0
Brutalno prebijanje koje je dovelo do smrti momka gledalo je uživo 20.000 ljudi i niko nije pozvao policiju. Našim filmom želeli smo da postavimo pitanje koje su posledice toga, ne za počinioce, već za one koji ništa nisu uradili kako bi pomogli žrtvi, poručuje slovenački reditelj Janez Burger, gost Festivala autorskog filma, gde se prikazuje njegovo novo ostvarenje "Posmatranje".
Reditelj, scenarista i producent ostavio je traga kako u Sloveniji, tako i na mnogobrojnim svetskim festivalima, sa filmovima – „Idle Running“ (1999), „Ruševine“ (2004), „Tiha sonata“ (2010) i „Ivan“ (2017), na kojem je započela saradnja sa Srđanom Koljevićem, koji nas je napustio u julu ove godine.
Na ideju za “Posmatranje”, kako za naš list priča Burger, došli su inspirisani istinitim tragičnim događajem u Sloveniji.
– Momci su se svađali na ulici, jedan je do smrti pretukao momka, a drugi je sve to prenosio uživo na Fejsbuku. Snimak je 20.000 ljudi pratilo, od dva miliona koliko Slovenija ima stanovnika, a niko nije pozvao policiju. Taj fenomen, da ljudi gledaju zločin i ne čine ništa, jer se događa na internetu, nažalost nije samo slovenačka priča, već svetska. Zato smo i Srđan i ja smatrali da o tome mora da se progovori – kaže reditelj.
Sećajući se svog kolege i prijatelja, ističe da je bio poseban i divan čovek s kojom se prepoznao u trenutku kada se upoznao:
– Saradnja sa Koljevićem je bila fenomenalna, prava poezija. Srđan je bio divna osoba. Takvog čoveka nisam sreo nikada do sada, a mislim da teško i da hoću ikada više. Sada mi je jako teško, jer smo postali pravi prijatelji. Stvarati film sa Koljevićem bilo je nešto najbolje i najvrednije što mi se u životu desilo. Najsrećniji sam, jer je video završen film i zaista je bio zadovoljan. Počeli smo da radimo na mom drugom scenariju, ali, nažalost, nije stigao da pročita prvu ruku – kroz dubok uzdah priča Burger.
Navodi kako su radeći na „Posmatranju“ napisali čak 13 ruka, te da je sada posebna emocija u njemu, jer će se prikazati konačno u Srđanovom Beogradu i na njegovom Festivalu autorskog filma.
– Obojicu je pomenuti događaj u Sloveniji pogodio. Znali smo da o ovome moramo da pričamo, da treba isprovocirati debatu, jer se niko ne bavi tim problemom. To je zapravo jedan fenomen koji mi nije jasan. Psiholozi su istraživali šta je to u ljudima kada gledaju ubistvo ili neko nasilje i ne reaguju. Kada se to raširi na društvene mreže, dobije enormne razmere, kao i posledice – smatra reditelj dodajući da je ipak bilo drugačije kada je 30 ljudi gledalo ubistvo Kiti Đenoveze.
Ovo ubistvo iz 1964, podsećamo, postalo je poznato medijima, a kasnije i celom svetu zbog činjenice da su mu svedočile komšije iz susednih zgrada, od kojih niko nije adekvatno reagovao, niti pozvao pomoć.
– Pojave neobaziranja na nevolje ljudi koji su se našli u teškoćama, pa i u smrtnoj opasnosti, i nepristizanje u pomoć, postale su podsticaj za sistematska empirijska istraživanja. Takvo ponašanje „posmatrača koji ništa ne preduzima“ bilo je šezdesetih godina povod za radove mnogobrojnih psihologa. U slučaju u Sloveniji 20.000 ljudi uživo prati preko interneta, a ne radi ništa da pomogne. Ni Srđan ni ja nismo došli do toga zašto se to zapravo dešava. Da li je ideja u tome da nemamo empatiju, ne verujem, moguće da je to do društvenih mreža i tehnologije, na koju se, izgleda, još nismo navikli i nismo svesni posledica istih. Osećamo se bezbedno na ovoj strani telefona. Pravimo se kao da to nije problem – objašnjava reditelj.
U filmu su zato odlučili da postave fikciju u kojoj oni koji su gledali snimak umiru iznenada jedan za drugim…
– Postavlja se pitanje – šta je sa nama? Gde je empatija? Kako to rešiti, odnosno kazniti? I najvažnije, šta bi bilo da se kazne svi ljudi koji su gledali, a nisu uradili ništa. Zub za zub? Zato i ostavljamo mračan kraj. Iskreno, bilo mi je čudno kada je publika nakon špice aplaudirala, tu nema ničega za aplaudiranje. Naprotiv – zaključuje reditelj Janez Burger.
Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića
