0
Prvo da obrišem znoj, pa da krenem da odgovaram. Tim rečima u pretoploj palićkoj noći, dok su svetla reflektora još dodatno "potpaljivala" vrućinu na Velikoj terasi, obratio se na susretu s novinarima najnoviji laureat nagrade "Aleksandar Lifka" za doprinos kinematografiji Bogdan Diklić.
Glumac ne voli baš da daje intervjue. Čak ih i odbija. Ne mili mu se da priča o sebi.
– Ja sam stidljiv. Pa pogledajte koliko je vas, a ja sam sam. Javna reč obavezuje. Odgovoran si za sve što si rekao, bila zima ili vrućina. U podne nisam mogao da govorim koliko je bila vrućina, nisam mogao da pohvatam sopstvenu misao. Sad je lakše…
I bilo je drugačije večeras s Diklićem na intimnom susretu u okviru 30. Festivala evropskog filma Palić. Radovao se, priznao je već treći put od kad je stigao ovde na Palić, nagradi, još jednoj u nizu u karijeri.
– Lepo je naći se u društvu prethodnika. Intimno čovek pomisli – Baš sam faca! Kad samo pročitate prethodne laureate, pomislite i da su ljudi pogrešili. Rano je, imam tek 70 godina. Šalim se, naravno.
U početku se malo ljutio na Palićki festival, jer „nikad ne zovu glumce“. Ali, kad su ga prvi put pozvali 2017. odmah je dotrčao. Sada, opet…
– Doći na Palićki festival je radost. Nisam čuo da je iko ikad rekao, vrućina je, ali tamo je sve jako lepo… Ne obavezuje me ni nova nagrada, jer nisam ja kriv što je imam. Ali, lepo je.
Upitan otkud u glumi priznao je da toliko to traje dugo da je već i zaboravio.
– Ne bih mistifikovao sve. Mladim ljudima su svojstvene afirmativne potrebe, i lagao bih kad bih rekao da nisam imao tu želju. Ali, kad shvatite gde ste onda se to menja. U trećem razredu gimnazije sam zrelo rešio da ću pokušati da radim nešto što me je privlačilo i što će mi stvarati radost. Pretpostavljao sam da je mukotrpno…
Negde u to vreme, u centru Bjelovara, u kom je rođen, ugledao je Fabijana Šovagovića ispred knjižare. Snimao je tamo nešto, a desilo se da ga je otac poslao u apoteku, po kafetin. Kad je video Šovagovića, koji mu je i danas jedan od glumaca s ovdašnjih prostora koji su jedinstveni, rešio je da mu priđe:
– Ali, nisam kod sebe imao papir i hemijsku olovku. I otrčao sam u prodavnicu i teta Dragu zamolio za olovku i papir. Dala mi je olovku bordo boje. I onda sam zamolio Šovu, kako sam ga kasnije zvao, da mi se potpiše sa tom hemijskom. Čuvao sam tu olovku dugo, „glumila“ je i u filmu „Majstori, majstori“. Tad me je upitao šta će mi potpis? Rekoh mu da bih i ja možda pokušao da budem glumac. A, kao veliki ljubitelj stolarije, ušao je u stolarsku radnju da vidi neki alat i pružio mi ruku, jer sam mu valjda već dosadio, i rekao: „Nadam se, budući kolega“.
A onda je Diklić napravio u svom prisećanju, kako bi se to u filmu reklo, rez.
– Završio se Pulski festival godinama kasnije. U avionu smo Fabijan Šovagović i ja zajedno, letimo za Zagreb. Sedimo i ja kažem – E moj Šolo, kad bi se ti sećao. A on kaže – Znam, ispred knjižare… Lepa, istinita priča.
Nije nikad Diklić pravio razliku između glume u pozorištu ili na filmu. I priprema je uvek bila ista:
– Mene u pozorištu, kad sam preležao dečije glumačke bolesti, nije interesovala publika. I u filmu sam došao do toga da me kamera ne zanima. Nemam svest da je prisutna. Uvek me je samo zanimalo da budem deo projekta. Uloga je samo segment u korist predstave, partnera, to je nešto što je iznad mene. Nikad nisam mislio da sam najvažniji. Sledim pisca, jer je on to napisao. Moje je da to usvojim.
Pričao je o različitim ulogama iz glumačkog opusa, između ostalog, Zaima u ostvarenju „Gori vatra“, a prisetio se i „Nacionalne klase“, koju je snimao kad mu je bilo 25 godina.
– Nažalost, poklonio sam scenario „Maratonaca“ i „Nacionalne klase“. U svakom scenariju, po kom sam snimao film, ima mnogo moje olovke, gumice. Tamo piše šta sam ja kao klinac u zagradama namaštao, šta sam promenio u redosledu reči, šta sam štrihovao. Goran Marković mi je, kad smo snimali „Majstori, majstori“, rekao – Ti si jedini koji izbacuje, svi drugi dopisuju. Bilo je tu neke intuicije, ali uvek sam se trudio da u poslu budem saradnik, a ne marioneta.
Kad god radi, da li je posredi predstava ili filmu posvećen je u potpunosti.
– Pričinjava mi zadovoljstvo kad uđem u neki problem, i imam teoretsko rešenje, a vidim da to ne funkcioniše. To mi je najinteresantnije. Uvek sam najviše voleo pripreme za projekat, to mi je uvek bilo najkreativnije. U odnosu na 48 godina, koliko sam u glumi, i gluma u meni, teško je sažeti sve. Ali, postoje neke stvari koje kad se objašnjavaju trivijalno zvuče. Uz ono što znam, u zanatskom delu posla, postoji nešto što je osećanje. Ako me scenario ne dodirne ovde, u grudi, teško da ću se upustiti u to. I tek onda kreće procesuiranje šta i kako. Ali, gluma nije posao, to je način života – objasnio je glumac.
Podsetio se na rolu Mirka u ostvarenju „Maratonci trče počasni krug“ i otkrio koliko su svi u ekipi uživali stvarajući film:
– Imali smo svest da pravimo nešto dobro, ali ne i da će toliko trajati. To je možda prva uloga gde sam uspeo da ostvarim ono što sam želeo. Nemojte mi zameriti, ali uradio sam to kako treba, isterao sam sve što sam hteo. Usudio sam se čak i da predložim nekim kolegama nešto.
Pominjao je i brojne kolege, a podelio i mnoge anegdote. Primera radi, onu kad se s Predragom Ejdusom jednom raspravljao ko je od njih dvojice imao više totalnih anestezija:
– Krenuli smo da nabrajamo. Kad je on završio nabrajanje, ja sam naveo da sam sa tri godine bio u totalnoj kad sam operisao krajnike, a sa sedam bruh. A on mi je rekao da se ne računa kad si maloletan. Bio je izuzetno duhovit i drag čovek. Uh, ovo mi sve više liči na ispovedaonicu…
I kad je već krenuo da se ispoveda, priznao je da je od majke nasledio duhovitost:
– Kad sam se vraćao s Pulskog festivala u Bjelovar zaljubio sam se u jednu stjuardesu. I pretvorilo se to u neku vrstu telefonske veze. Ali, poklonila mi je boks cigareta. Došao sam u Bjelovar, pušio „rotmans“ s kraljevskom krunom. I neko vreme čim zvoni fiksni, ja trčim da joj se javim. Ali, jednog dana prestao je da zvoni telefon. Nema više poziva. Postanem naglo ćutljiv, neraspoložen… I sećam se da je mama pravila ručak, a radio na kredencu svirao. Ide emisija „Po vašem izboru“, i Zdravko Čolić peva: „Sve, sve što si mi dala“, a moja mama samo nastavi – „Ono malo cigareta sa festivala“…
Izraz gluma nije, kako je naglasio, sinonim za laž, iako je mnogi tako shvataju. A kao primer pogrešnog poimanja glume naveo je sportske komentatore koji igrače na terenu „prozivaju“ da glume:
– Gluma je sve samo ne laž. Scenski doživljaj mora da bude istinit, naravno ne do te mere da odeš u šizofreniju, ali emocija mora da bude iskrena, igrao negativca ili pozitivca.
Iako su, po mnogima kultne, nikad nije u privatnom životu koristio svoje replike iz filmova.
– Mnogi ne znaju da u tim filmovima ima rečenica koje su baš moje. Recimo – „A, sad malo ona“, to je moje. Onda ona u „Nacionalnoj klasi“: „Kol`ko može da razvije“. Kad Bora Todorović kaže u „Maratoncima“ – Evo vam za sladoled, jer ponovo radi bioskop, ja mu kažem „foršpiluj“. I to je moje!
Knjiga „O glumi bez glume“, koju je napisao, razgrabljena je, istakao je s ponosom. Hteo je prijatelju da je pokloni skoro, i čak zvao izdavača, ali nema je nigde:
– A ja imam jedini primerak moje knjige koju mi je s posvetom poklonio Jovan Ćirilov. Nisam seo da pišem knjigu s namerom, već sam zapisaivao te svoje „o-izme“. To jeste autobiografska knjiga, ali ima tu i mnogo toga o drugima. Znate, kako ja sebe mogu da nagrdim, to ne može niko. Ti „o-izmi“, koje sam zapisivao šest godina u svesci, jeste moje poveravanje – priznao je, uz podećanje na jedan: „Ako nemaš problem, u problemu si“.
Pominjao je i druge strasti u životu, koje se ne zovu gluma. Jedna strast su mu bubnjevi, a drugi brojanice koje je dugo pravio za humanitarne svrhe.
– Irfanu Mensuru sam poklonio tri- četiri brojanice. A, on je to javno rekao. Ne zameram mu, ali ja sam to čuvao samo za sebe. I onda, kad je postalo javno, sve to je izgubilo smisao. A i presušio mi je izvor ćilibara iz Rusije, i to davno, jer je postao jako skup. Te moje molitvene brojanice prodavale su se na Terazijama, u Patrijaršijskoj prodavnici a svu zaradu sam davao u humanitarne svrhe – otkrio je, kao i gde su sad ti bubnjevi, koje je dugo svirao.
– Eno ih u koferima na terasi, doduše zastakljenoj. Čežljivo ih gledam. Ne mislim da su odradili svoje, ali ta strast, koja u teološkom smislu znači porobljenost, ta lepa porobljenost se završila. Sve što sam kao klinac želeo, a nisam mogao da ostvarim, to sam kao zreo čovek počeo da „iživljavam“. Pa, tako i bubnjeve.
I posle silnih ispričanih storija, samo je Bogdan Diklić poželeo jedno – da ga više niko ništa ne pita!
Bonus video: Zelenović o 30 godina Palićkog festivala
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
