Čudne sudbine očeva "tvrdokornih" krimića u doba zaraza

Biografi Rejmonda Čendlera detaljno su istražili njegov život, ali su njegove dve ratne godine ostale prilično mutne. Tragajući za manje poznatim činjenicama, spisateljica Kim Kuper otkrila je, osim toga da je Čendler sa prvim mužem svoje životne ljubavi Sisi Paskal napisao libreto za komičnu operetu "Princeza i torbar", dvaput preživeo špansku groznicu kao dobrovoljac u kanadskoj vojsci.Dosijei pripadnika Čendlerove jedinice su pre tri godine digitalizovani i u toj se arhivi može pronaći i Čendlerov zdravstveni karton. U njega je upisano da ima problema sa disajnim organima, a kao razlog navodi se da se dva puta oporavio od španske groznice: u julu, pa u oktobru 1918. godine.Poznato je da je oba puta odležao po šest dana u vojnoj bolnici u Engleskoj, ali je ostalo nepoznato da li je tu dovezen sa fronta u Francuskoj, gde se nalazila njegova jedinica, ili iz kampa za obuku budućih pilota britanskog RAF-a za šta se takođe prijavio, kao i hiljade drugih britanskih, kanadskih i vojnika iz zemalja Komonvelta.Istoričar Kris Dikon, autor knjige "Amerikanci u ratu u stranim jedinicama", kaže da je Čendler u martu 1918. sa svojom regimentom iz Britanske Kolumbije bio stacioniran nedaleko od francuskog Arasa i da je dobio čin pešadijskog narednika. (Zanimljivo je da je u Francuskoj u to vreme bio još jedan od velikih pisaca noar krimića, autor romana "Poštar uvek zvoni dvaput" i "Dvostruka odšteta" Džejms M. Kejn, kao ratni reporter pri američkoj vojsci. "Dvostruku odštetu" je Čendler, zajedno sa rediteljem Bilijem Vajlderom, pretočio u scenario za film 1944. godine.)KontroverzeČendlerova jedinica se 19. juna 1918. našla na meti Prolećne ofanzive nemačke vojske. Prema jednoj verziji, Čendler je tada kontuzovan pod udarom artiljerije, a ostali vojnici iz njegovog voda su izginuli.Američki novinar Bendžamin Velton iznosi i drugu verziju, prema kojoj je Čendler već dve nedelje ranije prebačen u Englesku, na prijemni za kadete Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, navodeći da je u prijavi napisao da ima 22 godine (iako je imao 29), da je pušač ("10 cigareta, tri lule") i da umereno pije.Kasnije otvoreni zdravstveni karton, sačuvan u arhivu i digitalizovan, pokazuje da je istog meseca preživeo špansku groznicu, a da je zbog te zaraze ležao u bolnici i u oktobru, nakon čega je demobilisan."Možda je tom stacionaru shvatio, kada se krajem oktobra prizvao svesti posle višednevnog delirijuma, da bez obzira na sve neće umreti mlad, kao heroj na nekoj obali preko okeana, i da ga nešto veće čeka među palmama. I tako je Rejmond Čendler otišao kući", piše Kim Kuper.Sam Čendler o tom periodu nije pričao. U romanima mu se često pojavljuju ratni veterani, a malo pred smrt, u pismu jednom čitaocu napisao je i rečenicu: "Nakon što povedeš vod ka direktnoj paljbi iz mašinki, više ništa nije isto".Tek 15 godina kasnije, tokom Velike depresije, Čendleru će u 45. godini biti objavljena prva priča, "Ucenjivači ne pucaju", u palp magazinu "Crna maska" (Black Mask), u kom je već uveliko objavljivao i Dašijel Hamet. Ostalo je istorija, sastavljena od sedam romana koji će Čendleru doneti i epitet "najvećeg stiliste detektivskih romana".Zaraza u kasarniBiografski podaci Dašijela Hameta iz tog vremena, iako znatno oskudniji, ne nose sa sobom nejasnoće. Četiri godine mlađi od Čendlera, Hamet je pre nego što se prijavio u američku vojsku 1918. godine već promenio nekoliko poslova. Posle tri godine staža u detektivskoj agenciji, stao je pred regrutnu komisiju u junu i poslat je na obuku u Kemp Mid nedaleko od Baltimora.Španska groznica se u Americi pojavila u proleće te godine i prvo je otkrivena upravo kod pripadnika vojske. Hamet se zarazio u oktobru i poslat je u bolnicu. Naučnici nisu tada mogli da utvrde šta taj virus čini smrtonosnim, nije bilo vakcina, niti antibiotika za sekundarne bakterijske infekcije koje mogu biti povezane s njim. Tretman je bio ograničen na mere poput izolacije, karantina, održavanja lične higijene, korišćenje sredstava za dezinfekciju, kao i zabranu javnih okupljanja.Veruje se da je španska groznica kod Hameta izazvala ili možda isprovocirala pojavu već latentno postojeće tuberkuloze.Nakon više meseci provedenih po bolnicama, redov Hamet otpušten je iz vojske u maju 1919. Godinu dana proveo je ne radeći ništa, a potom se vratio na posao u Pinkertonovu detektivsku agenciju. Ubrzo je, međutim, morao ponovo u bolnicu, u Takomi kod Vašingtona, gde je upoznao medicinsku sestru Džozefin Dolan. Ona je ubrzo ustanovila da je trudna, i par meseci kasnije venčali su se i započeli život u San Francisku.Hamet se ponovo zaposlio, ali mu se zdravlje ponovo pogoršalo. U februaru 1922. dao je otkaz i počeo da se bavi pisanjem. Pet godina kasnije, nakon rođenja njihove druge ćerke, zdravstvene službe preporučile su da supruga i ćerke ne žive sa njim zbog njegovog zdravstvenog stanja."Hamet je prvoklasni majstor. Za njega se kaže da mu nedostaje srca; pa ipak, njegova priča za koju je mislio da je najbolja, “Stakleni ključ”, zapis je o čovekovoj posvećenosti prijatelju. Štedljiv je, rezervisan, tvrdokoran, ali uvek iznova i iznova radi ono što mogu samo najbolji pisci. Pisao je takve scene za kakve se činilo da nisu napisane nikada pre", kazao je Čendler o svom prethodniku.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram