0
Na zatvaranju 14. izdanja Međunarodnog festivala queer filma Merlinka večeras u 20.30 časova u Velikoj Sali Doma omladine Beograda biće prikazano ostvarenje “Kristina” reditelja Nikole Spasića, zasnovano na stvarnoj ličnosti Kristini koja u filmu glumi samu sebe.
Piše: Nikola Marković
Kristina je transrodna seks radnica koja živi sa mačkom, sakuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Posle jedne seanse, slučajno upoznaje Marka i u tom trenutku se rađa platonska ljubav između ovo dvoje ljudi čiji slučajni susreti tek predstoje.
Na upravo završenom 12. festivalu Muestra da cinema da Lanzarote u Španiji film „Kristina“ osvojio je specijalno priznanje žirija mladih. Ovo je treća nagrada koju je film osvojio, s obzirom da je u julu film „Kristina“ na svom premijernom prikazivanju osvojila nagradu za najbolji prvi film u svetskoj konkurenciji na 33. festivalu FID u Marseju, i da je krajem novembra osvojio nagradu za najbolju režiju prvog ili drugog filma na 19. Festivalu Evropskog Filma u Sevilji.
O nastanku i dosadašnjem životu filma uoči večetrašnje projekcije na festivalu Merlinka razgovaramo sa rediteljem Nikolom Spasićem.
Ideja za film nastala je pre šest godina, dok još niste poznavali Kristinu. Da li ste u tom momentu planirali da snimate strukturno klasičan igrani film?
– U to vreme sam upisivao doktorat, bio sam zainteresovan za istraživanja na polju dokufikcije. Bio sam u potrazi za dovoljno snažnim karakterom koji može da me inspiriše za film, da mi pruži dovoljno nebrušenog a dragocenog materijala za obradu, da bude harizmatičan, fotogeničan, neko sa kim gledaoci mogu da se empatišu. Početna ideja nikako nije bila da on bude igrani film, on je od starta u mojoj glavi bio zamišljan kao dokufikcija, ali je plan bio da bude više dokumentarni u toj fuziji nego što je na kraju ispalo.
Sada je on više igrani, o čemu govori i nedavno učešće u glavnom takmičarskom programu igranih filmova na Filmskom Festivalu u Torinu, posle festivala u kojima smo bili u dokumentarnim selekcijama, sa nekim hibridnim primesama, da se tako izrazim. Lično nikada nisam video da neki film preskače iz dokumentarnih u igrane selekcije. Ne kažem da ne postoji, samo ja ne znam za njega. Za mene svakako te podele ne postoje, i za mene su sve to filmovi. Radije ih delim na dobre i loše nego na dokumentarne i igrane. Za ovakav film u ovom obliku je zaista bilo potrebno puno rizika i dosta hrabrosti, ali mi je posle svega jako drago da sam se upustio u taj poduhvat.
Na koji način se ta inicijalna ideja promenila kada ste upoznali Kristinu i kako je ona reagovala na samu ideju o filmu? Na koji način je učestvovala i eventualno uticala na krajnji rezultat?
– Scenaristkinja i ja smo takođe i producenti filma i imamo poverenje jedno u drugo jer 10 godina vodimo produkcijsku kuću zajedno, tako da smo mogli da damo sebi više slobode. Ima puno poteškoća kada toliko stvari radite sami ali to što smo bili producenti svog dela, u ovom slučaju je bilo ključno. Meni kao reditelju priča jeste važna, ali da bi film bio film, potrebno je malo više od teme i ideje kojom se u filmu bavimo.
Kristina je učestvovala u filmu tako što nam je dala dokumentarni materijal za scenarističku obradu, imala poverenja da cela ekipa zna šta radi, što je bila otvorena za neke scene koje joj možda na prvi pogled nisu delovale smisleno, ali je verovala da mi vidimo celinu i da vodimo čitav proces u dobrom smeru. Kristina je vrlo kreativna osoba i svidelo joj se da neko snima film inpirisan njom, u kome ona glumi samu sebe. Kao glumica se snašla dosta dobro. Puno smo radili da bi došli do ovog glumačkog izraza kakav je sada, ali osnova za to je izvrsni talenat za glumu koji ona poseduje, što sam primetio čim sam je upoznao.
Koliko je rediteljski i scenaristički izazovno kretati se u polju dokufikcije, sa stvarnim likovima „iz života“, koji istovremeno imaju i odglumljene, igrane delove?
– Meni je bilo jako izazovno i uživao sam u tom izazovu. Jako je zanimljivo bilo graditi taj organizam, dati mu srce, dati mu ritam, čime otvoriti, čime završiti. Trebalo je sagraditi dosta slojevitu i komplikovanu kompoziciju u kojoj se fikcija i nefikcija prožimaju, prepliću i smenjuju prirodno, da to gledaoci ne osete. To nije bilo nimalo naivno. Tu je svakako dosta pomoglo i to što sam ja po obrazovanju i montažer i što sam montirao ovaj film, ali nikad ne bih uspeo tako dobro da ga ispletem, da Milanka kao scenaristkinja nije učestvovala u čitavom procesu montaže. To je takođe neuobičajeno za proces pravljenja filma, jer obično se sa fazom pretprodukcije završi i uloga scenariste.
Ovde je bilo drugačije jer je scenarista ujedno i producent tako da je mogao da isprati ceo proces. Jako je bilo važno što je scenarista bio prisutan, učestvovao u kreiranju i dokumentarnih scena, i u čitavom montažnom procesu. To je dalo novi kvalitet. Isto tako, meni je za režiju bilo značajno iskustvo iz montaže, jer iako ima jako puno dugih integralnih kadrova u filmu, oni nisu dosadni jer sam ritam u kadru gradio na samom setu, po onome što mi je trebalo za montažu. Tako da smo to multitaskovanje koje smo ranije doživljavali kao manu, sa ovim filmom pretvorili u svoju prednost.
Uzevši u obzir delikatnost teme i mogućnosti tabloidizacije u javno-medijskom životu naše zemlje, šta vam je bilo najvažnije i na koji način da prikažete kroz film, u priči o Kristini?
– Nisam se plašio tabloidizacije tema kojim se bavimo jer sam znao da bi svaki takav pokušaj bio jednokratan i neuspešan. Moji saradnici i ja nismo zainteresovani za tabloidne teme, ne umemo da se bavimo njima i samim tim, bez obzira što je naša glavna junakinja na prvi pogled „tabloidna“ tu zapravo nema osnova za bilo kakvu senzacionalnost i tabloidnost. Mi se bavimo veoma ozbiljnim pitanjima identiteta, prihvaćenosti, ljubavi, a te teme tabloidima nisu interesantne.
Veoma važan aspekt filmskog narativa je odnos prema religiji, prikazan kroz odnos dvoje filmskih junaka. Kako ste pristupili tom aspektu filma, da li nešto gledaocu „poručujete“ kroz taj segment priče i postavljanje religije u svet seksualnih radnika/ca i transseksualnosti?
– Religiozna seks radnica je neuobičajena pojava za naše podneblje, ali su zato u skoro svakom južnoameričkom filmu seks radnice religiozne, jer one to zaista jesu. Ne bih se poigravao spajanjem ovih na prvi pogled nespojivih tema da nisam imao osnov u realnosti za to, i upravo je ta suva istina Kristinine religioznosti ono što ovaj film čini tako istinitim. Nisam imao pretenzije da prenosim bilo kakve poruke publici, a ako publika pronađe poruke, onda to samo znači da je delo nadraslo autore, što je, rekao bih, i svrha stvaranja.
Da li ste imali u rediteljskom smislu neke uzore, odnosno uticaje ako govorimo o samom filmskom jeziku, naraciji i vizualnom aspektu ovog filma?
– U rediteljskom smislu nisam imao uzore, a francuski impresionisti kao inspiracija za vizuelni aspekt filma su zapravo potekli iz scenarističkog materijala. Milanka je inspiraciju za postavku lika prostitutke, seks radnice, pronašla u ženama koje su pozirale Maneu, Moenu, Renoaru. Te žene su se uglavnom bavile prostitucijom, a istovremeno su bile svojevrsne muze umetnicima. Sem toga, scenaristikinja je u Kristini videla nešto što su posedovale glavne junakinje romana francuskih realista kao što su Emil Zola, Onore de Balzak, Aleksandar Dima. Direktor fotografije Igor Lazić i ja smo se na to nadogradili i tu je nastala vizuelno narativna čarolija ovog filma.
Što se mog rediteljskog autputa tiče, težio sam da on ide više iz srca, duše i stomaka, pre nego da se oslanjam na neke rediteljske uzore. Ja sam za taj poduhvat morao sebe da dovedem u jedno posebno stanje duha i uma. Mislim da smo svi bili dostojni zadatka kog smo se prihvatili.
Film je putovao po inostranim festivalima i osvajao nagrade – kakvi su bili utisci publike, o čemu ste najviše razgovarali na dosadašnjim Q&A sesijama?
– Osvojili smo nagrade za najbolji film, najbolju režiju i priznanje mladog žirija na tri vrlo važna festivala u dosta jakoj konkurenciji, sa filmovima daleko većih budžeta od našeg. Prikazali film u Francuskoj, Italiji, čak dva puta u Španiji, za jako kratak vremenski rok. Priča se o nekim drugim evropskim zemljama ali i o Južnoj Americi i Sjedinjenim Američkim Državama. Sada se posle domaće premijere koju je film imao pre dve nedelje, nižu i rasprodaju projekcije i u Srbiji, mislim da je to sve i više nego dobro za početak.
Publika je uvek zainteresovana za Q&A sesije posle filma, i to je jako važno. U Marseju se desilo da za tri projekcije koliko smo ih imali, niko nije napuštao salu, i svi su ostali na Q&A. Isto to se desilo u Beogradu. Poslednju nagradu koju smo dobili je priznanje mladog žirija u Lanzarote, gde žiri ne odlučuje samostalno već sve odluke donosi na forumu sa publikom na kojima autori ne prisustvuju. Mislim da to dovoljno govori o tome kako publika reaguje, a jako nam je drago da je ovog puta mladi žiri prepoznao kvalitet filma. Pitanja budu razna, budu i o Kristini, bude i o nekim rediteljskim rešenjima, fotografiji. Scena na klupi, za koju mislim da je srce filma, uvek je interesantna za ispitivanje, analiziranje. Svaki put bude drugačije.
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma