7
Nisu devojke danas kao što smo mi bile, naivne i tolerantne. Ne trpe da ih neko maltretira, reaguju kada su seksualno zlostavljane, ucenjene, a mi smo to prihvatale iz generaciju u generaciju, kaže za Nova.rs makedonska spisateljica Rumena Bužarovska, koja je pre neki dan kratko boravila u Beogradu povodom premijere predstave “Moj muž“, nastale na osnovu njene knjige.
– Imala sam tremu, na kraju sam bila oduševljena kako je sve suptilno i pametno urađeno, i smešno i tragično je sjajno upakovano u ovaj komad – kaže književnica.
Rumena Bužarovska rođena je 1981. u Skoplju, Severna Makedonija. Autorka je četiri zbirke priča – “Žvrljotine“ (2006), “Osmica“ (2010), “Moj muž“ (2014) i “Nikuda ne idem“ (2018), studije o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči “O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče“ (2012) i knjižice mini-fikcije “Spavaj“ (2017).
Njene zbirke priča prevedene su i objavljene u Hrvatskoj, Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Sloveniji, Italiji, Mađarskoj, Nemačkoj i SAD. Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila ju je 2016. među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Naredne godine dobila je nagradu istarske županije “Edo Budiša” za zbirku “Moj Muž“. U 2018. bila je stipendistkinja Međunarodnog književnog programa na Univerzitetu u Ajovi (Iowa City).
Bavi seprevođenjem sa engleskog na makedonski i profesorka je američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Koorganizatorka je i koautorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.
U Beograd je došla tik pred premijeru u nedelju, a vratila se sutradan ujutru u Makedoniju.
– Imam dosta obaveza, predavanja, tako da ne mogu da odsustvujem. Inače, već godinu dana je prošlo kako sam se izmestila iz Skoplja i živim na Mavrovu. U Skoplju se u ovakvoj situaciji ne osećam normalno, tužno je kako izgleda grad, a imala sam mogućnost da se sklonim i to sam iskoristila. Imam mir, radim. Pošto je uglavnom policijski sat, sada je od osam, manje su šanse da se zarazim, u prirodi sam, radim, pišem, držim nastavu.
Od kada je pandemija, kako kaže, bila ja izuzetno aktivna, mnogo je prevodila, napisala je nekoliko scenarija.
– Baš sam bila veoma produktivna, tako sam jedino pametno mogla da ispunim ovo čudno vreme. Pisala sam i neke naučne radove, baš sam mnogo radila. A ovaj period me je i inspirisao da pišem, kao i uvek, o našoj svakodnevici, a ova je drugačija jer mi je zanimljivo kako se ljudi ponašaju u vreme pandemije, kako mnogo lažu, interesantan mi je i odnos roditelja i dece, pošto je mnogo toga izašlo na videlo. Kao, na primer, mnogo mladih je zarazilo svoje roditelje koronom koji su posle toga umrli, to će biti strašna trauma nakon što se sve ovo završi. Polako pišem, kroz proces se iskristališe osnovna ideja – objašnjava Bužarovska, čije je svako delo kod nas postalo pravi hit.
Interesantno je i to da je za ovih godinu dana od kada je pandemija ovo treća predstava koja se radi po njenim delima. Prva je bila u Skoplju a druga u Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani.
Na konferenciji za novinare povodom premijere predstave “Moj muž”, reditelj i umetnički direktor JDP Gorčin Stojanović rekao je da Rumena operiše na granici nečega što je u čehovljevskom smislu banalnost, preljube, neobične situacije koje su zapravo moguće i deluju kao neke anegdote, ali da je to ozbiljna literatura. Tada je dodao i da su njene priče u stilu Karverovih i Alis Manro, tako da ne treba da se iznenadimo ako Rumena jednog dana dobije Nobelovu nagradu za književnost.
– O bože – začuđeno je reagovala i nasmejala se Bužarovska kada smo joj prepričali Gorčinove reči.
– Karver mi je omiljeni autor i Manro rado čitam, predajem njihov opus studentima. Čovek mnogo nauči iz nauke, to me je oformilo, kao i moj stil – dodaje ona.
A povodom predstave “Moj muž” u režiji Jovane Tomić, koja je sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim odabrala pet priča iz istoimene zbirke o odnosima među ženama u patrijarhalnom društvu, kaže:
– To što hvalim predstavu nema veze sa tim što je u pitanju moj tekst, jer to je otežavajuća okolnost. Kad očekuješ nešto, imaš viziju kako izgleda ono što si pisao i kako ljudi to treba da interpretiraju. Ovo je ipak dramatizacija i ima nekih intervencija, malo su istumbani detalji, a to je urađeno odlično. Super mi je bilo što nisam bila deo tog procesa i nikada neću ni biti, važno je da rediteljka i dramaturg urade onako kako misle da je najbolje.
Drago joj je, kako kaže, što je predstavu radila mlada ekipa umetnika i što razumeju senzibilitet vremena, feminizam i ženske priče. Hvali glumice Jovanu Belović i Sanju Marković.
– Glumice su fenomenalne, neverovatne su. Među njima se vidi veliko prijateljstvo, oseća se hemija na sceni, duboko razumevanje, ne samo teksta nego trenutne situacije u društvu. U komadu se vide i klasni problemi veoma je važno što nisu ostali u senci jer su često uzrok problema rodne diskriminacije. Autori su to tačno ulovili, kao i autentičnost govora. Teško je biti smešan u takvim situacijama, a glumice su to uspele, imaju dobar tajming, prave su komičarke kada to treba da budu a u isto vreme iznose i tragične momente na pravi način. Fantastično su iznele tu tragikomediju u kojoj muškarci nisu prisutni, a komad je predstavio žene iz mnogo uglova, u svakom svetlu i to sa velikom empatijom, da kada je smešno to ne bude ismejavanje – priča naša šarmantna sagovornica.
Priznaje da nije svesna koliko su njene knjige popularne kod nas, jer ne dolazi često. Ali, da joj se sada dogodilo da ju je na benzinskoj pumpi prepoznala čitateljka. Ne očekuje, kako kaže, da će zbog toga što su njena dela čitana da napreduje na društvenoj lestvici u Makedoniji.
– Mora da se uzme u obzir da je Srbija velika u odnosu na Makedoniju, ima veće tržište i postoji tradicija koju mi ovde nemamo. Možeš da dostigneš neki nivo, i nema dalje. Prodaš knjigu u nekoliko tiraža, pet, šest i to je veliki uspeh. “Moj muž“ je prodat u čak sedam izdanja i tu se zaustavlja sve. Pišem u novinama, radim na fakultetu, ne očekujem više od toga. Ljudi me čitaju, vole ono što pišem, to me raduje i to mi je dovoljno. Ali što se tiče statusa velikog pisca, to mogu da dobiju muškarci, a ja kao ni bilo koja druga spisateljica to ćemo teško doživeti. Nekako taj status koji dobijaju muškarci kod nas kao i u srpskom društvu su u okviru patrijarhalnog modela jer oni vladaju tim instiutiucijama. Uvek se ono što radimo komentariše kao to su neke ženske priče, to nije tako bitno. A ja opet razmišljam, neka, samo vi tako mislite – smeje se Rumena i dodaje “da kod nas ima veću pažnju možda zato što nije iz Srbije”.
Ipak, zadovoljno konstatuje da ženski pisci u svetu preuzimaju primat, tako da se i u toj sferi polako menjaju stvari.
– Žene čitaju, žene i pišu. I na drugim poljima se pomeraju stvari. Nisu devojke danas kao što smo mi bile, naivne i tolerantne. Ne trpe da ih neko maltretira, reaguju kada su seksualno zlostavljane, ucenjene, a mi smo to prihvatale iz generaciju u generaciju. Promene su se dogodile i idemo napred, neće biti regresa.
Sa šest prijateljica Rumena Bužarovska osnovala je u Makedoniji pokret #MeToo.
#related-news_0
– Želja nam je bila da pokrenemo tu problematiku, ali ono što se događa kod vas je organsko pitanje. Nakon što je Milena Radulović javno progovorila, pokrenuo se talas događaja u regionu. Mislim da je to strašno hrabro što je ona uradila, divim joj se, pratim uredno šta se dalje događa. Posle ovog procesa, nema nazad, žene su se probudile. Patrijarhalni mit da su žene lažljive, kao i sve odvratne mizogine priče koje plasira patrijarhalno društvo sada su raskrinkane. Ponosna sam što se sve ovo dešava.
Najveću podršku u svom radu ima od partnera ali to smatra normalnim.
– To tako treba da bude a ne da se smatra uspehom, srećom, pa još i ordenje da se deli – kaže ova dama čvrstih stavova.
