Rođene iste godine, isto vaspitane, bile smo lepe, slobodne devojke i ceo svet je bio naš: Sećanje Šarlote Rempling na Džejn Birkin

Odlazak slavne glumice Džejn Birkin u julu ove godine potresao je svet. U čast slavnih koji su nas napustili u 2023, "Obzerver" ovih dana objavljuje sećanja njihovih bliskih prijatelja, takođe velikih imena iz sveta kulture.Među njima je i legendarna Šarlota Rempling koja je podelila crtice iz dugogodišnjeg prijateljstva sa čuvenom glumicom i muzom Serža Genzbura, a prenosimo celo sećanje velike umetnice na svoju drugaricu:Džejn i ja smo bile savremenice. Rođene smo iste godine 1946, ja u februaru, ona u decembru. Imale smo isto vaspitanje, njena majka je bila glumica, moja umetnica, obe smo imale očeve vojnike. A mi? Mi smo bile samo lepe devojke koje su živele u Londonu 60-ih sa svim tim promenama koje su navirale - snovima, slobodnim ljubavima, novim idejama, kreativnim izrazima. Odjednom smo bile mnogo slobodnije od naših roditelja koji su ostali zbunjeni. Ali, to nas nije moglo zaustaviti - svet je tih nekoliko godina bio naš.Naš prvi film je bio isti “The Knack… and How to Get It” (1965) Ričarda Lestera. Imale smo scenu u kojoj zajedno stojimo na stepenicama, ali tada nismo bile prijateljice, više poznanice. Sprijateljile smo se kada smo zajedno sletele u Francusku, ja mnogo kasnije od nje.https://www.youtube.com/watch?v=0q5CfAHb9VMSretale smo se po gradu, na svečanostima i često sam išla na njena snimanja i u emisije. Svidelo mi se to što smo obe bile Engleskinje u Parizu. Francuskinje nisu mogle da nas razumeju na pravi način. Iako nismo bile u istim društvenim grupama, naši muževi su svirali veoma različitu muziku, prepoznale smo se na drugim nivoima, razumele smo se na životnim putevima.Tokom godina često smo slale jedna drugoj poruke, razmenjivale pisma. Sećam se kada mi je rekla da je nazvala svoju ćerku Šarlot po meni jer joj se dopadam ovakva kakva sam. Džejn je posedovala tu neopisivu slatkoću. Bila je u to vreme važna ličnost u Francuskoj, ali je bila veoma skromna. Uvek je govorila da je samo imala sreće, da je "igrala" kako su je drugi vodili. To nije bila lažna skromnost. Kada smo razgovarale, osećala sam da zaista veruje da joj je dat veliki dar pomoću kojeg je deo velikog, moćnog kreativnog sveta.Zadržala je tu sliku o sebi, kao prelepoj lutki Serža Genzbura (njenog partnera od 1968-1980) koji je za nju pisao pesme, a za to vreme je glumila u popularnim komedijama. Ti kvaliteti su takođe bili deo njene ličnosti.Bila je veoma otvorena kada je reč o njenom emotivnom stanju i načinu na koji se osećala u odnosu na ljude, stvari… Bila je veoma slobodna kada je želela da ljudi shvate ko je ona. Ostala je Britanka. Nikada nije pokušala da se oslobodi tog divnog naglaska.Svakoj ulozi davala se potpuno, čineći je drugačijom, posebnom, neobičnom. Obožavala sam njen osmeh. Džejn je uvek bila iskrena prema Džejn, svom umu, duši i telu. Nikada se nije pretvarala da je neko drugi.Bila je ljubazna osoba, politična, posvećena društvenim ciljevima, dobrotvornom radu. Morala je da bude aktivna, uvek pazeći na druge. Volela je da provodi vreme na selu, ima sebe i svoj privatan život, ali nakon gubitka Kejt, svog prvog deteta, povukla se dve godine.

Bila je u iskušenju kada ju je Simfonijski orkestar iz Montreala zamolio da izvede Seržove pesme za 25. godišnjicu njegove smrti, a zatim je dve godine bila na turneji sa različitim simfonijskim orkestrima širom sveta. Serž je u duši bio klasični muzičar i Džejn je na neki način to morala da ispoštuje.Imale smo divnih zajedničkih 48 sati 2015. godine na književnom festivalu o poeziji Vilijama Blejka. Vežbale smo u njenoj kući, intenzivno je radila na svemu što je stvarala, nikad se nije odmarala, uvek u pokretu kao da oseća da nikad nema dovoljno vremena da sve napravi savršeno.Džejn je bila dobar pisac dnevnika, pesama, drama i filmova. U albumu “Izvini, spavala si” 2020. napisala je sve svoje tekstove, zadubljujući se duboko u istinu o snažnim emocijama koje su je još uvek progonile, govoreći u pesmi ono što je trebalo da čuje pre nego što ode.Džejn se dugo nije osećala dobro, ali nikada nije prestala da se trudi da dođe do izražaja. Nastavila je da se gura do krajnjih granica, kako god se osećala, uvek je bila tu za one koji su je voleli. Imala je izvanredan osećaj za preživljavanje sve do kraja.Slučajno smo se srele u Pariskoj operi neposredno pre nego što je umrla, naletele jedna na drugu u velikom foajeu. Polednji put smo onako prijateljksi razgovarale...Naše prijateljstvo je ono u kojem se međusobno cenite i volite, idete istim putem, paralelnim životima, povremeno se sudarite, ćaskate, pa nastavite, ali uvek pazite tiho jedna na drugu.Bonus video: Komemoracija Jagoša Markovića