1
Sviraću dok ne crknem, reči su slavnog britanskog gitariste Ronija Vuda.
Gitarista jednog od najznačajnijih bendova svih vremena „Rolingstonsa“ pre neki dan, tačnije prvog dana juna proslavio je 74. rođendan, ali već godinama ponavlja da se oseća „kao da mu je 29“:
„Možda bi trebalo da počnem da se ponašam u skladu sa svojim godinama, ali prosto ne mogu“, rekao je davno.
Karijeru je počeo još 1964. godine kada se pridružio sastavu „Birds“ kao gitarista, a onda je krenuo da „šara“ po različitim britanskim sastavima. Sledile su avanture sa bendovima: „Creation“, „Jeff Beck Group“, „Small Faces“, odnosno „Faces“.
Kada se deset godina nakon starta muzičke karijere odvažio da snimi prvi solo album duhovitog naslova „Moram svoj sopstveni album da snimim“ (I`ve Got My Own Album to Do) sprijateljio se sa slavnim gitaristom „Stonsa“ Kitom Ričardsom, koji mu je, uz Džordža Harisona iz „Bitlsa“, i gostovao na ploči.
I već godinu dana kasnije, kada je Mik Tejlor napustio „Stonse“, Ričards poziva Vuda da postane član slavnog benda. Iako postaje deo najčuvenijeg benda, uspevao je paralelno da razvija solo karijeru, snimivši još nekoliko solo projekata, deleći scenu sa Erikom Kleptonom, Bobom Dilanom, Dejvidom Bouvijem, Prinsom, Aretom Frenklin, Ringom Starom, Boom Didlijem…
No, „Stonsi“ su mu već decenijama glavna „preokupacija“, a zahvaljujući i Roniju Vudu bend se nije raspao:
„Tokom osamdesetih „Stonsi“ su bili na ivici razdora jer je Mik Džeger mislio da ga Kit mrzi. Isto je mislio i Kit. A ja nisam mogao da dozvolim da se raziđemo“, svedočio je gitarista, kantautor i pevač, koji odlično svira i bas.
Iako je duboko zagazio u osmu deceniju života, pamćenje mu je u skladu sa njegovim „kredom“ – da se ponaša i dela kao da mu je 29 godina. Evo nekih od sećanja i anegdota sa slavnim prijateljima i kolegama iz bogate karijere Ronija Vuda, svojevremeno objavljene u časopisu „Klasik rok“, na koje je podsetio magazin „Lauder“:
Džimi Hendriks
Delili smo kuću u Holand parku u Londonu. Bila je to kuća Pet Arnold (američka soul pevačica iz pratećeg sastava Ajka i Tine Tarner, koja je šezdesetih došla u London na poziv Mika Džegera da snimi solo album, prim.aut).
I Hendriks mi je poklonio psa. Bio je to baset, koga je nazvao Snupi.
Ali, Snupi je kakio gde god je stigao. Kuća je bila puna psećeg izmeta zbog čega nam je Pet zapretila:
„Ili ide kuče, ili vas dvojica, birajte!“
A Džimi je imao solomonsko rešenje, rekavši mi da će on otići, a da ja zadržim kuče. Ionako je, kako mi je rekao, hteo da se iseli. A kao cimer bio je vrlo tih. Mislim da je stalno bio pod dejstvom tableta „kvalud“ ili nekog džointa. Opušten non-stop. Samo bi sedeo i svirao gitaru, malo levom, malo desnom gitarom. Slušao bih ga i gledao, i nisam mogao da verujem. Kad bih ja pokušao da sviram levom rukom bilo bi to kao da ste detetu dali gitaru.
Žalio mi se kako ne voli svoj vokal, a ja bih mu samo rekao:
„Ne brini, tvoje sviranje gitare to nadomešćuje“.
Bio je tako divan čovek. Sećam se da sam ga video kako izlazi iz kluba „Roni Skot“ one noći kada je preminuo. Grlio je devojku, a ja sam mu doviknuo:
„Hej, Džimi pa reci laku noć!“
U suzama sam bio dan kasnije kada sam saznao da je umro. Nisam mogao da poverujem…
Džef Bek
Tako mi je drago što još uvek svira kao klinac u prodavnici slatkiša i što voli da eksperimentiše. Kad god ga pozovem, šalim se sa njim moleći ga da nam pokaže neke gitarske trikove, a on mi svaki put odgovori:
„Da, umirem za tim…“
Džef je čovek u čijem je društvu tako prijatno biti, jer si zbog njega uzbuđen da učiš i savlađuješ nove stvari i tehnike.
Kada smo zajedno svirali u njegovom bendu „Jeff Beck Group“ bio je užasno stidljiv. Kao i Rod Stjuart. Ako bi se pojavio još neki gitarista, kakav je bio Bi Bi King on bi rekao:
„Ne mogu da nastupam“.
I samo bi „nestao“ misleći da nije dovoljno dobar da nastupa uz takva imena. Rod bi ga sledio. Pokušavao sam da im pomognem ohrabrujući ih rečima:
„Izađite i uživajte za sebe“.
Rod je oslobodio svoje nerve tek kada je formirana grupa „Faces“. Sve je bilo rizik, i neki riskantni potezi su se isplatili, neki nisu. Ali, publika je cenila našu hrabrost.
Rod Stjuart
Kad god se sretnem sa Rodom provedem divno veče. Sa devojkom odem u njegovu „Keltsku kuću“ (Stjuart je fanatični navijač fudbalskog kluba Seltik, prim.aut) kad god sam u Holivudu. A ta njegova kuća je u svakom smislu preterivanje, sa antičkim stubovima, raskošnim baštama, fontanama. Malo i kičerica…
Rod voli da pokazuje svoje bogatstvo. Naročito voli da se razmeće sa kolekcijom slika iz prerafaelitskog perioda. Često mi kaže:
„Šta misliš, da li je ovo dobra? Da li sam kupio pravu sliku?“
I šta da mu kažam na to, osim:
„Rode, kupuj šta hoćeš, valjda ti najbolje znaš šta voliš“.
Kit Ričards
Kao ni Čarli Vots, ni Kit nije srećan ako ne radi sa „Stonsima“. U stvari nismo srećni ni Mik ni ja ako ne radimo zajedno.
Kada dugo ne radimo, obavezno nas pred Božić svake godine okupi Kit Ričards i na „sastanku“ odlučujemo šta ćemo raditi – da li da snimamo novu ploču, idemo na turneju, ili i jedno i drugo.
Sećam se kada je prvi put Kit došao u moju kuću – bio je naduvan i samo se sručio na očev trosed u dnevnoj sobi. Kada je moj otac sišao u dnevnu sobu ujutru i razmakao zavese Kit je zaurlao:
„Od*ebi!“
Otac je poludeo rekavši mu da „niko ne sme da psuje u njegovoj kući“ i izbacio ga napolje.
Posle tog incidenta Kit je razvio ogromno poštovanje prema mom ocu.
Mik Džeger
Mik me je uvek tako podržavao, bio moj oslonac u bendu. Iznenadio me je jer sam prvo mislio da ću baš za njega biti nevidljiv, kao neki duh na sceni…
„Super si Roni, meni je potreban jedan i po gitarista na koga mogu da se oslonim“.
A od kada ima dvojicu toliko je srećan. I od svakog traži da bude snažan, da ne „ispadne iz vagona“ i zabrlja nešto.
Pit Taunsend
Prvi put sam upoznao Pita, koji mi je danas komšija u Londonu, kada je grupa „Hu“ svirala u klubu „Iling“. Tada su već imali hit „I Can’t Explain“, koji se vrtoglavo uspinjao na top listi. U to vreme bio sam u bendu „Birds“ i bili smo tako ljubomorni na njih. Oni bi nam u inat govorili – „Mi smo broj jedan!“. A mi njima – „Odje*ite nazad u Ekton!“ (zapadni deo Londona, prim.aut.).
Kada su nastupali kao „The High Numbers“ (bend je na kratko vreme, tokom šest meseci 1964. promenio ime, prim.aut.) bili su briljantni. I kada su imali redovno svirke u klubu „Marki“ niko nije mogao da ih nadmaši. Sjajni su bili i kasnije, ali ništa ne može da se poredi sa originalnom postavom.
Kit Mun
Muni, bubnjar sastava „Hu“ bi dolazio da džemuje sa nama dok sam bio u grupi „Birds“. Stalno sam mu govorio:
„Kite, trebalo je da popiješ samo jedan valijum a ne celu bočicu“.
I stalno je to radio. On mi je dao flurazepam, kada je taj lek bio baš jak. Sedeli smo u kafiću a on me je terao da odmah popijem dve tablete. A već smo pre toga popili nekoliko viskija.
Tada sam vozio „jaguara“ i čekali su me moja prva supruga Krisi i menadžer Bili Gaf. Iako sam uzeo samo jednu Munovu tabletu dok sam došao do kola već sam bio „gotov“. Na kraju sam počeo da vozim kroz Hajd park i nekako smo se slupali u neku konjušnicu. Jedva samo uspeli da izađemo iz kola. Posle toga se ne sećam ničega… Samo znam da mi mnogo nije bilo dobro. Tada sam shvatio da nikada više ne slušam preporuke Munija. Ali, moja majka je mislila da je bio džentlmen. Obukao bi lepo odelo, poslužio je brendijem i ona bi prokomentarisala:
„Kako je ljubazan džentlmen Kit Mun!“
Bob Dilan
Za većinu mojih kolega rad sa Bobom Dilanom je „pakao“. Znaju da je težak čovek. Ali, meni nikada nije bilo teško da radim sa Dilanom, jer ga dobro poznajem. Znam da je takav zato što nikad ne zna šta će sledeće uraditi, i treba samo da se „ukalupiš“ u njegovo „vijuganje“. Naizgled se čini neupućenima da ne zna kuda će, ali uvek pesma završi u „pravoj liniji“, doduše uz malo „devijacija“ usput.
Često se desi da pesma koju je zamislio na jedan način na kraju završi kao potpuno drugačija. A to je najočitije kada ga gledate uživo na koncertu. Možda ćete se zapitati da li ste čuli „Blowing In The Wind“ ili „All Along The Watchtower“.
Erik Klepton
Uvek je sumnjičav, ali uzeo me je pod svoje. Drago mu je danas što sam „čist“ i što sam pronašao mir. Mada, ponekad sumnja da ću izdržati… Sećam se da sam kao mlad stalno odlazio da ga gledam sa grupom „Yardbirds“ u Ričmondu. I na jednoj od svirki, kada se Kit Relf razboleo upitali su sa scene ima li u publici nekih harmonikaša, a moji drugari su me samo izgurali na binu.
I bili su oduševljeni kada sam zasvirao sa njima „I’m A Man“ i samo su poručili: „Dajte nam tog Indijanca“ (pošto sam tada izgledao kao Indijanac). I to je bila moja karta za slavu!
Džon Beluši
Stalno bi se nabacivao mojoj bivšoj ženi Džo. Čak bi je prosio dok sam ja spavao. I samo bih mu rekao:
„Džone, čujem te, ti debela svinjo. Da nisi tako ružan i debeo, možda bi i imao neke šanse“.
Kao i svi komičari i Džon je ponekad umeo da bude tako patetičan. A stalno je pio i drogirao se, iako mu je tolerancija na piće i drogu bila vrlo niska. Kada je došao u Holivud, Den Ekrojd se stalno brinuo o njemu. A često bi ga samo dovezao do moje kuće i samo bi mi poručio:
„Znam da je sad u sigurnim rukama i da mogu da ga ostavim i odem“.
Jedino kada se Den nije pobrinuo za njega bilo je one noći kada je Beluši preminuo. Džon je iznajmio sobu u „Šato Marmontu“… Tako je želeo da bude rok zvezda…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
