Al' je lep ovaj svet kad nam svira Vlada Džet, zapisano je davno. A za to što je Džet zasvirao "kriv" je kralj rokenrola Elvis Prisli.
– I dan danas kad se setim trenutka kada sam prvi put čuo Elvisa, naježim se! Posle toliko godina sećam se kao da je juče bilo – ovim rečima započinje ispovest za Nova.rs jedan od prvih rokenrol muzičara na ovim prostorima Vlada Janković Džet.
Da nije bilo tog sudbonosnog susreta sa Elvisovom muzikom, ko zna kuda bi život odveo klinca koji je sebe video u sportu. A umesto u rukometu, završio je u muzici, i ni posle pet decenija ne odustaje od rokenrola. Bio je član jednog od prvih beogradskih rokenrol sastava „Crni biseri“, koosnivač supergrupe „Tunel“, vođa „Vlada Džet benda“ i odavno postao radijska legenda zahvaljujući emisijama „Linija za rokenrol“, „Demo ekspres“ i „Hit 202“. Džetovo ime danas je sinonim i za kolekcionarstvo, s obzirom da je jedan od najvećih diskofila na ovim prostorima.
Vlada Janković Džet danas dobio priznanje Radio Beograda.
Pre 35 godina…https://t.co/IMn0qcXhnT pic.twitter.com/mcZclQkV2z— Zoran Čičak (@zorancicak) October 1, 2018
Nedaleko od Radio Beograda, u kome je do pandemije koronavirusa proveo više od četiri decenije, susrećemo se kako bismo popričali o novom, prvom koncertnom izdanju „Tunela“, koje je objavio „Longplej“. I možda je povod za razgovor u prostorijama ove produkcijske kuće „Tunel“, ali Vlada Janković Džet, sportski odeven, rado „vrti životni film unazad“ i najpre se vraća u daleku prošlost, u dan koji je promenio sve – dan kada je čuo Elvisa:
– Znate, u to vreme na radiju je mogla da se čuje starogradska, narodna muzika, eventualno Duško Jakšić. Meni ta muzika nije smetala, ali me nije ni dodirivala. I nisam se zato uopšte interesovao za muziku, a osim toga bavio sam se sportom, bio sam rukometni golman – seća se Vlada Janković Džet.
U školi su imali običaj, kada bi bio neki praznik, primera radi 8. mart ili 1. maj, da neko donese gramofon i da posle časova naprave igranku. Drugog vida zabave za njih klince, nije bilo, jer u to doba, pedesetih, kako nas podseća, nisu postajali kafići i diskoteke:
– Za nas klince nije postojalo ništa. Naravno, bilo je kafana, ali nisi mogao da im priđeš ako nemaš osamnaest godina. I jednom prilikom, moj drug i komšija iz Kičevske Neša doneo je ploču svoga brata, i kad je pustio singl „Blue Suede Shoes“, kao da je nešto puklo u mojoj glavi! Upitao sam ga ko je to, a odgovor je bio: Elvis Prisli. Mislio sam u sebi: „To je taj Elvis Prisli“ – priča nam Džet.
A prethodno je čuo za Elvisa zahvaljujući NIN-u. Zapravo, prvi Džetov kontakt sa rokenrolom bio je kada je na poslednjoj strani NIN-a objavljena fotografija Elvisa sa gitarom uz komentar da je to „taj kreten sa Zapada, koji je dokaz propadanja kulture“. Isprva je poverovao u tu „istinu“, međutim kada je čuo te Elvisove pesme, upitao je svog druga: „Pa, je l’ to taj truli Zapad?“ Odgovor je bio potvrdan. Ali Džetu se taj „kreten sa Zapada“ baš dojmio.
– Čuo sam ga prvi put u martu, a pošto je meni rođendan u aprilu, pitam ćaleta da mi kupi gramofon. I dobijem češki gramofom „Suprafon“. Ali, još nisam imao nijednu ploču. I od druga Vlade pozajmim Elvisovu singl ploču sa pesmama „Don’t be Cruel“ i „Hound Dog“, koja je malo bila izgrebana, pa je na početku preskakala. Meni to nije smetalo i slušao sam je bukvalno po ceo dan. Ali, smetalo je mom ćaletu koji me je upitao je l’ imam još neku ploču, a ne da po ceo dan slušam dve iste pesme. I da mi novac da kupim još neku ploču – kazuje nam kroz smeh.
I od tog trenutka kada je dobio novac da kupi još koju ploču, u Džetu se budi strast za kolekcionarstvom, još jednom pasijom po kojoj je nadaleko poznat.
– Već za mesec dana ja postanem dečko koji ima ploče! A u to vreme ploče su bile veoma dragocene, ne samo u smislu novčane vrednosti, već pre svega da si u mogućnosti da pružiš drugima neku vrstu „svetske zabave“. Ubrzo sam počeo i da dobijam pozive od starijih iz kraja da puštam svoje ploče na njihovim žurkama, pa bi mi tražili nešto „laganije, za stiskavac“… Stekao sam poznanstva koja su mi pomogla da uđem u krug ljudi koja se bave pločama. A to je zaista bio poseban krug ljudi – ocenjuje, uz opasku da bi pešaka išao od centra do Karaburme samo da bi nabavio jedan singl!
Bas ti je kao prozor u svet
Kad se jednom zarazio muzikom, nije bilo drugog do da se okuša i sam na bini. I postao je član vračarske grupe „Crni biseri“, i to basista, iako baš i nije znao da svira bas gitaru…
– Pre neki dan sam pronašao fotografiju sa mog prvog zvaničnog nastupa sa „Crnim biserima“ 8. marta 1964. godine u sali „Vuk Karadžić“. Svirka je čak bila i plaćena. Sećam se, došao sam tamo, a samo sam znao da držim bas gitaru, ne i da je sviram. Takav strah nikada u životu nisam iskusio. Mislim da se moje zaprepašćenje i strah vidi i na fotografiji. I tad sam sebi rekao: „E, ne može više ovako!“
Rešen da savlada bas gitaru od Dragana Mirkovića, koji je redovno svirao sa „Safirima“ u njegovom komšiluku, u „Euridici“, u Molerovoj ulici, upija savete.
– Rekao mi je da je bas kao prozor. I odjednom sam shvatio i počeo da vežbam. Bas gitara je tada bila relativno nov instrument i postajale su čitave teorije kako se ona štimuje. I tog leta imali smo zakazan nastup na moru, u Kotoru, a ja sam nakon položenih ispita kupio ručno pravljenu gitaru od „Silueta“, ali bila je ogromna. Sećam se kad sam nabavio prvi „Fender“, nikako u početku nisam mogao da se naviknem, jer mi je delovao mnogo manji…
I došao je na svirku spreman, jer je prethodno „do iznemoglosti“ vežbao. I tada je dobio prvi kompliment koji će biti sudbonosan i za njegov nadimak, po kome ga mnogi znaju pre nego li po imenu:
– Posle prvog nastupa priđu mi i kažu da sviram kao Džet Haris iz „Šedouza“. Zašto Džet Haris? Jedini basista kome smo tada znali ime bio je Džet Haris iz „Šedouza“. I tako se to „zalepilo“ za mene. Nisam sam sebi dao nadimak Džet, ostalo je… Mislim da mene više prepoznaju kao Džeta, nego li Džeta Harisa – priznaje kroz smeh.
Iako pripada prvim generacijama rokera na ovim prostorima, skromno kaže da je u Beogradu bilo i starijih od njega i pominje nedavno preminulog Branka Marušića Čuturu:
– On je bio pionir i stvarno je bio sjajan pevač. Sećam se kada sam ga prvi put gledao u „Euridici“ kada je svirao sa „Albatrosima“, bio sam fasciniran kako sa lakoćom peva. Družio sam se i sa Bobom Stefanovićem, koji je bio mlađi od mene godinu dana, ali smo zajedno išli u 14. beogradsku gimnaziju. Recimo, upoznao sam leta 1965. Karla Metikoša, koji je sa „Crvenim koraljima“ imao koncert na Tašmajdanu. Posle svirke je došao u „Euridiku“, jer je to bilo nezobilazno mesto. I nije ga mrzelo da posle koncerta koji je bio odličan, sedne za klavir i svira do četiri ujutru, dok nas policija nije najurila, jer se komšiluk bunio. Metikoš je pre toga jedno vreme živeo u Parizu i tu je izučio zanat. Ne samo što je bio dobar klavirista, već je odlično pevao. Sećam se da sam te večeri pomislio kako iz prve ruke čujem kako se pravi rokenrol.
Bolje da sviraš, nego da kradeš
Te prve generacije rokera imale su na neki način „blagoslov“, uprkos tada uvreženom mišljenju da je u pitanju jedan neozbiljan hobi. No, smatralo se u ono vreme da je bolje za jednog klinca da svira, nego da se bije ili da krade:
– Kada sam imao 21 godinu sećam se da me je jedan čovek upitao dokle mislim da sviram. U smislu – snimio si ploču, pobedio na Gitarijadi i šta bi sad više… Čak i dan danas neki ljudi misle da se eto muzičari „malo zabavljaju sa tim instrumentima“, ali da bi trebalo nešto „ozbiljno“ da počnu da rade. U to vreme se smatralo da možda možeš da počneš u rokenrolu, da bi jednoga dana mogao da sviraš džez. Ali, mene nikada džez nije privlačio, poštujem ga i jeste, kao i rokenrol, način mišljenja, ali u potpuno drugoj dimenziji. Eto, ja i danas sebe doživljavam kao rokenrol muzičara – iskren je 75-godišnji Džet.
I ti prvi rok bendovi u Beogradu, od „Zlatnih dečaka“, preko „Crnih bisera“, do „Silueta“ i „Elipsi“ uživali su ogromnu popularnost. Znalo se za njih na prostoru maltene cele Jugoslavije, iako nije bilo medija koji bi o njima, kao danas, pisali:
– To je ono što Englezi kažu: „Word of Mouth“. Od usta do usta se sve prenosilo. A šta se sve tu pričalo… Dešavalo mi se da na moru čujem takve bajke o „Crnim biserima“, pa „Siluetama“, a ja znam ko smo i šta smo. Pričalo se da „gutamo vatru“, „letimo kroz vazduh“… Kada je časopis „Ritam“ iz Novog Sada objavio kupone da se glasa za najbolji bend Jugoslavije, a u to vreme su samo dve grupe – „Crveni koralji“ i „Bele strele“ imali objavljenu singl ploču, stiglo je na hiljade glasova. Kad su objavili adresu „Crnih bisera“, poštar je hteo da me strelja! Stiglo je na tone pisama, od onih tipa „ja sam vaš veliki ljubimac“, do molbe za „našu sliku sa monogramom“.
Ne samo da su imali popularnost diljem Jugoslavije, već su, po priznanju našeg sagovornika, i odlično zarađivali. Ne samo „Crni biseri“, već svi. Ozbiljne su to, kaže, bile pare i to na ruke:
– Kupovna moć bila je drugačija tada, egzistencija je bila jeftinija, hrana maltene bagatelna. Moj otac je bio inženjer, i jedno vreme ministar elektroprivrede, čak i potpredsednik Skupštine grada. I imao je, za to vreme, izvanrednu platu od 55.000 dinara, a ja sam toliko zarađivao nedeljno za dve igranke, po 25 ili 30 hiljada za veče, plus ono što uspemo još da zaradimo preko nedelje. A nikada nam se nije desilo da imamo slobodnu nedelju i ne sviramo. Nastupali smo po igrankama na fakultetima, pa posle nekih političkih tribina, na primer o samoupravljanju. Te igranke su bile užasno popularne jer je to bio jedini način da dečko upozna devojčicu. Igranka je bilo jedino mesto gde si mogao i da vidiš šta je u modi, šta se sluša, kako se igra. I na tim igrankama morali smo da sviramo “repro materijal”. Niko tu nije došao da čuje naše pesme, već hitove „Stonsa“, „Bitlsa“, „Kinksa“… Mi smo zapravo bili prozor u svet, bez televizije, radija sa tom muzikom. Bili smo u „misiji prosvetiteljstva“!
Elvis, Stonsi i Džet
Iako su u početku svirali tuđe hitove, „Crni biseri“ su baš u aprilu pre 55 godina dočekali trenutak kada će im izaći prva ploča. Bili su treći beogradski bend u istoriji koji je objavio ploču. A taj momenat kada je „klinac koji ima tuđe ploče“ u rukama konačno držao svoju Džet danas naziva neverovatnim.
– Prvu ploču nam je objavio „Jugoton“. A tada se nalazio na današnjem parkingu „Politike“ i tu je sedeo njihov predstavnik Obrad Jovović. Skaut za „Jugoton“ u Beogradu bio je Dragomir Ristić, inače vibrafonista. I dolazi na igranku i prilazi mi, sav ozbiljan posle naše svirke, a ja mislim u sebi: „Sad će da me bije…“ Međutim, on me pita zašto još uvek nemamo ploču i poruči mi da sutradan odemo kod Obrada i potpišemo ugovor. A mi tada još uvek maštamo da napravimo bar jedan snimak… I stvarno dan kasnije dolazimo u „Jugoton“, misleći da treba da napravimo probni snimak, kad nam Obrad reče: „Momci, imate termin za petnaest dana u Studiju 6“.
Ne verujući šta se dešava, odlaze i u panici razmišljaju kako da spreme za tako kratko vreme tekstove, pesme za snimanje. Međutim, Džetova komšinica Lokica Stefanović priskače im u pomoć i piše tekstove za dve pesme „Nisam onaj koga želi“ i „Moje srce bez ljubavi“.
– Uspeo sam da proturim tu i jednu svoju pesmu „Ne odlazi“, a spremili smo i „Lepi flamingo“ od „Manfred mena“ i ta pesma bude broj jedan u Sloveniji dve ili tri nedelje. A kada sam za ploču morao da dostavim sve podatke o autorima, i rekao da je tekstopisac Lokica Stefanović, upitali su me kakvo je to ime. Kada sam im rekao da joj je pravo ime Leposava, oni to stave na ploču, a Lokica zbog toga pune dve godine nije razgovarala sa mnom, iako se znamo od malena – priseća se i te male „nezgodacije“.
A kada je dobio svoj primerak prve ploče „Crnih bisera“, otrčao je kući. Prva stvar koju je uradio- pa uzeo je u ruke ploče iz svoje kolekcije i to one „Bitlsa“, „Stonsa“, Elvisa. I, naravno, svoju.
– Je l’ je moja kao i njihova? Je l’ ima rupu, kao i njihove? Je l’ na ploči moja slika, kao što su i njihove? Kad sam se uverio da sve zaista jeste tako, shvatio sam kako sam i ja postao član te porodice. To je ispunjenje nekog sna, koji sam sanjao od trenutka kada sam prvi put uzeo singl ploču u svoje ruke – priča nam, a nedugo zatim, već početkom 1967. sa svojim bendom će ispisati još jedan istorijski trenutak. Bio je to trijumf na Gitarijadi na Sajmu.
Razlaz „Crnih bisera“
– Mi smo izbegavali da sviramo pošto-poto na toj Gitarijadi, jer su na prethodnoj pobedile „Siluete“ odlukom publike, a „Elipse“ žirija. Samim tim, oni nisu nastupali, a „Zlatni dečaci“ iz principa nisu hteli da sviraju na takvim manifestacijama. I nas su nagovorili da „branimo“ čast Beograda, iako smo znali da sviraju splitski „Delfini“, koji su „razbijali“ u to vreme, bili pravi profi bend, imali 250 svirki godišnje i strašnu postavu. I mi smo te večeri odsvirali najbolje što smo mogli. A stvarno smo vežbali mnogo, jer smo po tom pitanju uvek bili pedantni. Sviralo je na Gitarijadi više od 40 bendova, od deset ujutro do dva sata iza ponoći, a bilo je prodato je oko 40.000 ulaznica. I u finale ulazimo mi i „Delfini“ koji su već bili viđeni kao pobednici. Čak su i oni sami mislili da će pobediti, pa su „dali po vinu“. Kod nas, s druge strane niko nije smeo da lizne alkohol, a kamoli da popije nešto. I pošto su „Delfini“ imali to višeglasno pevanje, zbog alkohola to baš i nije zvučalo najbolje, pa su bili dodatno iznervirani. Sat vremena je žiri zasedao i bez obzira na sve bilo je viđeno da momci iz Hrvatske pobede, kako bi se „širilo bratstvo i jedinstvo“. Iako mi nismo bili bolji bend od njih, u finalu smo odsvirali bolje i to prevagne. To je meni bio nauk za kasnije, i kad god sam bivao u žirijima insistirao sam da se zaboravi na to da li se poznaje bend od ranije, već da se sluša šta i kako sviraju u tom trenutku!
Sve je krenulo od Vračara 1963. I od prvih nastupa u mesnoj zajednici, po igrankama, u Domu omladine, primorju, pa čak i napolju, stigli su i do pojavljivanja u filmovima „Višnja na Tašmajdanu“ i „Kad budem mrtav i beo“, pobede na Gitarijadi, objavljivanja ploče. I posle svih tih pionirskih poduhvata, neminovno je došlo vreme za razlaz „Crnih bisera“. Inicirao ga je sam Džet:
– Nije to više bilo to, da li zbog vremena, godina, manjka energije, zamora materijala… U međuvremenu sam već počeo da radim na radiju i slušao mlađe bendove, koji objektivno nisu bili bolji od nas, ali su s druge strane bili prepuni entuzijazma i nove energije. A kad bih ostatku grupe predložio da nešto novo snimimo, oni nisu hteli, već da radimo tezge. I samo sam im jednoga dana rekao: „Slušajte momci, ne mogu više ovo da radim“. Ostavio sam im sve, i pojačalo u mojoj prostoriji u Kičevskoj gde smo vežbali. I oni su probali nešto sami, čak je u jednom trenutku postojala mogućnost da Zoran Miščević postane pevač, ali nije to funkcionisalo i „Crni biseri“ su se ugasili.
Sutra: Od rokera do radijske zvezde
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare