetalo to što niko tim pionirkama rokenrola u nas nije pridavao značaj. Pogotovo ako se uzme u obzir kontekst nastanka benda:
– U tom socrealističkom, u suštini radničkom naselju, kakvo je tad bilo Karaburma, tri devojčice kao tinejdžerke prvi put čuju rokenrol i odmah ga osete. A čule su Šedouze, Bitlse… Trajala je ta njihova priča gotovo šest godina i razišle su se. A onda odeš na VMA i ispostavi se da je lekarka, koja je vrhunski stručnjak, kao klinka svirala u ženskom bendu, među prvim takve vrste u svetu, još 1963. Bio sam iziritiran činjenicom da to imaš kod nas, dakle samo ti se namešta da ispričaš priču, ali niko je ne priča.
To što su te 1963. tri praktično devojčice, najpre uz jednog dečka, po čijem će odlasku u vojsku doći još jedna, inače njegova devojka iz Skadarlije, postale isključivo ženski sastav i uzele električne gitare za Petrovića je bilo neverovatno nadahnuće. Zato i postavlja pitanje: „Koliko ima ženskih bendova kod nas nakon Sanjalica?“
– Danas, u ovo vreme surovog individualizma one su simbol zajednice. Pogotovo što im je porodica bila veliki podstrek za bavljenje rokenrolom. Roditelji su ih podržavali tih šezdesetih, onda kada četiri devojčice ulaze u svet rokenrola koji je u to vreme okarakterisan kao buntovnički duh jedne sredine. Zaista je trebalo hrabrosti da ih podrže, da prodaju kola da bi im kupili gitare, da idu na turneje s njima. A one su svirale barabar s muškim bendovima, ozbiljno prašile. Zaista su inspiracija koja bi trebalo da bude podstrek mladima danas – kazuje Petrović.
Jovandić se na to nadovezuje rečima da te četiri devojke tada nisu osećale, u tom dominantno muškom okruženju, da ih neko sputava. Naprotiv.
– Zanimljivo je da su bile dva puta bolje plaćene od muških kolega, dobijale ozbiljne honorare. Iako su isprva mislile da će imati samo revijalni nastup, pobeđuju na „Paradi ritma“, gde su, sem njih, svirali sve sami muški bendovi. Snimaju maksi singl za Jugoton. Doda kaže u filmu kako bi volela da je u to vreme postojalo više ženskih bendova, da se međusobno druže, ali nije ih bilo…
Utisak autora dokumentarca jeste da su nekadašnje članice Sanjalica svesne danas onoga što su napravile onomad, no da to skromno doživljavaju.
– Govore: „Pa, bile smo klinke“. Mislim da kad sad, iz ove perspektive, sa zavidnim životima i karijerama, sjajnim porodicama, pogledaju taj period zadovoljne su što su prve počele s gitarama – objašnjava Jovandić, a Petrović ukazuje da su pokrivale različit dijapazon:
– Svirale su na „Pesmi leta“, koja je okupljala krem naše estrade, a posle toga u Teatru poezije na večeri „Bitnici pevaju za vas“, kao uvertiri za „Kosu“. Dakle, iz mejnstrima ulaze u andergraund. Sviraju i na modnim revijama Ace Joksimovića u Rumuniji, a veliko je pitanje da li su Rumuni uopšte pre toga bili na nekom rok koncertu. A pride cepaju svojom svirkom. Pokrile su dosta toga šezdesetih, bile su svestrane u muzičkom smislu – misli reditelj, dodajući da kao autor dokumentarca nije bio siguran da li je u stanju da osvesti činjenicu da film postaje veći od njega.
– Mi smo shvatili da je ta priča mnogo veća od svih nas i film je praktično sam krenuo da se stvara. Kad smo, kao neki „klinci“, pokucali Sanjalicama na vrata, jer smo nanjušili neku priču, značila im je i dala elan da ispričaju svoju priču koja je možda i bila zaboravljena. Počele su da se prisećaju nekih detalja, anegdota i tako dobro ilustrovale život tinejdžera tih šezdesetih godina. Pojavio se rokenrol, a to što si deo toga, daje ti osećaj da postaješ nadahnuće gomili koja dolazi. Kad vidite te arhivske slike i snimke, pa one su zaista u transu. Bili su željni svi da čuju nešto novo.
Spremajući dokumentarac pošli su od sinopsisa na parčetu papira, i Matija je kopao po arhivama, a Vladimir po žurnalima. Pričali su sa svim članicama Sanjalica, uradivši iscrpne intervjue, saznavavši usput silne nove podatke, zbog kojih bi ponovo „grebali“ po arhivama.
– Kad smo stekli stepen poverenja, one su nam otvorile svoje arhive, albume, memorabilije, pisma obožavalaca, pa crteže… I sve što su imale, stavile su nam na raspolaganje. Na kraju smo imali sate i sate materijala, gomilu isečaka – seća se Jovandić.
A kako su se tri devojke iz iste zgrade, od čega dve praktično iz istog stana s Karaburme uopšte našle zajedno oko jedne stvari – rokenrola?
– Doda je ispričala u filmu da su najpre neki dečaci iz kraja nabavili gitare i svirali, i kad su čule njima se dopalo i rekle su sebi: A, što i mi ne bismo to radile, svirale? Odbacila je klavir, Ljilja harmoniku i roditelji su im nabavili gitare. Manje više same su savladale nove, do tad nepoznate instrumente – priča Jovandić, dodajući da su devojke slušale Bič bojse, Mamas end papas, Dasti Springfild, Voker braders, pa čak i Hu.
I dok su same izabrale rokenrol i gitare, ime – Sanjalice nisu.
– Ljilja bas nam je pričala da je cela rok scena bila u povoju i dovodili bi im muzičare, od Dragog Jelića, do Simice iz Beduina, i oni su ih zvali da sviraju zajedno s njima u „Topčiderskoj noći“ na čajanci. Na pitanje kako će da se zovu, rekli su im – Pročitaćete u novinama. Jer, to se tad najavljivalo u novinama. I otvore novine i vide ime Sanjalice – The Dreamers.
Autori otkrivaju i kako su Sanjalice od te čajanke uspele da se nametnu, da stignu do maksi singlova, velikih koncerata..
– U jednom trenu su čak imali i menadžere, ali su provalile da ih vaćare za novac, pa su roditelji preuzeli i tu priču. Nije ih bilo mnogo, pa su tako posle „Topčiderske noći“ svirali u „Euridici“ sa Zlatnim dečacima, a dolazio bi tu i Vlada Džet. Svirale bi i na takozvanim ringišpilima, za koje mi je Branko Marušić Čutura rekao da su mesta na kojima je ovde začet rokenrol. Sviraju Sanjalice tako na nekoj poljani rokenrol, Mija Aleksić i Milan Srdoč pričaju viceve, a tu su i kaskaderi s konjima… A 1967. potpisale su ugovor s „Beogradskom estradom“, i u Istri su celog narednog leta svaki bogovetni dan svirale – govori Jovandić, a Petrović napominje da su Sanjalice u ono vreme zaista bile zvezde.
– U jednom trenu filma sećaju se koncerta u Vukovaru, koji je policija morala da obezbeđuje, jer im je toliko ljudi tražilo potpise, autograme, maltene samo što ih nisu „rastrgli“. Repertoar im se, uglavnom, sastojao od prepeva. Postojale su ambicije za autorskim pesmama, ali niko u to vreme, u začecima rokenrola na našim prostorima, nije razmišljao o originalnim kompozicijama. Ali, popularnost im je bila tolika da gde god da su došle, kako i svedoče u filmu, kao da je Tito tu!
Objavili su tri maksi singla sa po četiri pesme za tri različita izdavača, obrađivale Stonse, na primer „Paint it Black“ ili „Michelle“ Bitlsa, ali sa sopstvenim stihovima. A bile su i prava koncertna atrakcija. Čak u jednom trenu u dokumentarcu priznaju da su održale gotovo hiljadu koncerata, a nekad ih je bilo po tri u danu.
– To bi ubilo i jače od nas, kaže u jednom momentu filma Doda – priča Jovandić.
Sama pojava te četiri devojke tada je Petroviću i danas neverovatna, a još neverovatnije da za sve ovo vreme ljudi iz njegovog okruženja, pa čak i oni koji se ozbiljno bave muzikom nikad za njih čuli nisu.
– Tu ima i surfa i rokenrola. A uzevši u obzir kako su se tad snimale ploče – dođeš u studio i imaš sat, dva i šta si odsvirao, odsvirao si, i nema kao danas šminkanja, peglanja, cinculiranja, štelovanja – to je neverovatno. Uzmeš instrumente i udri. Za sat vremena gotova singlica. Jako su uživale u tim godinama. Pa, ko ne bi. Prva si u nečemu – odsečan je Petrović, a Jovandić deli jednu priču Ljilje bas:
– Uzme motor Ljilja da ga malo provoza. I vozi ga, prolazi pored Doma omladine, kad odjednom iz kafane „Sunce“ istrčavaju ljudi i uzvikuju: „Ljilja bas, Ljilja bas!“ Imaju i naslovne strane u to vreme. A kad ih pitate koja im je najdraža, jedna će izgovoriti da je to ona za časopis „Vojska“ na topu na Kalemegdanu.
Film je, po rečima reditelja, topla ljudska priča o nečemu što danas polako nestaje:
– Porodica kao jezgro, kao nešto što te prati u uspehu, u porazima, se zatire. Nadam se da će ovaj film osvestiti koliko je porodica važna. Ova priča je pitka, duhovita, simpatična, ima emociju – priča Petrović.
Malo više od pet godina trajala je priča zvana Sanjalice. Jer, 1969. kad su se vratile iz Pule, odlučuju da krenu drugim putem.
– Ljilja Mandić, ili Ljilja solo upisala je tad medicinu, a Doda je već studirala ekonomiju. Postalo je sve to neizdrživo. Priča u filmu kako iz hladnog kombija, u kojem je provela celu noć putujući, ide niz Kameničku ulicu na predavanja na fakultet. Nena se zaljubila. I onda su rekle sebi da je najpoštenije da se raziđu.
A ko su danas te pionirke rokenrola?
– Doda je završila ekonomiju i radila je, bila šefica u najvećoj, u to vreme, firmi za uvoz i izvoz kod nas i videla pola sveta. Ljilja Mandić, kasnije Pavlica je profesor doktor, koja se bavi ozbiljnim istraživačkim radom. Profesorka je na Vojno-medicinskoj akademiji, autorka brojnih stručnih radova, a i danas je gostujući profesor u zemlji i inostranstvu. Ljiljana Jeftić u to vreme, danas Ilić završila je takođe ekonomiju i radila je u komercijali velike firme, a potom pokrenula svoj biznis i jedan je od vodećih uvoznika preparata za negu kože. Bavila se i drugim stvarima, i čak osvojila nagradu na Oktobarskom salonu za tapiseriju. A Nena je završila Višu ekonomsku i radni vek provela u Jugobanci. Po hodnicima su joj, kako nam je pričala, dovikivali: „Hej, Sanjalice“.
I danas se sve ove dame u kontaktu, a jedna drugu zovu nadimcima iz vremena kad su svirale – Ljilja solo, pa Ljilja bas, Doda ritam i Nena bubanj, a na pitanje imaju li žal što nisu nastavile da se bave muzikom autori filma ne žele da odgovore. Kroz smeh kažu da su ionako previše „spojlovali“ dokumentarac koji još nije videla publika. Ali su zato Matija Jovandić i Vladimir Petrović radi da odgovore na ono koje se tiče daljeg života „Sanjalica“ nakon Martovskog:
– Zaista mislimo da ova priča može da se „proda“. Radili smo film tako da ima odjeka van lokala, da može i neko u Helsinkiju da razume priču. Dovoljno je univerzalna, a film je krajnje zabavan!
Bonus video: Džimi Hendriks
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
