0
Na današnji dan pre petnaest godina umro je Dušan Prelević Prele, urbana ikona Beograda. Ovo je jedno neuobičajeno podsećanje na tog neobičnog čoveka.
Arhive su, uglavnom, besmislene. Osim kad nisu. Tako su iz haosa rukopisa potpisnika ovih redova izronile nepune četiri stranice intervjua napravljenog pre više od trideset godina, a koji, iz neobjašnjivih razloga, nikad nije objavljen. (Planiran je i urađen, pretpostavljam, za „Student“, list beogradskih studenata, negde početkom devedesetih godina prošlog veka). Ispostavilo se da je, zapravo, samo strpljivo čekao objavljivanje kako bi se, barem i na ovaj način, otela od zaborava jedna od poslednjih velikih legendi beogradskog asfalta.
Dakle, Dušan Prelević Prele, glavom, razlupanom bradom i sočnim vokabularom. I sve što je govorio tada, nažalost, važi i danas.
Svetske metropole, pa tako i Beograd, iznedrile su, pored ostalog, i jedan specifičan soj ljudi koji se označava sintagmom – urbane legende. Nekakve odredišne koordinate između kojih smešteni mentalni i fizički sklopovi ovih momaka su ulica, kafana, viteško fajterstvo i sinkretizam rokenrola i literature kao filozofska orijentacija i duhovno ishodište. Ti protagonisti velegradske mitologije najviše sliče cirkuskim šetačima na žici koji balansiraju, ali bez onog štapa, između reda i šablona građanskog života i opasnog, ali zamamnog zova anarhije, beskrajne slobode i svakovrsnog izazova. U ovom prvom su ponekad i silom prilika, u ovom drugom su svoji na svome.
Dušan Prelević Prele, muzičar, pisac, scenarista, fudbaler, stručnjak za alkohol („Volim da pijem, čoveče! Obožavam“, govorio je i kada više nije pio) jedan je od najreprezentativnijih beogradskih uličnih mitova. Njegovu životnu priču pričali su ožiljci, što na duši, što na telu.
„Nemam jedno oko, jednu šaku, jedno uvo, odsekli su mi nogu. Samo su mi jaja u paru“, definisaće danak beskompromisnom životu koji je vodio.
Kad ti ne treba, mogao si ga bar dvaput dnevno sresti, najčešće u bespuću beogradskog Bermudskog trougla: Šumatovac – Lipa- Srpska kafana. Ali, kad zatreba – teško ga je bilo uhvatiti. Ne zato što nije hteo ili nije želeo, već što se ništa formalno i unapred dogovoreno jednostavno nije lepilo za njega. Ako ste ga učtivo tražili na telefon, on je mislio da ga neko, s oproštenjem, zafrkava. Slučajno (da li baš?) zatekli smo ga u jednom beogradskom kazinu za poker aparatom. Galantno je naručivao piće i privodio kraju započetu partiju.
„Devedeset šest hiljada… Izvini, morao sam da uzmem dnevnicu za danas“, rekao je i seo za sto.
Pokušali smo da razgovor sa politike, koja se nadmeno umešala, skrenemo, u muzičke vode, tačnije u rokenrol, o kojem je ostavio sledeću misao: „Za neke rokenrol počinje sa ’Bitlsima’. Za mene je počeo 1948. Te godine sam se rodio.“
– Ma, u moje vreme mi smo se muzikom bavili da bismo došli do riba. Bojim se da su ovi današnji klinci toliko namazani drugim stvarima, tako da nemaju bogzna kakvu ideju što se muzike tiče i zašto sviraju. Oni su tehnički uznapredovali, ali sve je to muzički sterilno. Pesma je, bre, tri akorda: „sedmica“, „devetka“ i gotovo. Sinatra je pevao pesme sa par akorda. A sad se većina bavi muzikom zbog neke javne promocije, ne bi li dobili šansu da negde nešto kažu. Jebeš ti to.“
Ko je bio Prele
Dušan Prelević Prele (1948 -2007) bio je muzičar, sportista, novinar, pisac i filmski scenarista. Još nije bio punoletan kad je profesionalno počeo da se bavi muzikom. Bio je član muzičkih grupa „Orkani“, „Juniori“, „Siluete“, „Korni grupe“, kasnije je nastupao solo. Snimio je nekoliko albuma, bio član Udruženja džez muzičara, proslavio se nastupom u čuvenom mjuziklu „Kosa“ u Ateljeu 212. Pisao je i objavljivao priče i eseje u beogradskim listovima i časopisima, autor je dve zbirke priča i scenarista kultnog filma „Poslednji krug u Monci“, u kome je glavnu ulogu igrao Dragan Gaga Nikolić. Aktivno se bavio i sportom, igrao je fudbal i hokej. Početkom devedesetih uključio se i u politiku kao član Demokratske stranke i hapšen je tokom devetomartovskih demonstracija 1991. godine.
Zbog čega si prekinuo sa muzikom?
– Pio sam, bre! Ja sam se bavio pićem, alkohol je bio moja profesija. Pio sam mnogo i pravio sranja, ljudi su bežali od mene. Ne može niko da radi s nekim ko je mortus pijan, pa makar to bio i Rej Čarls. Ja sam bio i lenj, pevao sam iz zajebavanja. Čim sam video da sam najbolji, to više nije bilo zanimljivo. Svi te tapšu, zovu te, aplaudiraju…, bravo, majstore, i ta sranja. Onda se napiješ i počneš da zajebavaš narod. Ja sam, bre, ovde narod maltretirao. E, onda sam „dodirnuo dugu“. Znaš, ja to zovem „dodirneš dugu“ i boli te za sve. Kad sam i to postigao, onda sam rekao: koji moj više da pijem kad sam boga popio. E, sad neću više ni to. Gotovo.
Muzika, literatura, film, novinarstvo, tuče… Nisi valjda univerzalan čovek?
– Sad se bavim svim tim kao nekim poslom. Imam 25 godina radnog staža, pevam od šesnaeste. Zbog muzike sam napustio i i fudbal i hokej i zanat. Radio sam šta god sam zamislio i tu ne može niko ništa da mi prebaci. Ali, baš ništa. Međutim, sad ne znam kako da se postavim. Šta god da uradiš, neko će ti jebati majku! Ako pevaš, zamerićeš se. Ako ne pevaš, opet ćeš se nekom zameriti. Napravio sam scenario za novi film, zbavili smo i lovu, ali ko sad da snima. Ne ide, jebote! Ne može sad da se snima film. Neću ni da pevam, malo po ovim klubovima i gotovo. Kako da pevam u Kragujevcu, kad je tamo regrutovano tri-četiri hiljade ljudi, nemam ja za to dušu. A da pričam i palim te klince, neću. Nemam moralno pravo. Narod je lud. Sad se odjednom svi setili da postojim i misle da sam ja neka udarna igla. Priđu i kažu: e, ajde opali onog majmuna u novinama. Koga, bre, da opalim? Opali ga ti, ja ću da opalim koga ja hoću.
Dobro, kad smo već zagazili u politiku, „hajde, opali“….
– Preživeo sam i Broza i Rankovića, ali ovo je gora kampanja. Oni bi da budu vrh vrhova i, uspevaju, nažalost. Zatvoreni smo žicom. Ovo je najgori zatvor svih vremena. Kažu, možeš da ideš u drugu opštinu. A šta ću ja u drugoj opštini? Izmislili su neke kvazinacionalne programe koji nam jebaše majku. Sve nas podeliše i zatvoriše u gasne komore. Ali, mi smo krivi. Mi smo njih napravili našim strahom, prijatelju. Naš strah njih jača. U redu, treba se bojati, ali ne tako da svojim strahom hraniš gore od sebe. Ja sam živeo mnogo lepo u životu, ali današnji klinci su najebali. Bojim se da će kad sve ovo prestane, ljudi hteti mnogo više nego što će dobiti. Neće biti zadovoljni ti mladi ljudi, garantujem. E, tu negde se začinje, ne volim to ni da pomenem, građanski rat.
Ono jeste, mladi su već agresivni više nego što im po godinama pripada. Nema više ni viteškog pesničenja, odmah rade palice, „hekleri“, „kašikare“…
– Ovo je sukob bandi, ovo su hijene. Ja koji ne cvikam ni od čega, ne mogu uveče mirno da prošetam. Vidim destruktivne i naoružane klince pune mržnje. Ali, ne mogu da se ljutim na njih. Kad je njima onaj Marković (Danilo Ž. Marković, prim. autora) ministar prosvete, kakvi oni mogu biti đaci. Zamisli da meni šef orkestra bude, recimo, Šerif Konjević. Kakav bih ja to bio čovek kada bih to trpeo? Ja klince ne osuđujem. Oni uopšte ne treba ni da idu u takvu školu. Ali, uopšte. Smem da se kladim u hiljadu maraka da Antonije Isaković ne zna sva slova. Sto maraka odmah, ako izdeklamuje azbuku. Ne znam ni ja, ali ja nisam potpredsednik Akademije nauka.
Šta onda da se radi?
– Naša generacija mora da završi posao. Pa i na oružje ako treba. Nemamo mi prava da od vas tražimo da radite naš posao. Nas ima više od vas i više od njih. Vi treba da se sklonite, ovo je naša dužnost i posao. Ako mi ništa ne uradimo, onda dođite vi. Osvetite nas, uradite nešto. Ako uspemo, opet ste dobrodošli. Vama ne sme niko ništa da kaže, ali sa onim iz moje generacije koji je otišao nemam šta da pričam. Duško Kovačević i ja smo prijatelji od šezdeset devete godine, ali on nije imao nikakva prava da ode. Da se nije angažovao politički, ’ajde i nekako. Ali, čekaj, on je dočekao prestolonaslednika, pa onda otišao. Ja ga ne osuđujem, ali me je razočarao. Da je ostao i ćutao – ništa. Ovako…
Da se malo vratimo Beogradu, ostade li šta od njega?
– Beograd je selo. Sav Beograd poslednjih 25 godina funkcioniše u hiljadu, dve ljudi. Najbolje ribe, najbogatiji frajeri, najveće pizde – sve je to u tih par hiljada. Ovo sad samo otpadaju sateliti. Ja volim samo solo. E! Samo su soleri u svemu najbolji. Šta će meni nečija brojnost i snaga. Ima nas deset, ima nas hiljadu, ima nas pedeset, petsto hiljada… Ma, šta mene briga za tvoje brojno stanje.
Može li za kraj nešto lično?
– Uvek sam živeo svoj fazon. Sa ocem sam se video jednom u životu, kad sam imao deset godina. Putovao sam i svirao po Evropi, po svim američkim vojnim logorima. Putovao, pevao i pio. Alkohol mi je bio pogonsko gorivo. Pukao sam sto puta, ali povrati se čovek.
Bonus video: Glas, dirka, bas – Wild Is The Wind
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
